Zlocini nad Srbima u proslom ratu, da se ne zaboravi

[no_name]

Neka Pribojac, pusti jadnika nek vristi. Kako li nas smao nadje da mi je znati

Stvarno kreten

[Stranac]

Kliko li je ljudi procitalo ovaj topic???

[Basha]

Kliko li je ljudi procitalo ovaj topic???

Kako mislis?

[Stranac]

pa dug je veoma, vjerujem da su mnogi odustali

[Basha]

Pda npr. ja, ops: odusto sam zbog duzine ali se stalno vracam na ovo i citam kad god odgovorim na sve postove!

[Pale]

Mislim da je ovo i te kako potreban topic, makar ga i ne procitali do kraja ucesnici u forumu imaju mogucnost da se upoznaju sa zlocinima koji su ucinjeni nad Srbima u proteklom ratu. Tome u prilog saljem dodatnu dokumentaciju o zlocinima Oricevih koljaca nad Srbima u Podrinju. Mozda bi ovo trebalo da procitao i g. Cavic prije nego sto je izrekao svoj sud o "nekoliko hiljada" pobijenih muslimana u Srebrenici?

Postavljeno: 06-08-2001 19:49:39
Autor: Djuka (------.bitsyu.net)
Naslov: Izvorna dokumentacija... Ko je koga ubio u Srebrnici... Ovo je samo deo dokumentacije
STRADANJA SELA, ZASEDE I ZATVORI U SREBRENICI
Gotovo da nije moguce opisati sve napade, pljacke, paljevine i razaranja kojima su bila izlozena srpska sela. Rec je, kao sto se moglo videti, o preko sto naselja sa srpskim stanovnistvom. Smatramo da dovoljno ubedljiv dokaz o njihovoj svojevrsnoj epopeji moze da bude prikaz stradanja narednih nesto vise od dvadeset sela i zaselaka sa podrucja opstina ciju sudbinu u toku ovog rata pokusavamo da prikazemo. Ono sto se dogodilo njima u izvesnom smislu je karakteristicno i za sudbinu ostalih naselja. Ukoliko, ipak, postoji neka razlika, ona je uglavnom u imenima zrtava i napadaca, pocinilaca nedela, ali ne i u konacnom rezultatu njihovih pohoda. Taj rezultat su uvek pobijeni ljudi, opljackana imovina, spaljena i razorena sela. Nista manje tragicne posledice imale su i gotovo bezbrojne zasede skrivane po busijama duz magistralnih i lokalnih puteva, u kojima je stradalo na stotine lica srpske nacionalnosti, ali i srebrenicki zatvori iz kojih mnogi uhapseni ili zarobljeni Srbi nisu izneli zivu glavu.

Sudbina mestana prvih srpskih naselja koja su muslimani napali - Gnione, Bljeceve i Metaljke (zaklani, spaljeni, svirepo ubijeni ljudi, opljackana, razorena i spaljena naselja) nagovestila je sve ono sto ce se uskoro i ostalima dogoditi.

Uostalom, o tome treba da posvedoce cinjenice koje smo za ovih, vise od godinu dana uspeli da prikupimo.

Bljeceva (opstina Bratunac), selo sa ubedljivom muslimanskom vecinom u ukupnom stanovnistvu (muslimana 532, Srba 71). Napad na ovo mesto je i pocetak brojnih nasrtaja muslimanskih sovinista na kompaktna srpska naselja u bratunackoj opstini. Napad je izvrsen 6. maja 1992. godine. Stradali su Kosana (Novaka) Zekic, rodjena 1928. godine, koju su napadaci zaklali u njenoj kuci; Milan (Milka) Zekic, umro od posledica ranjavanja i Gojko (Lazara) Jovanovic, starac, rodjen 1917. godine, koji je takodje podlegao povredama zadobijenim prilikom napada. Taj deo Bljeceve je napusten od srpskog stanovnistva koje i danas zivi u izbeglistvu. Imovina je opljackana i razneta po okolnim muslimanskim selima, a kuce popaljene. Neposredni, kolektivni izvrsioci napada su muslimani iz okolnih muslimanskih sela i same Bljeceve, medju kojima su prepoznati: njihov predvodnik Ibrahimovic Hasib, ali i Dzelic Fuzo, Cosic Meho, Jasarevic Ismet,Memisevic Sacir i Muratovic Ibran, i dr.

Gniona (opstina Srebrenica), zaselak pretezno srpskog sela Gostilj (113 Srba, 35 muslimana). Napad izveden takodje 6. maja 1992. godine. To je prvo spaljeno i do temelja razoreno srpsko selo u srebrenickoj opstini. Napad su izvrsili muslimani iz susednog sela Potocari pod komandom Oric Nasera, vodje muslimanskih fundamentalista iz Srebrenice. Zrtve napada su Simic (Milivoja) Lazar, rodjen 1936. iz Studenca, koji je bio gost na slavi kod prijatelja (djurdjevdan) i Milosevic (Rajka) Radojko, rodjen 1928. iz Gnione, bolesljiv i poluslep covek koji je tog dana slavio djurdjevdan. Milosevic Radojko je ziv zapaljen i izgoreo u svojoj kuci, a to su iz susednih suma posmatrali njegova supruga i izbegli mestani.

O tragediji ovog sela svedoce Slijepcevic Marko i Vukadinovic Miladin. Kao neposredni izvrsioci prepoznate su uglavnom komsije Korovic Rifat, Mujkanovic Ibro, Osmanovic Ibro, Mujkanovic Behadin, i dr.

Oparci (opstina Srebrenica), srpski zaselak sela Brezovice u kome muslimani cine vecinsko stanovnistvo (Srba 64, muslimana 462). Zaselak Oparci napadnut je 1. juna 1992. godine i tom prilikom ubijenoje sest mestana srpske nacionalnosti: Ilic (Dragutina) Dragic, rodjen 1939. godine, braca Ratko (1942) i Ugljesa (1939) Ilic od oca Momcila; Petrovic (Cvijetina) Zivojin (1917),Petrovic (Drage) Milorad (1923) i Petrovic (Drage) Dikosava (1932) koja je zaklana. Popaljene su sve srpske kuce, a bilo ih je 22. Prepad na zaselak i zlocine izvrsili su: Salihovic Huso, Alic Abdulah, Begici Bekir i Sevdalija, Halilovic Hajrudin, Husic Velkaz,i dr. Svedok napada Petrovic Miloje.

Metaljka(opstina Milici-Vlasenica),srpsko naselje od 15 domacinstava koje su muslimanske oruzane formacije iz Cerske napale 2. juna 1992. godine. U tom napadu nije bilo ljudskih zrtava, posto su se mestani iz predostroznosti blagovremeno izvukli i sklonili u okolna srpska sela. Medjutim, za vreme napada selo je potpuno unisteno, pokretna imovima opljackana, a gradjevinski objekti spaljeni. Oskrnavljeni su i spomenici na srpskom pravoslavnom groblju. Napad na Metaljku izvrsen je pod komandom Hodzic (Avde) Ferida (1959), Drum, Vlasenica, u to vreme komandanta oruzanihsnaga Cerska Cerske; Aljukic (Bece) Besira (1960),Nedjiljista, Vlasenica, komandira Druge cete; a kao neposredni izvrsioci prepoznati su Dedic (Ramiza) Ejub (1957), Skugrici, Vlasenica; Dedic (Hamdije) Nedzad (1961), Skugrici, Vlasenica; Dedic (Nezira) Nijaz (1972), Skugrici, Vlasenica; Dedic (Hamdije) Kemal (1969), Skugrici, Vlasenica; Dervisevic (Hamida) Hamdija(1952), Skugrici, Vlasenica; Dervisevic (Sabana) Samir (1972), Skugrici, Vlasenica; Huseinovic (Hasima) Husein (1963), Skugrici, Vlasenica; Hajdarevic (Mehmedalije) Mirsad (1974), Nedjiljista, Vlasenica; Selinovic (Dzemaila) Zaim (1968), Skugrici, Vlasenica; Selinovic (Dzemaila) Edo (1971), Skugrici, Vlasenica; Sulejmanovic (Alije) Dzemail (1961), Rovasi, Vlasenica; Sulejmanovic (Sabana) Alija (1960), Rovasi, Vlasenica; Sulejmanovic (Alije) Emin (1957), Rovasi, Vlasenica; Muskic (Huse) Munib (1954), Cerska, Vlasenica;Becirovic (Rasima) Mevludin (1971), Nedjiljista, Vlasenica; Becirovic (Habiba) Salih (ili Halil), rodjen 1964. Nedjiljista, Vlasenica; Bajric Asim; Bajric (Bajre) Semsudin (1967), Cerska,Vlasenica; Bajric Avdo; Velic (Camila) Cazim (1971), Cerska, Vlasenica; Kurjak (Muje) Asim (1975), Cerska, Vlasenica; Celebic (Muje) Hasib (1958), Cerska, Vlasenica i Celebic (Hameda) Hamdija (1962), Cerska, Vlasenica.

O napadu i unistavanju ovog sela svedoce ratni vojni zarobljenici Becirovic (Habiba) Halid, jedan od napadaca i Sulejmanovic (Sabana) Mirsad, zvani Skejo, rodjen 1967. u Skugricima, opstina Vlasenica.

Rupovo Brdo (opstina Milici), pretezno srpsko selo (125 stanovnika, od toga 116 srpske nacionalnosti, 8 muslimana i jedan jugosloven), udaljeno oko 20 km. od Milica, a sacinjavaju ga zaseoci: Zugici, Gligori i Milinkovici, sa ukupno 25 domacinstava, napadnuto je od muslimanskih formacija 10. juna 1992. godine u ranim jutarnjim casovima. U vreme napada u selu se nalazilo civilno stanovnistvo. Napadaci na Rupovo Brdo su muslimani iz susednih sela: Zedanjsko (predvodio ih Zulfo Tursunovic),DJila (predvodio ih Ibrahim Ademovic - Cakura), Zutica (Mujo Bektic), Stedre (Becir Mekanic)i Kupusno (Fadil Turkovic). Tom prilikom ubijeno je pet lica srpske nacionalnosti: starica Koviljka Zugic (1922), Relja (Marinka) Milinkovic (1941), Radoje (Petra) Milinkovic (1952), bracni par Vojislav (Maksima) Milinkovic (1938) i njegova supruga Mirjana Milinkovic (1939). Posmrtni ostaci bracnog para Mirjane i Vojislava Milinkovica pronadjeni su ugljenisani u njihovoj kuci. Prilikom napada teze su povredjeni starica Vukica Milinkovic i Milomir Zugic, a nestali su, najverovatnije uhvaceni i ubijeni, mestani Vlado (Mileta) Milinkovic (1948), otac i sin Komljen (Milosa) Zugic (1925) i Trivko (Komljena) Zugic (1954). Nestalim licima od tada se gubisvaki trag. Selo je opljackano i spaljeno. Tom prilikom izgorelo je 25 kuca novije gradnje, osnovna skola, radionica i upravna zgrada DP "Birac",Vlasenica. Pored navedenih vodja, od napadaca na selo prepoznati su: Hasan (Bege) Ademovic (1937) iz sela DJila, opstina Vlasenica; Nedzad (Hasana) Ademovic (1970), djile, Vlasenica; Sulejman (Sulje) Vejzovic (1969), Johovaca, Vlasenica; Dzemail (Omera) Jusupovic (1966), Nurici, Vlasenica; Zulfo (Mehmeda) Memisevic (1968), Besici, Vlasenica; Ifet (Emina) Malovic (1967), DJile,Vlasenica; Sifet (Emina) Malovic (1967), djile, Vlasenica; Azem (Mahmuta) Memisevic, zvani Faca, (1957), Besici, Vlasenica i Alaga (Mesana) Becirovic (1966), Pomol, Vlasenica.

O stradanju ovog sela svedoce preziveli mestani Milojka Milinkovic i Zugic Aleksije, kao i Budic Husein, koji je o tom napadu ovlascenim organima dao informativnu izjavu.

Ratkovici (opstina Srebrenica), srpsko selo (338 stanovnika) napadnuto 21. juna 1992. godine i tom prilikom ubijeno vise mestana, od toga pet zena i tri starija muskarca izmedju 64 i 71 godine: Bogicevic (Vojislava) Obren (1932), Stanojevic (Vladislava) Stanoje (1949), Stanojevic (Rade) Desanka, koju su zapalili u njenoj kuci, Stanojevic (Todora) Nikola (1958), Stanojevic (Milorada) Radenko (1940),koga su zaklali, djuric (Luke) Vidosava (1930), Rankic (Obrada) Vidoje (1928), Rankic (Obrada) Milutin (1944), Rankic (Obrada) Ranko (1933), Maksimovic (Filipa) Vinka (1927), Maksimovic (Milorada) Dragomir (1949), Maksimovic (Milorada) Radomir(1942), koji je podlegao mucenju, Milanovic (Riste) Cvijeta (1925), Pavlovic (Milorada) Novka (1945), Prodanovic (Drage) Zora (1941), Prodanovic (Petra) Zivana (1966),Pavlovic (Jose) Milovan (1919) i Jakovljevic (Stojana) Milan (1920). Za napad, zlocine i pljacku okrivljuju se muslimanske porodice Pozdanovici, Medici, Podkorjenovice, Martici, Osmanovici, a od pojedinaca prepoznati su Mehmed Alic, Martic Behaija Zukic Osman, Osmanovic Andrija, Halilovic Resid, i dr.

Svedoci stradanja Ratkovica su Pavlovic Obren, Prodanovic Zarja, Stevic Dragina i Rankic Radovan.

Loznica (opstina Bratunac), pretezno srpsko selo (Srba 132, muslimana 22) koje je pretrpelo vise muslimanskih napada, pljacki i paljevina i imalo veliki broj zrtava. Najteze napade mestani su pretrpeli 28. juna i 14. decembra 1992. godine. U tim brojnim muslimanskim pohodima ovo selo je izgubilo skoro cetvrtinu od ukupnog broja srpskog stanovnistva. U ovom razdoblju zivot su izgubili: Vucetic (Petka) Nebojsa (1972), Milovanovic (Gavrila) Jovan (1930), Milovanovic (Radivoja) Srecko (1943), Damjanovic (Mitra) Miloje (1971), Filipovic (Milisava) djordjo (1949), Filipovic (Vladimira) Zivan (1954), Filipovic (Zivana) Verica (1975), Lukic (Milana) Radovan (1950), Nikolic (Nedeljka) Milenko (1963), Rancevic (Mice) Milorad (1960), Vucetic (Sretena) Svetozar (1957), Stojanovic Jelena (1952), Stanojevic (Zivojina) Jelena (1953), Jovanovic (Miladina) Drago (1962), Ilic (Vidoja) Milic (1972), Nikolic (Milovana) Todor (1951), Damnjanovic (Radivoja) Slavomir (1971), Damnjanovic (Svetozara) Nedeljko (1959), Filipovic (Dragoljuba) Dragan (1969), Filipovic (Milisava) Dragoljub (1942), Jovanovic (Petka) Milan (1948), Jovanovic (Petka) djoko (1956), Jovanovic (Veselina) Milos (1928), Knezevic (Vojislava) Zeljko (1966), Lukic (Cede) Kristina (1948), Milkovski Bojan (1938), Petrovic (Bozidara) Madjen (1958), Petrovic (Bogdana) Miodrag (1948), Todorovic (Krste) Boro (1949), Vucetic (Radovana) Milenko (1975) i Vucetic (Save) Radovan (1943).

U tim napadima, od strane prezivelih mestana prepoznati su: Ibric (Muje) Alija - Kurta, Salihovic (Avde) Besim, Salihovic (Avde) Hidan, Sinanovic (Rahmana) Resid, Zukic (Saliha) Sadik, Begzadic (Alije) Hajrudin, Kamenica (Idriza) Ramiz, Kamenica (Idriza) Munib, Kiveric (Ibisa) Esma, Malagic (Hilme) Hajrudin, Salihovic (Edhema) Midhat, Salihovic (Avdo) Adil, Salihovic (Rame) Edhem, Salihovic (Edhema) Fikret, Sinanovic (Rahmana) Muriz, Salihovic Rifet, Salihovic (Rame) Edhem, Zukic Mulija, Daubasic Rifet, Daubasic Hasan, Malagic Mirsad, Malagic Mujo, Sinanovic Senada, Omerovic Safet - Mis, i dr.

Svedoci napada i stradanja u ovom selu su Milovanovic Stanoje, Vucetic Vitomir, Filipovic Zvonko, Miladinovic Mileva, Simic Janja i Petrovic Stoja.

Brezani (opstina Srebrenica), uglavnom srpsko selo (Srba 271, muslimana 5), napadnuto je 30. juna 1992. godine i tom prilikom ubijeno 19 mestana srpske nacionalnosti: Petrovic (djole) Radovan (1923), Novkovic (Rade) Milos (1956), nadjen odsecene glave i tako sahranjen, Lazic Dostana (1919), Jovanovic (Cede) Obren (1927), Lazic (Pavla) Vidoje (1937), razapet na krst i spaljen, Lazic (Pavla) Kristina (1935), zapaljena u kuci, Dragicevic (Ilije) Milenko (1974), Josipovic (Milenka) Ljubomir (1977), Krstajic (Vlade) Milos (1937), Krstajic (Vlade) Pero (1935), Milosevic (Luke) Stanko (1900), Milosevic (Milovana) Vidoje (1974), Mitrovic (Dragise) Milivoje (1930), Mitrovic (Milivoja) Stanoje (1963), Rankic (Mike) Milisav (1947), zapaljen u kuci, Rankic (Milisava) Dragoslav (1974), zapaljen u kuci, Rankic (Milisava) Mirko (1972), takodje zapaljen u kuci, Stevanovic (Radisava) Milomir (1946), Stjepanovic (Stjepana) Dragan (1961).

Selo je zapaljeno i unisteno. Opljackana je i sva stoka, a samo krava je bilo preko 200. U napadu na Brezane ucestvovali su: Oric Naser, Tursunovic Zulfo, Meholjic Hakija, Ustic Akif, Halilovic Huso, a pored njih zapazeni su i Halilovic Resad, Alic Kadir, Zukic Osman, Jatic Akif, Jahic Vehbija, ciji je otac i u proslom ratu bio ustasa, i dr.

O napadu svedoce Marjanovic Milorad i Marjanovic Milisav.

Zagoni (opstina Bratunac), selo u kome Srbi cine vecinsko stanovnistvo (480 Srba, 103 muslimana), dozivelo je vise napada poput sela Loznica. Po stradanju mestana, posebno tragicne posledice su bile posle napada od 5. i 12. jula 1992. godine, kada je poginulo preko 20 stanovnika ovog sela: Milosevic (Milovana) Ljubica (1939), Milosevic (Jovana) Milos (1932), Milosevic (Ilije) Rada (1968), koju su masakrirali, Tanasijevic (Blagoja) Cedomir (1942), Gvozdenovic (Sretena) Rajko (1927), Gvozdenovic (Miladina) Dragoljub (1954), Gvozdenovic (Milorada) Blagoje (1944), Gvozdenovic (Radoja) Rada (1973), Dimitric (Milorada) Mileva (1912), Dimitric (Mitra) Marko (1974), Jasinski (Stevana) Matija (1940), Malovic (Ilije) Miodrag (1943), Mihajlovic (Jefte) Mihajlo (1951), Paunovic Dusanka (1954), Dimitric (Mirka) Milovan (1962), Jovanovic (Jakova) Miodrag (1952), Milosevic (Zivojina) Dusan (1963), Milosevic (Alekse) djordje (1934), Milosevic (Branka) Vidosav (1968), Milosevic (Milka) Dragisa (1963), Milosevic (Milka) Miodrag (1970).

U napadu na Zagone ucestvovali su mestani okolnih muslimanskih sela, a prepoznati su: Muratovic Muriz, Oric Meho, Muratovic Mujcin, Muratovic (Nurije) sin, zvani Spico,Tursunovic Zulfo, Babajic Ramo, Golic Ejub, Mandzic Ibrahim, Memisevic Sacir, Muratovic Zejneba i dr. Selo je opljackano i spaljeno.

Svedoci ovih dogadjaja su Gvozdenovic Tatomir, Gvozdenovic Miladin, Gvozdenovic Dragan, Krstic Goran, Malovic Dragoslava i Gvozdenovic Bozana svi iz ovog sela.

Krnjici (opstina Srebrenica), uglavnom srpsko selo (114 Srba, 11 muslimana) napadnuto i unisteno 5. jula 1992. godine. Tom prilikom ubijeno 16 mestana: Lazarevic (Spasoja) Boban (1965), Jovanovic (Nedeljka) Sredoje (1947), Jovanovic Miroslava, Dimitrijevic (Milosa) Dragutin (1961), Aksic (Novaka) Srpko (1972), Trimanovic (Petka) Rade (1958), Maksimovic (Mirka) Rados (1968), Maksimovic (Riste) Milenko, Milosevic (Ostoje) Milos(1961), Milosevic (Zorana) Nebojsa (1975), Micic Milja, Paraca Vaso (1912), zaklan, Simic Ilija (1922), Simic (Milisava) Veljko (1953), Vladic (Petra) Vlajko (1934) i Vujic Soka, koja je nadjena probodena vilama.

Zalazje, zaselak u neposrednoj blizini Srebrenice. Prilikom napada 12. jula 1992. godine poginulo 39 lica: Lakic (Cvijetina) Svetozar (1951), Blagojic (Slobodana) Dusan (1946), Cvjetinovic (Dragomira) Radinka (1952), masakrirana, Cvjetinovic (Ranka) Ivan (1953), Dragicevic (Tadije) Svetislav (1949), Giljevic (Milorada) Zeljko (1970), Gligic (Desimira) Nedeljko (1948), Gligoric (Nikole) Ljubisav (1962), Gordic (Milosa) Aleksa( 1955), Ilic (Milana) Slobodan (1946), Ilic (Sretena) Milisav (1957), Jeremic (Ljubomira) Luka (1927), Jeremic (Milosa) Ratko (1969), Jeremic (Ratka) Marko (1965), Jeremic (Ratka) Radovan (1963), Lazarevic (Malise) Milovan (1946), Lazarevic (Stanka) Momir (1955), Pavlovic (Aleksandra) Branislav (1947), Petrovic (Jugoslava) Gojko (1963), Rakic (Borisava) Dragomir (1957) ,Rakic (Cvijetina) Svetozar (1951), Rakic (Ljubomira) Momcilo (1949), Rakic (Ljubomira) Miodrag (1959), Rakic (Momcila) Mile (1966), Simic (Gojka) Branko (1959), Simic (Gojka) Petko (1963), Stanojevic (Vojina) Miladin (1929), Todorovic (Radivoja) Miroljub (1961), Tomic (Bogoljuba) Radivoje (1950), Tubic (Rada) Miladin (1955), Vasiljevic (Radovana) Radisav (1963), Vasiljevic (Radovana) Radisav (1965), Vujadinovic (Zivojina) Bosko (1951), Vujadinovic (Zivojina) Vaso (1954), Vujadinovic (Bogdana) Nedeljko (1947), Vujadinovic (Milovana) Dragomir (1947), Vujadinovic (Slavoljuba) Milovan (1948), Vujadinovic (Vase) Dusan (1940).

Napad su izvrsile lokalne muslimanske jedinice formirane od mestana susednih sela pod komandom Oric Nasera. Od ostalih ucesnika prepoznati su Tursunovic Zulfo, Ustic Akif, Meholjic Hakija, Besic Hajrudin, Begici: Azem, Nezir i Hajrudin, Mehmedovic Amir i dr.

Svedok je Vasic Velisav, jedan od prezivelih branilaca sela u napadu od 12. jula 1992.

Magasici (opstina Bratunac), selo sa relativno ujednacenim sastavom stanovnistva (Srba 353, muslimana 292). Srpski deo sela je vise puta napadan, a najtezi napadi izvedeni su 20. i 25. jula 1992. godine. Za to vreme u selu su ubijeni: Popovic (Zivorada) Stojan (1967), Cvjetinovic (Vojislava) Zivko (1950), Ilic (Dusana) Ljiljana (1975), Ilic (Marka) Zorka (1947), Ilic (Milorada) Milenija (1944), Ilic (Petra) Ljubinka (1952), Ilic (Radomira) Marjan (1963), Milanovic Ljubica, Popovic (Pere) Blagoje (1907), Popovic (Riste) Leposava (1919), Mirkovic (Zivorada) Ljubica (1942) i djuricic (Nikolije) Cvijetin.

Medju napadacima mestani su prepoznali Osmanovic Mehu, Osmanovic Sabana, Hasanovic Camila, Avdic Senahida, Babajic Ramu, Osmanovic Hajrudina, Osmanovic Nedziba, Smailovic Mehidina, i dr.

Svedoci ovih napada su Bozic Vinka, Ilic Radomir, Bozic Rosa, Bozic Milka.

Jezestica (opstina Bratunac), jedno od vecih cisto srpskih sela u ovom podrucju (502 stanovnika srpske nacionalnosti). Napad na selo je izvrsen 8. avgusta 1992. godine. Tom prilikom zapaljeno je 55 srpskih kuca i stradalo devet stanovnika: Bogicevic (Rade) Vojin (1929), Mladjenovic (Ljubomira) Andjelko (1965), sahranjen bez glave, posto su je napadaci odsekli i odneli, Mladjenovic (Ljubomira) Dragan (1960), Mladjenovic (Obrena) Savka (1931), Rankovic (Milosa) Sreten (1962), Rankovic (Vlade) Milan (1935), Stjepanovic (Nedeljka) Savka (1951), Stjepanovic (Obrada) Milosav (1919) i djuric (Savana) Srbo (1944). Veci deo sela je opljackan i spaljen. Drugi napad na isto selo,odnosno njegove preostale zaseoke, izvrsen je 7. januara (na Bozic) 1993. i tom prilikom stradali su: Jovanovic (Vujadina) Radomir (1959), djukanovic (Mike) Bosko (1928), djukanovic (Riste) Nevenka (1946), djukanovic (Vlade) Ivan (1954) i djukanovic (Vlade) Krsto, Ostojic Milan i Mitar, Milanovic Nedjo i sin Dragan.

Medju napadacima mestani su prepoznali Alispahic Envera, Alispahic Hamdiju, Ademovic Sadika, Kamenica Bektu, Kamenica Dzemaila, Kamenica Avdu, Kamenica Ramiza, Kamenica Muniba, Mehmedovic Kemala - Kemu, Zukic Husu, Zukic Mustafu, Mandzic Ibrahima, djukic Husu i dr.

O napadima na selo svedoce Stjepanovic Rade i Jovanovic Rajko.

Podravanje (opstina Milici, ranije Srebrenica), etnicki cisto srpsko selo (413 stanovnika) i jedno od najvecih sela u opstini. Posle vise provokativnih nasrtaja tokom leta, presudan napad muslimani su izvrsili 24. septembra 1992. godine i tom prilikom zivot su izgubila sledeca lica: Jovanovic (Miloja) Vojin (1922), Jovanovic (Miloja) Svetozar (1933), Lazarevic (Obrada) Rado (1917), Petrovic Mileva (1948), Petrovic (Marka) Milomir (1951), Mitrovic(Jove) Mihajlo (1932), Mitrovic Ruza (1927), Mitrovic (Marka) Drago (1925), Marinkovic (Andjelka) Radovan (1938), Marinkovic (Milosa) Milovan (1955), Marinkovic (Milosa) Rade (1961), Marinkovic Dikosava(1938), Marinkovic Milos (1935), Perendic (Milisava) Miladin (1924), Perendic (Savkana) Tomislav (1932), Perendic (Blagoja) Stanka (1935), Perendic (Bogdana) Spasenija (1932), Sarac (Cvijetina) Mitar(1963), Sarac (Veselina) Dusan (1964), Sarac Mirjana (1943), Sarac (Manojla) Milan (1929), Tomic (Marka) Gojko (1930), Tomic (Marka) Mihajlo (1941), Vasic (Milosa) Milijan (1951), Vesic Milisav, Nikolic Slavisa (1960), Nikolic Dragan (1960), Pavlovic Nebojsa (1971), Mudrinic Rade (1961), Mitic Borica (1947) i Bogdanovic djuradj.

Mnoge od ovih zrtava su ubijene na najsvirepiji nacin: spaljivanjem, secenjem stomaka, odsecanjem glave, udarcima tupim predmetima ili klanjem. Mnoge od zrtava pronadjene su bez delova tela. Slike masakriranih prenele su mnoge televizijske kompanije. Zaprepascena tim monstruoznim zlocinom javno se, posebnim saopstenjem, oglasila i Srpska pravoslavna crkva, a njegova svetost patrijarh Pavle, u prisustvu clanova Sinoda, odrzao je pomen nevino stradalim mucenicima. Pored pobijenih mestana poginulo je i nekoliko dobrovoljaca koji su pokusali da odbrane ovo selo. Posle napada Podravanje je opljackano, spaljeno i napusteno. Pored preko sedamdeset kuca, zapaljeni su i izgoreli osnovna skola, dom kulture, prodavnica, radionica i upravna zgrada povrsinskog kopa "Sumarnica", vozni park i mehanizacija rudnika.

U napadu i zlocinima mestani su kao neposredne ucesnike uspeli da prepoznaju: Hirkic (Mahmuta) Hasana, Kutezero, Srebrenica; Delic Sabana, Kutezero, Srebrenica; Memic Osmana; Ajsic Sabriju, Kutuzero, Srebrenica; Hasanovic (Mehmeda) Hameda, Bucje, Srebrenica; Ademovic Ibrahima zvanog Cakura, djile, Vlasenica; Hirkic Mahu, Kutuzero, Srebrenica; Ademovic (Adema) Osmana (1937), djile, Vlasenica; Ajsic Sabita, Kutuzero, Srebrenica; Delic Ramiza, Kutuzero, Srebrenica; Hirkic Aliju zvanog Kiljara, Kutuzero, Srebrenica; Delic Ibru, Kutuzero, Srebrenica; Palic (Sabana) Adema (1958), Kivaca, Han Pijesak; Mehmetovic (Mustafe) Kemala, "Kemu" (1962), Pale, Srebrenica; Begic Medu, Slapovica, Srebrenica; Osmana zvanog Cimonja, LJeskovik,Srebrenica; "Dule" i "Beli", (ostali podaci nepoznati); Islama i njegovog brata iz Osmaca, Srebrenica, (ostali podaci nepoznati); nekog "Mandzu", Mandzica iz Potocara. Napad su organizovali i akcijom rukovodili Oric (Dzemala) Naser (1967), Potocari, Srebrenica i Tursunovic Zulfo, Suceska,Srebrenica.

Svedocenja o tragediji sela dali su: Draginja Tomic, Milojka Marinkovic, Veselin Sarac, Vojin Sarac i Miodrag Perendic.

Bracan, povrsinski kop rudnika boksita Milici, na regionalnom putu Milici - Srebrenica (25 km. od Milica). Privredni objekat od izuzetnog znacaja koji je od svog osnivanja imao svoje fizicko obezbedjenje. Napad na cuvare rudnika izvrsen je 24.septembra 1992. a ponovljen 3. decembra iste godine. U prvom napadu muslimanski napadaci i zlocinci su ubili i masakrirali sedam cuvara ovog privrednog objekta: Milivoja (Todora) Susica (1958), Slavka (Bozidara) Salipurovica (1971), Slavka (Mitra) Gordica (1958), Vidoja (Milorada) Salipurovica (1960), Zorana (Nedje) Lalovica (1961), Mijodraga (Mijata) Gligorovica (1956) i Rajka (Radojka) Pantica (1943).

Sve ove zrtve su ubijene na najsvirepiji nacin: gazenjem tenkom, klanjem, spaljivanjem, udarcima tupim predmetom i drugim sredstvima. Napad i unistavanje ovog privrednog objekta izvrsile su muslimanske oruzane jedinice sa podrucja opstina Vlasenica, Milici i Srebrenica, pod rukovodstvom njihovog komandanta Nasera Orica. Pored njega, napad su predvodili Zulfo Tursunovic i vec cesto puta spominjani Becir Mekanic, Ibrahim Ademovic "Cakura" i Mujo Bektic iz Podgaja, opstina Srebrenica. Uz njih, kao neposredni izvrsioci, ucestvovali su i: Safet (Jasara) Omerovic, zvani "Mis" (1971), Voljavica, Bratunac; Dzemo (Omera) Muratovic, Nurici, Vlasenica; Muhidin (Osmana) Osmanovic, "Braco", Stedrici, Vlasenica; Edin Avdic; Hasan Hasanovic; Smajil Omerovic "Ferda"; Mevludin Omerovic "Piki"; Mevludin Sulejmanovic; Jusuf Sulejmanovic; Sefket Sulejmanovic; Hajro Ekmic; Midhat Ekmic; Dzevad Ekmic; Ramiz Ekmic; Mevludin Malnic; Ramiz Alzic, Ibrahim Salcinovic, Murat Salcinovic i Sulejman Suljic.

Fakovici (opstina Bratunac), jedno od sela sa pretezno srpskim stanovnistvom (Srba 115, muslimana 33), napadnuto 5. oktobra 1992. i tom prilikom je ubijeno 19 stanovnika ovog sela: Bozic (Radoja) Desanka (1924), Markovic (Milovana) Olga (1935), Markovic (Milovana) Slavka (1931), Nikolic Cuba, djuric Danilo(1910), Ivanovic (Milana) Miroslav (1973), Markovic (Save) Radoje (1941), Markovic (Steve) Radomir (1939), Nikolic (Milovana) Petko (1954), Nikolic (Sretena) Milovan (1923),Savic (Jove) Radovan (1965), Subotic (Blagoja) Milomir (1959), djokic (Vlade) Milovan (1936), djokic (Milete) Sreten (1938), djokic (Nedeljka) djoko (1955), djokic (Sretena) Svetozar (1965) i djukic (Radovana) Vidoje (1954).

Selo je opustoseno, opljackano i popaljeno. Jedino je ostala oskrnavljena crkva. U napadu na ovo selo ucestvovali su Ustic Akif, Kiveric Esma, Mamutovic Nasir, Mukic Ibrahim.

Svedoci su Zikic "Drago", postar u istom selu, Peric Vidosava, Jokic Dusica, Ignjatovic Stanka i Savic Ikonija.

Boljevici (opstina Bratunac), srpsko selo (415 stanovnika srpske nacionalnosti), napadnuto istog dana kada i Fakovici, 5. oktobra 1992. godine. Prilikom tog napada stradali su: Despotovic Milja, Prodanovic Petra(1927), Stjepanovic (Jovana) Stojka (1922), Vasic Stanija (1930), djukic (Srete) Radovan (1922), Ristic (Ljubisava) Milutin (1940), Ristic (Novice) Zarija (1928), Vasic (Manojla) Vladan (1929).

Pobijeni ljudi su uglavnom starci koji su cuvali svoja imanja, hranili stoku i brinuli o dobrima svojih komsija. Selo je, pod stalnim pretnjama islamskih nacionalista, vecina stanovnistva bila napustila. Danas je to spaljeno i unisteno selo. Cak su i starci poubijani. Preziveli mestani su prepoznali Mamutovic Nasira, Mujkic Ibraima, Ridjic Arisa i dr. O napadu na selo svedoce Ristic Radova i djokic Stojan.

Bjelovac (opstina Bratunac), uglavnom srpsko selo (Srba 238 muslimana 51), najtezi napad dozivelo je 14. decembra 1992. godine. Tom prilikom selo je pretrpelo ogromne ljudske i materijalne zrtve i danas je uglavnom napusteno i pusto. U napadima muslimana zivot su izgubili: Bogicevic (Milenka) Zlatan (1975), Cvijic (Ilije) Miodrag (1972), Vitorovic (Vitomira) Slobodan, Filipovic (Nedje) Stevo (1951), Ilic (Ilije) Milisav (1957), Ilic (Mice) Milun (1939), Jovanovic (Milosa) Zlata (1911), Jovanovic Radenka (1974), Lukic (Radivoja) Vida (1933), Marincevic Miroslav (1965), Matic (Ilije) Radivoje (1937), Matic (Radivoja) Gordana (1967), Matic (Radivoja) Snezana (1965), Miladinovic (Petka) Mirko (1971), Miladinovic (Petka) Cedo (1975), Milutinovic (Cede) Slavko (1963), Nedeljkovic (Ratka) Slobodan (1970), Petrovic (Krste) Mirko (1920), Petrovic (Milana) Mirko (1972), Savic (Ostoje) Mitar (1954), Tanasic (Sretena) Radovan (1923), Tomic (Zike) Rajko (1955), Tosic (Zivorada) Milorad (1972), Trisic (Tomislava) Zoran (1968).

Napad na Bjelovac je izvrsen istovremeno sa vec saopstenim napadom na Loznicu, odnosno Loznicku Rijeku i Sikiric. To su susedna sela, pa su i napadaci uglavnom isti. Prema svedocenju prezivelih, prepoznati su: Ibric Alija "Kurta", Salihovic Hidan, Salihovic Besim, Sinanovic Resid, Zukic Sadik,Ahmetovic Haris "Hari", Begzadic Hajrudin, Kamenica Dzemail, Kamenica Ramiz, Kamenica Munib, Kiveric Esma, Malagic Hajrudin, Salihovic Midhat, Salihovic Adil, Salihovic Edhem, Salihovic Fikret, Sinanovic Muriz, Salihovic Rifet, Salihovic Edhem i Zukic Mulija i dr. Svedoci napada na ovo selo su Rankic Slavoljub i Matic Slavka.

Sikiric (opstina Bratunac), selo sa neznatnom muslimanskom vecinom (Srba 201, muslimana 241). Napadnuto je, kao i Loznica i Bjelovac, 14. decembra 1992. godine. Zrtve tog napada su: Ilic (Blagoja) Zivojin (1928), Ilic (Koste) Radojka (1935), Matic (Nikodina) Desimir (1928), Mitrovic (Bogosava) Radovan (1948), Mitrovic (Bogosava) Srecko (1946), Nedeljkovic (Bogoljuba) Milomir (1940), Nedeljkovic (Obrada) Ljubisav (1925), Nedeljkovic (Svetislava) Ratko (1946), Petrovic (Miladina) Slobodan (1976), Prodanovic (Rade) Dusan (1931), Rankic (Miladina) Obrenija (1934), Simic (Ranka) Zlatan (1961), Simic (Svetolika) Zivadin (1946), Simic (Svetolika) Radisav (1937), Simic (Vasilija) Grozdana (1931), Stevanovic (Branka) Dragisa (1966), Stojanovic (Save) Radenko (1973), Tanasic (Ljubisava) Milomir (1939), Tanasic (Petra) Milan (1957), Trisic (Obrada) Obrenija (1931), Vuksic (Srecka) Novak (1931).

Pocinioci ovih ubistava, pljacki i paljevina su uglavnom vec navedeni. To su napadaci na susedna sela Loznicu i Bjelovac. Njih navode u svojim izjavama i svedoci: Matic Gvozdenija, Petrovic Nedjo, Nedeljkovic Predrag.

Kravica (opstina Bratunac), u ovom slucaju rec je o cisto srpskom podrucju koje sacinjava vise sela: Kravica, Brana Bacici, Popovici, Mandici, Opravdici i dr. (sa preko 2300 stanovnika srpske nacionalnosti) i selom sa najstarijom srpskom skolom u ovom kraju, koju su mestani podigli jos 1878. Napad je izvrsen 7. januara (na Bozic) 1993. godine, a zrtve tog napada su: Eric (Mikaila) Negoslav, Eric (Nikole) Kristina, Gavric (Paje) Pajkan (1963), Nikolic (Todosije) Milovan (1946), Popovic (Koste) Risto (1920), Popovic (Riste) Kostadin (1947), Bozic Mara (1909), Bozic (Stojana) Stevo (1951), Lazic (Dusana) Krsto (1933), Momcilovic (Drage) Miladin (1935), Nikolic (Marka) Vaso(1920), Nikolic (Cvijana) Mitar (1927), Obackic Ljubica (1918), Stevanovic (Vasilja) Tankosava (1938), Stojanovic (Stojana) Vladimir (1915) i Jovanovic (Mitra) Stojan (1948). Kravica je danas opustosena, sto se nije dogodilo ni u vreme najzescih nemackih i ustaskih razaranja u toku drugog svetskog rata. Medju brojnim napadacima, a prema slobodnoj proceni bilo ih je najmanje preko hiljadu iz svih muslimanskih krajeva koji okruzuju Kravicu (Cerska, Konjevic Polje, Pobudje, Glogova...), prepoznati su: Naser Oric, Zulfo Tursunovic, Ferid Hodzic, Becir Mekanic, Bajro Osmanovic "Mis", Nedzad Bektic, Hakija Meholjic, Veiz Sabic, Nezir Zebric, Sefik Ahmetovic, Mustafa Golic, Esma Kiveric, Mirsad Sulejmanovic, Muhamed Cikaric, Semsudin Salihovic, Sulejman Mujcinovic, Junuz Mehic, Ejub Golic "LJubo", Fikret Mustafic, Murat Avdic, Muhamed Jahic, Murat Duric, Munib Becirovic, Fadil Sahbaz, Saban Muminovic, Musan Osmanovic, Zaim Mehic, Meho Alic i Abid Orlovic i dr. O napadu na Kravicu svedoce Ratko Nikolic, Milorad Nikolic, Milanovic Milena i Nikolic Milosava.

Siljkovici (opstina Bratunac), srpsko selo (90 stanovnika srpske nacionalnosti) napadnuto kad i Kravica, 7. januara 1993. na Bozic. Tada je selo opljackano i popaljeno, a zrtve napada su: Dolijanovic (Dusana) Miladin (1963), Stevanovic (Radovana) Milan (1973), Bogicevic (Jovana) Slobodan (1947), Bogicevic (Slobodana) Novica (1976), Radovic (Drage) Bozo (1943), Visnjic (Todora) Ratko (1949), Pavlovic (Radovana) Radoje (1936),Radovic (Ljube) Radenko (1974), Radovic (Radosava) Dragan (1968), Radovic (djordja) Vaskrsije (1956), Veselinovic (Kostadina) Lazar (1935), Savljevic (Save) Mile (1964) i djokic (Stanka) Stanoje(1942). Napad su izvrsile iste vojne formacije koje su napale i susedna selana podrucju Kravice.

Cosici (opstina Skelani) su deo cisto srpskog sela Kostolomci (234 stanovnika srpske nacionalnosti), a najtezi napad su pretrpeli kad i ostala sela ove opstine, 16. januara 1993. godine. Tada su Kostolomci i Cosici opljackani i popaljeni, a pored vise desetina povredjenih i ranjenih ubijenoje 15 lica: Rakic (Radisava) Novak (1953), Rakic (Jove) Dragomir (1953), Rakic (Jove) Milomir (1957), Rakic (Slavka) Radisa (1961), Rakic (Marjana) Dragomir (1940), Ivanovic (Dike) Mile (1952), Ivanovic (Mila) Predrag (1973), Ivanovic (Milutina) Zelimir (1968), Pavlovic (Milenka) Zarko (1938), Trifunovic (Cede) Milorad (1958),Rakic (Milorada) Tadija (1930), Maksimovic (Zike) Damljan (1934), Pavlovic (Svetozara) Andjelko (1914), Trifunovic Vidosava (1915) i Ilic (Predraga) Nebojsa (1969).

Napadom je rukovodio Oric Naser, a ucestvovali su Trsic Sakib, Dedic Ibro, Sulejmanovic Nusret, Smailovic Mirsad i dr.

Kusici (opstina Skelani), deo sela Zabokvica, jednog od najvecih u bivsoj srebrenickoj opstini (ukupno 706 stanovnika: Srba 598, muslimana 52 i ostalih 56) najtezi napad muslimana pretrpeli su 16. januara 1993. godine. Tom prilikom Zabokvica i Kusici su opljackani i popaljeni. Pored velikog broja povredjenih i ranjenih, prilikom napadaje ubijeno dvadeset lica, od kojih sedamnaest u Kusicima i tri u Zabokvici. Zivot su izgubili: Mitrovic Radivoje (1942), Jakovljevic (Mitra) Milija (1957), Mitrovic (Maksima) Mirko (1939), Jakovljevic (Milana)Milenko (1946), Ristic (Cvetka) Novak (1951), Ristic (Lazara) Vladislav (1947), Milanovic Ilija (1922), Ristic Rado (1920), Milanovic Dusanka (1920), Todorovic (Stanoja) Milenko (1928), Zivanovic (Jove) Nikola(1921), Jankovic Milenija (1963), Mitrovic Radinka (1946), Ristic Milenka (1930), Ristic Ivanka(1950), Ristic (Novaka) Mitra (1974), Ristic (Novaka) Mico (1977), Jakovljevic (Andjelka) Milenko (1957), Maksimovic (Milovana) Savo (1932) i Nedjic Rosa (1933).

Napadom na Kusice rukovodio je Oric Naser, a medju ostalim predvodnicima bili su Sulejmanovic Nusret, Trsic Sakib i Dedic Ibro i dr.

Skelani, sediste istoimene srpske opstine, sa nekada vecinskim muslimanskim stanovnistvom (Srba 155, muslimana 598), ali u okruzenju srpskih sela. Napad na Skelane izvrsen je u sklopu napada na sva okolna srpska naselja, takodje 16. januara 1993. godine. Tom prilikom ubijeni su: Milanovic (Save) Marko (1954), Gligic (Draze) Aleksa (1968), Janjic (Sime) Scepo (1947),Janjic (Pere) Simo (1948), Milovanovic (Milosa) Milan (1967), Markovic (Radenka) Milun (1970), Dimitrijevic (Stojana) Dragan (1965), Simic (Dragana) Radovan (1966), Milosevic (Borise) Dragoje (1960), Mijatovic (Save) Vlado (1966), Janjic(Sime) Andja (1927), Sekulic (Ostoje) Gordana (1966) i Dimitrijevic (Tomislava) Aleksandar (1987).

Skelani su u dobroj meri opljackani, razoreni i popaljeni, a u napadu su ucestvovali: Oric Naser, Dedic Ibro, Sulejmanovic Nusret, Trsic Sakib, Smailovic Mirsad i dr.

Vandzici (opstina Milici), srpsko mesto na koje su muslimanske oruzane formacije izvrsile napad 8. februara 1993. godine i tom prilikom ubili bracni par, civile, Marka (Kostadina) Dosica (1934) i njegovu suprugu Mariju Dosic (1993), mestane ovog sela. U istom napadu je spaljeno vise kuca i ostalih objekata.Pokretna imovina mestana je opljackana, a ono sto nije moglo da se opljacka unisteno je spaljivanjem ili razaranjem. U tom napadu su ucestvovali: Hodzic (Avde) Ferid (1959), Drum, Vlasenica, organizator napada i tada komandant ili jedan od komandanata Cerske; Hakic Sabanija; Mehmedovic (Hakije) Ramiz (1971), Rovasi, Vlasenica; Sulejmanovic (Sabana) Ibro, zvani Inc (1957), Rovasi, Vlasenica; Becirovic (Rahmana) Sahbaz (1966), Nedjiljista, Vlasenica; Becirovic (Nezira) Safet (1966), Nedjiljista, Vlasenica; Becirovic (Mehe) Mehmedalija (1970), Nedjiljista, Vlasenica; Siljkovic (Bukljana) Ibro (1966), Nedjiljista, Vlasenica; Aljukic (Sulejmana) Ibro (1954), Nedjiljista, Vlasenica i Mekanic (Jakuba) Becir (1957), Besici, Vlasenica, komandant tzv. Prvog ceranskog odreda.

O ovom napadu na Vandzice svedoce Dosic Sreten, Becirovic Halil i Sulejmanovic Mirsad.

[Stranac]

Milorad i Zorka Obradoviæ, iz sela Trnova, petnaestak kilometara udaljenog od Rogatice, imali su troje djece: Dobrilu, Danijelu i Darka. Kad je maloljetna Dobrila odluèila da se uda za Gorana Peroviæa, njeni roditelji su se usprotivili. Bilo je povuci-potegni, ali su na kraju morali da popuste. Mladalaèka ljubav bila je jaka, kako samo ona biti zna, a Goran i Dobrila èvrsto su odluèili da zapoènu novi, zajednièki život.

Kad se rodila unuka Milijana, sreæi nije bilo kraja. Nije šala u još uvijek mladim godinama dobiti titulu bake i djeda. A kažu da se unuèe voli više i od vlastitog djeteta. Tako je bilo i kod Obradoviæa.

Èak i u proljeæe1992. godine Milorada Obradoviæa bilo je teško ubijediti da se sprema rat. Sve je mislio proæi æe mirno. Sa komšijama muslimanima živio je u dobrim odnosima. U preduzeæu je bio cijenjen radnik, a kolege nikad nije razdvajao po nacionalnosti, veæ po ljudskosti i poštenju. Ponudili su mu pušku da ima èime zaštititi èeljad, a on je dugo vremena odbijao da je primi. Bio je ubijeðen da rata biti neæe. Teško mu je palo kad su stavljene barikade na puteve i nije mogao više iæi na posao.

Kad je rat veæ poèeo, doveo je kod sebe zeta, kæerku, koja je bila u poodmakloj trudnoæi, i unuku. Njihova kuæa bila je u neposrednoj blizini Rogatice, okružena muslimanskim kuæama, pa je mislio da æe u selu Trnovu biti sigurniji.

Krajem aprila, poslije Vaskrsa, Miloradovi roðaci pošli su da obiðu porodice koje su otišle u izbjeglištvo u Srbiju. Porodica je, svjesna da Dobrila neæe imati gdje da se porodi, odluèila da nju i trogodišnju Milijanu pošalju sa njima u Srbiju. Goran je pošao da ih smjesti kod rodbine, a on je odluèio da se vrati nazad.

"Kad sam pošla, nisam se sa svojima kako treba ni pozdravila. Majka je bila otišla na èeteresnicu baki na Stjenice, odnijela rakiju i podmir, nismo znali da æu ja u meðuvremenu otiæi. Meni je sutradan sluèajno 'ispao' prevoz. Pošli roðaci. Tako da sam otišla a da se nisam pozdravila sa majkom. Kad sam pošla, tata je plakao jer je nenormalno volio moju Milijanu. Kad ju je zagrlio na rastanku, prvi put u životu vidjela sam ga da trijezan plaèe. Moj brat me do sela Kosova dovezao na traktoru. Vozi, a jednom rukom briše suze. Ja se okreæem i gledam sestru, posljednji put mašemo jedna drugoj. Da sam znala šta æe biti, nikad otišla ne bih! Nikad! Ja bih dijete valjda negdje rodila, a oni bi mi, možda, ostali živi. Bar neko bi sa mnom bio. Na rastanku rekla sam sestri: 'A što ti ne bi pošla sa mnom? Znaš da je Milijana razmažena i da æe mi trebati pomoæ oko nje.' A ona mi kaže: 'A šta misliš da njoj nešto bude, šta æe meni onda život!?' Pogledam u nju i mislim u sebi: pa šta joj može biti. Ko se mogao jadu nadati? Ko je mogao znati da se pozdravljamo zauvijek", prièa za Patriot Dobrila Peroviæ kako se rastajala sa svojim najmilijima. A nije znala da ih nikad više neæe vidjeti.

Èudni su putevi…
Ubrzo je u selu Trnovu život sa Srbe postao nesnošljiv. U ovo i okolna sela došao je veliki broj muslimana, izbjeglica iz Rogatice, pa èak i iz Sarajeva. Naoružali su se i opasnost se poèela osjeæati u vazduhu. Miloradovo imanje meðilo je sa muslimanskim. Komšija Meho bio je hodža. Kad su se Miloradovi spremili da napuste selo, Meho je potrèao za njim, dozvao ga je i rekao mu: "Povedi me, komšija, sa sobom!" "Kud da te vodim, pobogu, kad ni sam ne znam gdje æu", odgovorio mu je Milorad, koga su inaèe jedva ubijedili da je krajnje vrijeme da napuste selo. Pet-šest sela iz tog podruèja, za koja je bilo oèigledno da su ugrožena i da æe se prva naæi na udaru muslimana, evakuisana su i stanovništvo je smješteno u zbjeg kod Šljedoviæa. Muške glave su se organizovale, postavili kakvu-takvu liniju odbrane sela i zbjega i iskopali rovove, a žene su im u mjesnoj školi kuvale hranu. Milorad je, misleæi da æe tu biti sigurniji, cijelu svoju porodicu i kuma Miodraga smjestio sa sobom u zemunicu, koja je ujedno bila i rov. Kroz petnaestak dana Trnovo su zapalili muslimani. Svi u zbjegu ovo su teško primili. Zet Goran, kad je èuo u Srbiji da se to desilo, odluèio je da se vrati.

"Goran je došao sa mnom do Èaèka da me smjesti i planirao je da se vrati. Ja sam uspjela da ga umolim da još malo ostane sa mnom. Kæerka je imala tri godine i bila je mnogo razmažena. Nije htjela ni sa kim nepoznatim da bude, pa je Goran ostao sa nama bar dok se ja porodim. Kum, kod koga smo bili u Obrenovcu, kad je veæ rat poèeo a i ja se porodila, molio je Gorana da mu naðe posao, ali se Goran nije mogao skrasiti. Nije mogao podnijeti da ga smatraju dezerterom. Jednog dana došao je i rekao nam da je kupio autobusku kartu direktno za Sokolac. Nismo ga mogli zaustaviti. Vratio se. Nikom nije bilo jasno kako je uopšte uspio da doðe do mojih jer je naša teritorija bila ispresijecana teritorijom koju su kontrolisali muslimani, a nije mogao nikakvim drugim putem doæi. Uglavnom, nekako je došao. Kad su ga vidjeli da se vratio, moji su bili šokirani. Donio im je radosnu vijest da su dobili još jednu unuku, jer nije bilo naèina da im se javi i oni nisu znali da sam se ja porodila. Kad je pošao od mene, sjeæam se kao da je juèe bilo, dva-tri puta ponovio mi je istu reèenicu: 'Èuvaj mi Milijanu!'"

Nezapamæen zloèin

Petog jula 1992, oko èetiri èasa ujutro, muslimani su napali selo i zbjeg kod Šljedoviæa. Akciju je vodio Lutvo Jamakoviæ, nekadašnji komandir stanice milicije u Rogatici. Napali su istovremeno na više rovova. Žestokom napadu mještani, nevièni oružju, jer je veæini to bio prvi ispaljeni metak, nisu uspjeli ni zakratko odoljeti. Spašavala se živa glava i neorganizovano povlaèilo prema srpskim selima u dubini teritorije.

U zemunici Obradoviæa bio je Milorad, supruga mu Zorka, djeca Danijela i Darko, zet Goran i kum im Miodrag. Pred poèetak napada, kažu svjedoci, bili su budni. Uprkos tome nisu bili u prilici da se brane. Kao najistureniji rov, odmah su bili opkoljeni i uhvaæeni u klopku. A onda je zapoèeo krvavi pir, zloèin koji je po svojoj svireposti iznenadio cijelu Rogaticu i susjedne opštine.

Taène detalje zloèina pobijeni su odnijeli sa sobom na onaj svijet. Zloèinci koji su preživjeli rat pravu istinu i danas skrivaju. Svjedoèenjima, na osnovu tragova na posmrtnim ostacima, a kasnije i rekonstrukcijom dogaðaja, došlo se, bar djelimièno, do èinjenica šta su neljudi èinili u mraku julske noæi 1992.

Milorada su zavezali za hrast i primorali ga da gleda kako se iživljavaju nad njegovim najmilijima. Udavljen je kaišem iz vlastitih pantalona, koji mu je bio svezan oko vrata, i najvjerovatnije je uspio da se sam udavi kako ne bi gledao straviène scene. Prema jednoj verziji dogaðaja, osamnaestogodišnju Danijelu muèili su, iživljavali se na njoj, silovali je, noževima joj rasparili stomak, izvadili dio materice i ostavili je da umire u najstrašnijim mukama. Dobrila teško prièa o ovome i spominje vrlo malo detalja: "Jedan starac, Milan Motika, naišao je kasnije pored tog mjesta i vidio mi je sestru živu. Stomak joj bio rasporen a crijeva su ispadala. Ona ih je pokušavala rukom vratiti nazad. Zapomagala je stravièno. Tražila je vode, a on joj je dohvatio u nekom tanjiru iz rova. Pokušao ju je vuæi prema slobodnoj teritoriji, ali nije imao snage. Muslimani su ga vidjeli i nisu ga htjeli ubiti. Ostavili su ga živog da bi prièao šta se dogodilo i zaplašio srpsko stanovništvo u ostalim selima. Meni se kleo jedan školski drug, koji je kasnije došao na lice mjesta, da je sestra imala na sebi pantalone. Valjda je htio da me utješi", prièa Dobrila Peroviæ, koja nema snage da izgovori da su èlanovi njene porodice muèeni, silovani pa ubijeni.

Unezvijerene komšije tek kad su se našle na sigurnom, primijetile su da nema Miloradove porodice. Pokušali su se organizovati i izvuæi ih, ali se nije moglo, jer su muslimani veæ držali cijelo podruèje pod kontrolom. Tek uveèe petorica odvažnih mladiæa probila su se do mjesta na kome se dogodila drama. Nadali su se da æe bar nekog zateæi živog. "Padala je kiša. Uvijek je padala kiša kad su ginuli Srbi. Kad su došli gore, našli su ubijenog Dragana Kusmuka. Došli su i do moje sestre. Bila je još uvijek topla, ali mrtva. Ubijena je metkom u èelo, kad su muslimani vidjeli da niko ne dolazi po nju. Ona je toliko zapomagala da su je naši èuli i ranije ali joj nisu mogli priæi.

Oca su našli zavezanog za hrast i zadavljenog kaišem. Muža su našli u nekoj bodljikavoj žici. Mamu, brata i kuma nisu uspjeli ni naæi. Odvukli su ih negdje. Zapucalo se i momci su samo uspjeli, na šatorskom krilu, izvuæi pokojnog Dragana Kusmuka. Moji su ostali. Sahranjeni su tek u novembru, kad je naša vojska došla dotle. Neki musliman je bio iskopao jednu rupu i sahranio ih. Našli su na nogama zavezane kanape. Vjerovatno ih je vezao za noge, jer je bio sam, i dovlaèio u tu rupu. Ja se bojim da mi brat, majka i muž uopšte nisu od metka poginuli. Toga se bojim. Niko mi ili nije znao ili nije htio reæi. Mada bih najviše voljela znati pravu istinu. Èini mi se, najlakše bi mi bilo, ako su od metka poginuli. Brat je imao samo šesnaest godina."

Sirotinja kao usud

Petog jula 1992. poèinjen je zloèin. Dobrili je to u Srbiju javljeno tek 12. jula, kad je maloj Maji bilo taèno mjesec dana. Prvo su joj rekli da joj je samo sestra poginula. A onda i za ostale. Na godišnjicu, 1993. godine, vratila se u Rogaticu. Vojska joj je dala stan, jedan od napuštenih. "Uselila sam se tu. Dobila sam i neku njivicu da posijem šta. Tu naðem tromblon i dohvatim ga, a on eksplodira. Svu me je izranjavao. Baksuz sam. Ali, eto, preživjela sam. Vjerujem u Boga, on mi je pamet saèuvao i uputio me na pravu stranu. Bez obzira na to što sam imala djecu, godinama sam sama živjela u svome svijetu. U tom svijetu nije bilo nikoga osim mene. Nemam nikoga, i gotovo. Sad sam to prebrodila. Okrenula sam se djeci. Vjerujem u Boga".

"…Moj otac je znao šta znaèi biti sirotinja. Ostao je siroèe, bez oca, a imao je sedam godina. Bez majke je ostao kada je imao devet godina. Odrastao je u domu za siroèad u Zenici. Otac mu je umro a majka se smrznula u snijegu. Tragedija za tragedijom. Moj stric u Èaèku ima novine iz tog vremena. Njih dvojica stoje kraj groba. Dva maksuma, dvije mrve. Tata devet a stric sedam godina. Strica je selo odgojilo, a oca dom. Tata je u domu završio trgovaèku, a poslije i ekonomsku školu – vanredno ; te škole su se tad cijenile, nije kao sad. Stric je jedva završio èetiri razreda, nije imao nikog da ga nasavjetuje. Tatinog tetka brat uzeo je strica, sa šesnaest godina, sebi u Èaèak. Otac ga je zamolio u svoje ime, kao da se radilo o njegovom djetetu, da ga uzme i zaposli. Zaposlio ga je u rudniku. Moj otac je znao šta znaèi biti sirotinja. Ali je bio dobar èovjek. I danas kad negdje uðem, na primjer, a znaju èija sam, vidim, poštuju ga i mrtvog. I u firmu u kojoj radim primili su me iz poštovanja prema mom ocu. Mene nisu ni znali. Mnogo mi je pomoglo preduzeæe. Dali su mi blokove za ovu kuæu. Davali su mi drva. I sad kad bih im zatražila bilo šta, znam da bi mi dali. Meni moj direktor kaže: 'Zašto ne zatražiš kad ti nešto treba, mi se ne možemo sami sjetiti šta je tebi potrebno.' Ja ne mogu ništa da im tražim. Zadovoljna sam što su me zaposlili."

Život teèe dalje

Dobrila Peroviæ, samohrana majka kojoj su na stravièan naèin muslimani pobili èlanove porodice, danas živi u nevelikoj kuæi koju su joj, zajednièkim snagama, sagradili preduzeæe "Agrokombinat" i opština Rogatica. Kaže da joj vlastiti krov nad glavom mnogo znaèi. Sama podiže dvije prelijepe, zdrave, zlatne djevojèice. Idu u školu i solidni su ðaci. Starija, Milijana, nosi ime oèeve majke. Veæ je curetak. I likom i stasom mnogo podsjeæa na oca Gorana. Još samo kad bi pravda, koliko-toliko, bila zadovoljena.

"Voljela bih da se sudi ubicama. Nusmiru Balašu, Dinu Kahvedžiæu (kažu da je poginuo) i ostalima. Znam da su tu bila i još dvojica braæe Šišiæa. Taj Balaš nikad nije smio doæi u Rogaticu. Èujem da je opunomoæio nekoga da mu proda imovinu. Nije smio da doðe. Zna šta je uradio. A dobro je poznavao moga oca. Jednostavno, Bogu bih zahvalila kad bi saznala da se Balašu sudi za to što je uradio. Želim mu da nikad ne naðe svoj mir."


--------------------------------------------------------------------------------

Hvalospjev zloèinu

Na internet stranici www.rogatica.com, koju su postavili, održavaju je i unose sadržaje rogatièki muslimani, o akciji njihove vojske u kojoj su masakrirani Obradoviæi našli smo sljedeæi hvalospjev, koji je, oèigledno, unio jedan od uèesnika ovog "podviga":

"…U prvoj diverzantskoj akciji, koju je 4. ili 5. jula na lokalitetu Vodice izveo novoformirani Opæinski štab odbrane, uèestvovali su mnogi rogatièki junaci sa Lutvom Jamakoviæem na èelu… Bilo je to poèetkom jula 1992. godine. Tada smo raspolagali sa dvadesetak lovaèkih karabina, toliko ruèno izraðenih 'kubura', sedamnaest automatskih pušaka, petnaest lovaèkih dvocijevki, tridesetak ruèno izraðenih bombi i nešto preko 1.000 razlièitih metaka i patrona. Diverzanti su tog jutra, u osvit zore, upali meðu èetnike, uništili jedanaest bunkera i njihovih mitraljeskih gnijezda, likvidirali 12 zlikovaca i dva puta toliko ih za duže vrijeme izbacili iz stroja. Pored veæe kolièine municije za pješadijsko naoružanje, zarobili smo i dva, istina nekompletna, mitraljeza i nekoliko automatskih pušaka i dvije 'papovke'. Veæinu svog naoružanja èetnici su, bježeæi, digli u zrak, pa se i to može raèunati u naš uspjeh." Kao najveæa tekovina proteklog rata na ovoj internet stranici navodi se sljedeæe: "Koliko se Rogatièana odalo ovozemaljskim uživanjima, a zanemarilo vjeru i vjerovanje u Allaha dž. š. i Poslanika a. s. Ako iz ovog rata možemo izvuæi neku dobit, onda je to da su nam sada elhamdullilah džamije i mesdžidi što u Bosni što u inostranstvu puni. Što su džamije i mesdžidi puni kad se klanja džuma namaz, teravih namaz, Bajram namaz, što safove u njima uljepšava bošnjaèka mladost i što su se u dobroj veæini Bošnjaci-muslimani vratili svojoj uzvišenoj vjeri – islamu."

Napisi nesto o zlocinima U opcini Lopare

Napisi nesto o zlocinima U opcini Lopare

Ukratko ili opcenito ?

[đuric]

U opstini Lopare nije bilo zlocina. Bio sam na rogatica.com i tamo procitao podvige njihovih boraca. Sajt je oèajan, oni nemaju sta da pisu pa pisu samo o ratu i usput kukaju. Naravno, sami su krivi i odgovorni za sve. Nije zloèin ubiti vojnika u borbi to je legitimna meta i poželjan cilj. To što su muslimani poraženi u ratu ne znaci da je izvrsen zlocin nad njima. Oni racunaju gubitke u borbi kao žtve zloèina, apsurd. Ako je bilo zloèina u Srebranici ne znaèi i da ih je bilo svugde. Dosta je te propagande i budalaštinja. Nasuprot sajtu Rogatica, Lopare sajt je sasvim pristojan i obradjuje primerene teme, ne daje znaèaja tamo nekim glupostima i lažima kao što je sluèaj rogatica.com.

Ukratko ili opcenito ?

U detalje

[đuric]

Izgleda da si ti nezvani gost XXXL, pa me zajebavaš šta u detalje???? Napišeš dve reèi i još hoæeš da ti neko objašnjeva u detalje. Šta hoæeš reci??? Valjda znaš nešto da sroèis i to da napišeš?' Ako hoæeš da neko diskutuje sa tobom onda moraš da postaviš temu, a ne ovako iz prikrajka.

Pitanje je bilo jasno.
Kako je moguce da u opcini Lopare nije bilo stradanja Srba.
Pa kad vec imas toliko podataka o osjecenim glavama, zar je moguce da nema i jednog zlocina nad Srbima u proslom ratu u opcini Lopare.
Valjda bi o tome trebao znati sve ili je nesto drugo u pitanju.

[đuric]

Pogrešno postavljeno pitanje. Pobrkao si lonèiæe, èlan ovog foruma STRANAC, a ne ja iznosio je podatke o zloèinima nad Srbima u drugim krajevima RS. Nema tu Šta da se zna Srbi su 100 posto u opštinu Lopare. Dakle, odgovor na vaše pitanje, nije bilo zloèina u opštini Lopare.

[Prle]

Naravno, da je bilo zlocina nad Srpskim narodom na podrucju opstine Lopare npr. u selu Brezje, koje nije vise u sastavu opstine Lopare.

Ali ako se ne varam gostu, tvoje namjere i nisu da saznas nesto o stradanju Srpskog naroda na podrucju op. Lopare, prije bi se reklo da ti ovdje na ovom forumu trazis nesto drugo, ali cisto sumnjam da ces uspjeti...

[đuric]

Znam ja koje su njegove namere....ali ne ume jadan da iznese ili dobro da postavi pitanje fali mu nadgradnja. Obièno takvim fale temelji, poènu nešto da grade bez osnova pa se to na kraju sruši. Da bi se diskutovalo o neèemu moraju da se iznesu èinjenice,a ne ovako iz prikrajka "da li je bilo u OPÆINI Lopare zloèina". Alo???? Zemljaèe ne postoji opæina Lopare samo opština piši Srpski da te razumem..??''''

Cilj je da te uhvatim u lazi.
A za to trebas nesto napisati, cinjenice, podatke, imena...
Pozdrav

Dokument br.1. Srpsko selo Veselinovac 15 jula 1992 god. Grupa od sedam ustaša iz Gornje Tuzle (muslimani) i jedan Hrvat i sela Tetime upali su u ovo selo Veselinovac i poèinili zloèin ubivsi jednog meštanina na kuænom pragu. Žtva se zvala Milan Kostadinoviæ. Ubijen je rafalima iz automackog oružja sa preko trideset metaka. Samo brzom reakcijom meštana selo je spašeno od daljeg zloèina i paljenja. Oèevidac i svedok ovog zloèina sam bio ja Ilija Djuric.

[Prle]

:?