Zlocini nad Srbima u proslom ratu, da se ne zaboravi

[Pero Maletic]

Ubijanje Srba u i oko Srebrenice




И ове године објављујемо списак и подсећамо на злочине које су муслиманске снаге почињени у и око Сребренице над Србима. Подаци, које је прикупио Миливоје Иванишевић, указују на масовно страдање Срба у овом региону, а да ни српска, ни светска јавност до данас нису реаговале на те злочине.

Бљечева



Село у подрињској општини Братунац (село је имало Срба 71, муслимана 532, југословена 4). Муслимани извршили ничим изазван напад на српски део села на Ђурђевдан 6. маја 1992. пре подне у време када се у многим српским кућама прослављао празник. Тај неочекиван напад, уствари наговештај прогона и истребљивања Срба из братуначког и сребреничког подриња, догодио се у време интензивних мировних преговора Срба и муслимана. Напад на српски део Бљечеве, као и напад на Гниону у сребреничкој општини, који се догодио истог дана, прекратили су све српске илузије да до оружаног сукоба ипак неће доћи. То је у исто време био доказ да оружане сукобе намећу муслимани пажљиво бирајући време и места напада. Овом приликом за почетак свог похода изабрали су два мала незаштићена српска засеока која се нису ни покушала бранити, а за време напада одредили су дан великог српског празника. То је значило да циљ нису само српска села већ и верници који припадају православној вероисповести. Та пракса се наредних година понављала и отуда и данас раширено уверење да је реч не само о грађанском, већ и о верском рату, муслимани кажу џихаду, у БиХ. Имовина жртава опљачкана и спаљена.

Жртве: 1) Косана (Новак) Зекић, 1928; 2) Гојко (Лазар) Јовановић, 1917; 3) Милан (Милак) Зекић, 1954. (који је након два месеца подлегао повредама у Београду.)

Коњевић Поље

Муслиманско село у општини Братунац, (Срба 8, муслимана 983, југословена 4, осталих 4). На раскрсници саобраћајница Братунац-Власеница-Зворник 27. маја 1992. у осам часова оружане формације Армије БиХ - састављене од локалног муслиманског становништва са подруцја Братунца, Коњевић Поља, Власенице, Касабе, Церске и Сребренице - из заседе пресреле већу колону привредних теретних цивилних моторних возила предузећа ДД "Боксит" из Милића. Камионе су возила лица српске националности и у заседу су ушла приликом повратка после испоруке бокситне руде фабрици глинице Каракај у Зворнику. Жртве овог напада једино возачи камиона. Том приликом спаљено теретно возило марке "Мерцедес" рег. бр. ЗВ 249-29.

Жртве: 1) Новица (Милко) Сушић, 1962; 2) Зоран (Ненад) Поповић, 1959; 3) Ђордо (Миленије) Мијатовић, 1950; 4) Стево (Новак) Симић, 1953; 5) Миломир (Јово) Вујадиновић, 1960.

Сандићи

Муслимански заселак у близини муслиманског села Хрнчићи (муслимана 1226) у општини Братунац на регионалној саобраћајници између Братунца и раскрснице Коњевић Поље где се рачва магистрални пут за Београд и Сарајево, постављене барикаде и заседа 29. маја 1992. Барикада послужила као мамац за полицију Братунца. Приликом доласка ради уклањања барикаде полицајци ушли у заседу коју су претходно поставили наоружани муслимани околних села: Сандићи, Лолићи, Глогова, Коњевић Поље, Касаба... Приликом деблокаде саобраћајнице и уклањања барикаде на српске полицајце отворена жестока унакрсна ватра из пешадијског наоружања. Једна од жртава био је и покојни Милутин Милошевић, за кога је тадашњи представник ОУН за подручје бивше Југославије Тадеуш Мазовјецки у једном од својих бројних извештаја и оптужби против Срба, навео да су га убили Срби зато што је штитио муслимане у Братунцу. Мазовјецки је свесно прикрио истину да су часног човека и професионалца Милутина Милошевића убили муслимани које је штитио. То је пример само једне од бројних обмана светске јавности и ОУН које је починио господин Тадеуш Мазовјецки. До тела ових људи дуго се није могло прићи, а есхуминирана су и достојанствено сахрањена тек након десет месеци, марта 1993.

Жртве: 1) Милутин (Стево) Милошевић, 1948; 2) Јово (Сретен) Благојевић, 1973; 3) Драгица (Стојан) Матикоса, 1955; 4) Срето (Милан) Сузић, 1960; 5) Миодраг (Мило) Воркапић, 1971; 6) Иван (Ратко) Ивановић, 1970; 7) Драган (Десимир) Петровић, 1967; 8) Весна Крџалић; 9) Александар (Мирко) Граховац, 1972; 10) Жарко Ивановски.

Лозничка Ријека

Углавном српско село са малим бројем муслимана (Срба 132, муслимана 22) у братуначкој општини први пут нападнуто од наоружаних припадника "Зелених беретки" из састава Армије БиХ на велики српски празник Видовдан, 28. јуна 1992. око поднева. Јединице нападача састављене искључиво од наоружаног локалног муслиманског становништва са подруцја Братунца и суседне Сребренице. Захваљујуци релативно ефикасном отпору мештана и помоћи која је благовремено пристигла из Братунца и околних српских места Лозница се у извесној мери ипак одбранила и спасла од још већих људских губитака, пљачке и коначног разарања. Медутим, и поред тога, приликом одбране села, страдало је много мештана српске националности. Опљачкано је и попаљено доста српских кућа до којих су муслимани успели да се пробију.

Жртве:1) Срећко (Радивоје) Миловановић,1943; 2) Јована (Гаврило) Миловановић, 1942; 3) Верица (Живан) Филиповић, 1975. и њен отац 4) Живан (Владимир) Филиповић, 1954; 5) Ђордо (Милисав) Филиповић, 1949; 6) Јелена (Живојин) Стојановић, 1952; 7) Радован (Милан) Лукић, 1950; 8) Милоје (Митар) Дамјановић, 1971; 9) Милорад (Мићо) Рончевић, 1960; 10) Светозар (Сретен) Вучетић, 1957; 11) Миленко (Недељко) Николић, 1963.

Загони

Велико село са убедљиво српском већином (муслимана 103, Срба 480) у општини Братунац било је у кратком временском раздобљу 1992. жртва два веома жестока муслиманска напада. Први напад на српски део овог села извршен 5. јула 1992. око 15 часова док су мештани обављали своје редовне пољопривредне и кућне послове. У овој акцији против Срба Загона у неочекивано великом броју учествовале комшије, муслимани Загона, као и суседног села Поточари, а њима су се придружили и муслимани из околних села са подручја Братунца и Сребренице, од првог дана сврстане у оружане формације Армије БиХ и полицијске јединице МУП-а. У овом изненадном и ничим изазваном нападу на суров начин убијен и масакриран велики број цивилних лица српске националности. Све српске куће које су муслимани освојили и запосели до темеља опљачкане, попаљене и разорене.

Жртве: 1) Милошевић (Милован) Љубица, 1939; 2) Милошевић (Јован) Милош, 1932; 3) Милошевић (Илија) Рада, 1968; 4) Танасијевић (Благоје) Чедомир, 1942; 5) Гвозденовић (Сретен) Рајко, 1927; 6) Гвозденовић (Миладин) Драгољуб, 1954; 7) Гвозденовић (Милорад) Благоје, 1944; 8) Гвозденовић (Радоје) Рада, 1973; 9) Димитрић (Милорад) Милева, 1912; 10) Димитрић (Митар) Марко, 1974; 11) Јашински (Стеван) Матија, 1940; 12) Маловић (Илија) Миодраг, 1943; 13) Михајловић (Јефто) Михајло, 1951; 14) Пауновић (Периша) Душанка, 1954.

Биљача

Доста велико подрињско, према Србији и СРЈ пригранично, углавном муслиманско село (Хрвата 1, муслимана 629, Срба 17, Југословена 7) припада општини Братунац. У овом селу су страдали углавном младићи из Братунца који су у покушају да помогну Залазју и Сасама, суседним селима у сребреничкој општини, која су напали муслимани Сребренице, припадници Армије БиХ на Петровдан, 12. јула 1992. наишли на муслиманску заседу. И ту је остало веома мало преживелих.

Жртве:1) Живковић (Ненад) Драгомир, 1970; 2) Живановић (Цвијетин) Јован,1969; 3) Живановић (Драган) Миливоје,1972; 4) Јокић (Ивана) Божидар,1968; 5) Јокић (Саво) Драгољуб, 1961; 6) Ковачевић (Андре) Бошко, 1969; 7) Митровић (Милојко) Недељко, 1965; 8) Перић (Милорад) Жељко, 1973; 9) Савић (Бранко) Миленко, 1968; 10) Савић (Лазе) Драган, 1953; 11) Спасојевић (Стјепан) Томо, 1956; 12) Ђокић (Недо) Милан, 1967; 13 )Андрић (Стојан) Мирослав, 1967; 14) Јокић Богдан;

Загони

Већ помињано село са великим бројем Срба, у општини Братунац, претрпело нови жесток напад припадника оружаних формација Армије БиХ прикупљених из околних муслиманских насеља и Сребренице на Петровдан, 12. јула 1992. И тада, поново, као да им претходни напад није био довољно успешан, пљачкали су и разарали ово село и, притом, поново убили знатан број мештана српске националности. Од тада су Загони, бар док рат траје, за Србе коначно недоступни за боравак и живот, напуштени и опустели.

Жртве: 1) Димитрић (Милко) Милован, 1962; 2) Јовановић (Јаков) Миодраг, 1952; 3) Милошевић (Живојин) Душан, 1963; 4) Милошевић (Алекса) Ђордо, 1934; 5) Милошевић (Бранко) Видосав, 1968; 6) Милошевић (Милко) Драгиша, 1963. и 7) Милошевић (Милко) Миодраг, 1970.

Магашићи

Село у братуначкој општини нападнуто од великог броја наоружаних локалних муслимана припадника Армије БиХ, регрутованих са подручја општина Братунац, Сребреница и Власеница, два пута у кратком временском размаку од свега пет дана: 20. и 25. јула 1992. год. Магашићи су подељени на доње и горње Магашиће и село готово у подједнаком броју насељавају Срби и муслимани (Срба 353, муслимана 292). Наведени напади извршени само на српски део Магашића и суседну Ранчу и том приликом убијено осам мештана српске националности, од тога шест женских особа. Преживели српски становници напустили село и нашли се у избеглиштву, углавном у РС, али и у Југославији. Српску покретну имовину и сточни фонд у највећој мери опљачкали ненаоружани цивили који су у великом броју пристигли из околних муслиманских села. Стамбени и остали објекти домаћинства, као и друга непокретна имовина у власништву Срба, разорени и спаљени.

Жртве: 1) Илић (Душан) Љиљана, 1975; 2) Илић (Марко) Зорка, 1947; 3) Илић (Милорад) Миленија, 1944; 4) Илић (Петар) Љубинка, 1952; 5) Илић (Радомир) Марјан, 1963; 6) Милановић (Милош) Љубица, 1929; 7) Поповић (Перо) Благоје, 1907; 8) Поповић (Ристо) Лепосава, 1919.

Хранча

Претежно муслиманско село у непосредној близини Братунца (муслимана 545, Срба 152). На српски део села извршен неочекивано веома жесток напад, као и на суседно село Магашићи, 25. јула 1992. у 13,30 часова док су се мештани налазили у пољима и обављали уобичајене летње пољопривредне послове. Приликом напада и упада у село убијено и рањено више цивилних лица српске националности. Поред тога, сви Срби протерани из села, а њихова покретна имовина опљачкана, непокретна спаљена и уништена. Тиме је прекинут саобраћај на, за Србе веома значајној релацији, Братунац-Кравица. У нападу учествовали муслимани Хранче и њихови саборци из околних муслиманских села са подручја Братунца, Власенице и Сребренице, припадници оружаних формација Армије БиХ.

Жртве: 1) Мирковић (Живорад) Љубица, 1942; 2) Ђуричић (Николија) Цвијетин, 1930; 3) Јокић (Стојана) Момчило, 1928; 4) Живана (Мирко) Лукић, 1944; 5) Марко (Јаков) Мићић, 1949; 6) Илија (Радисав) Мићић, 1949; 7) Достана Цвјетиновић; 8) Станимир Митровић, који је подлегао повредама.

Јежестица

Једно од највећих чисто српских села (502 становника српске националности) на брдовитом подручју Кравице у општини Братунац нападнуто 8. августа 1992. од стране муслимана суседног села Јаглића и муслиманских јединица из села са ширег подручја Братунца, Власенице и Сребренице, припадника Армије БиХ. У време напада мештани се налазили у пољима заокупљени својим свакодневним летњим пољопривредним пословима. У том нападу у Јежестици убијено, на веома свиреп нацин, девет цивила српске националности. Једној од жртава нападачи одсекли главу коју је по Сребреници данима носио познати зликовац Кемал Мехмедовић-Кемо из сребреничког села Пале. По освајању села муслимани опљачкали што се могло опљачкати, а остало разорили и попалили.

Жртве: 1) Богичевић (Радо) Војин, 1929; 2) Младеновић (Обрен) Славка, 1931. и њена два сина: 4) Младеновић (Љубомир) Анђелко, 1965; 5) Младеновић (Љубомир) Драган, 1960; 6) Ранковић (Милош) Сретен, 1962; 7) Ранковић (Вујадин) Милан, 1935; 8) Стјепановић (Недељко) Савка, 1951; 9) Стјепановић (Обрад) Милосав, 1919. и 10) Ђурић (Саван) Србо, 1944.

Залужје

Заседа у овом муслиманском селу у општини Братунац, коју су 16. септембра 1992. на локалној асфалтираној саобраћајници Братунац-село и рудник Сасе организовали наоружани муслимани овог и суседних муслиманских села, припадници Армије БиХ. Том приликом сачекано мање теретно возило, тзв. тамић, на чијој каросерији се накрцало преко двадесет пет цивилних лица српске националности која су се око 18 часова враћала са сахране из Братунца у село Бјеловац и околна српска села и засеоке. У жестокој унакрсној ватри из лаког пешадијског наоружања убијено девет и лакше и теже рањено више лица. Захваљујући присебности тешко повреденог возача камионет са жртвама и преживелим путницима пробио се кроз блокаду и заштиту нашао у Бјеловцу.

Жртве: 1) Милисав (Стојан) Лукић, 1942; 2) Рајко (Недељко) Вујадиновић, 1971; 3) Крсто (Цвијетин) Јовановић, 1955; 4) Драган (Бошко) Ковачевић, 1959; 5) Томислав (Милош) Стојановић, 1966; 6) Даница Стојановић, 1931; 7) Радојка (Симо) Вучетић, 1946; 8) Томо (Милан) Лончаревић, 1948; 9) Младен (Иван) Петровић, 1971.

Факовићи

Плодно и богато подрињско село у општини Братунац са знатно бројнијим српским становништвом (Срба 115, муслимана 33) нападнуто 5. октобра 1992. Напад на Факовиће извршиле јединице Армије БиХ формиране по околним муслиманским селима на подручју Братунца и Сребренице знатно пре почетка ратних сукоба у овом крају. Приликом напада убијено шеснаест лица српске националности. Напад је извршен у раним поподневним часовима док је већина чељади било заузето брањем кукуруза у пољима изван села. При упаду нападача у село велики број мештана рањен или заробљен. Заробљеници одведени у затвор у Сребреници, а сва српска имовина, поготово житарице и стока опљачкани. Многе зграде и све остало што се није могло однети муслимански нападачи спалили и уништили. То су учинили и са српском православном црквом коју су оскрнавили, опљачкали и демолирали.

Жртве: 1) Божић (Радоје) Десанка, 1924; 2) Марковић (Милован) Олга, 1935; 3) Марковић (Милован) Славка, 1931; 4) Николић Љуба, 1954; 5) Ђурић Данило, 1910; 6) Ивановић (Милан) Мирослав, 1973; 7) Марковић (Саво) Радоје, 1941; 8) Марковић (Стево) Радомир, 1939; 9) Николић (Милован) Петко, 1954; 10) Николић (Сретен) Милован, 1923; 11) Савић (Јово) Радован, 1965; 12) Суботић (Благоје) Миломир, 1959; 13) Ђокић (Владо) Милован, 1936; 14) Ђокић (Милета) Сретен, 1938; 15) Ђокић (Недељко) Ђоко, 1955; и 16) Ђукић (Радован) Видоје, 1954.

Бољевићи

Општина Братунац, доста велико српско село у плодној долини реке Дрине (415 становника) муслиманске снаге са овог подручја, припадници Армије БиХ, напале у исто врме кад и суседне Факовиће 5. октобра 1992. Том приликом убили девет углавном старијих особа које су, излажући опасности своје животе, остале у селу да хране стоку и чувају куће и имања. Услед сталних насртаја и повремених упада муслимана на периферне делове села, који су се обнављали од почетка њиховог терора на овом подручју, већина мештана, посебно жене и деца, благовремено избегли углавном у Братунац, али добрим делом и у Србију, у суседне прекодринске граничне општине Љубовију и Бајину Башту. Бољевићи су после овог напада дуго били напуштено, опљачкано и спаљено село. Колоне цивила муслиманских пљачкаша и паликућа, старце, жене и децу, предводили локални руководиоци Странке демократске акције.

Жртве: 1) Миљана Деспотовић; 2) Петра (Милорад) Продановић, 1927; 3) Стојка (Јован) Стјепановић, 1922; 4) Станија Васић, 1930; 5) Радован (Срето) Ђукић, 1922; 6) Милутин (Љубисав) Ристић, 1940; 7) Зарија (Новица) Ристић, 1928; 8) Владан (Манојло) Васић, 1929. и 9) Ђокић (Сретен) Светозар, 1965.

Сикирић

Општина Братунац, село са релативно равномерним бројем српског и муслиманског становништва (Срба 201, муслимана 241). Напад на српски део села 14. децембра 1992. у раним јутарњим часовима извршиле муслиманске оружане формације Армије БиХ регрутоване из муслиманских насеља Братунца, Сребренице и околних општина. Српски део села опљачкан и уништен, а велики број мештана убијен веома свирепо, после заробљавања, углавном хладним оружјем. Приликом напада готово подједнако страдали малобројни браниоци, као и мештани српске националности које су покушали да се одбране. После освајања муслимани опљачкали имовину, прикупљену летину, стоку и све што се могло однети. Остало разорили и спалили. Село је потом месецима остало недоступно Србима који су у њему некада живели.

Жртве: 1) Живојин (Благоје) Илић, 1928; 2) Радојка (Коста) Илић, 1935; 3) Радован (Богосав) Митровић,1948. и његов брат 4) Срећко (Богосав) Митровић, 1946; 5) Миломир (Богосав) Недељковић, 1940; 6) Љубисав (Обрад) Недељковић, 1925; 7) Ратко (Светислав) Недељковић,1946; 8) Слободан (Миладин) Петровић, 1976; 9) Душан (Раде) Продановић, 1931; 10) Обренија (Миладин) Ранкић, 1934; Златан (Ранко) Симић, 1961; Живадин (Светолик) Симић, 1946; 11) Радисав (Светолик) Симић, 1939; 12) Гроздана (Василије) Симић, 1931; 13) Драгиша (Бранко) Стевановић, 1966; 14) Миломир (Љубисав) Танасић, 1939; 15) Милан (Петра) Танасић, 1957; 16) Обренија (Обрад) Тришић, 1931; 17) Новак (Срећко) Вуксић, 1931; 18) Милован (Максим) Симић, 1949.

Бјеловац

У општини Братунац, претежно српско село на обали Дрине (Срба 238, муслимана 51). Напад великог броја муслимана припадника Армије БиХ, углавном добровољаца из околних муслиманских села братуначке и сребреничке општине, у некој врсти ланчаног похода на српска насеља која се дуж Дрине границе са Србијом, извршен истовремено кад и напад на Сикирић, у само праскозорје 14. децембра 1992. И у овом селу регистрован је велики број жртава меду цивилним српским становништвом и њиховим браниоцима. Остали мештани заштиту потражили у Братунцу и преко Дрине у Србији. За прелаз реке једино, али и веома ризично средство, били су чамци. Српска покретна имовина у Бјеловцу, посебно стока, храна и летина опљачкана, а непокретна имовина, куће и остале зграде домаћинства, разорена и уништена. Село је наредних неколико месеци остало пусто и у поседу муслиманских оружаних снага.

Жртве: 1) Богичевић (Миленко) Златан, 1975; 2) Цвијић (Илија) Миодраг, 1972; 3) Деспотовић (Витомира) Слободан; 4) Филиповић (Недо) Стево, 1951; 5) Илић (Илија) Милисав, 1957; 6) Илић (Мићо) Милун, 1939; 7) Јовановић (Милош) Злата, 1911; 8) Јовановић (Милисав) Раденка, 1974; 9) Лукић (Радивоје) Вида, 1933; 10) Маринчевић Мирослав, 1965; 11) Матић (Илија) Радивоје, 1937. и његове кћерке 12) Матић (Радивоје) Гордана, 1967. и 13) Матић (Радивоје) Снежана, 1965; 14) Миладиновић (Петко) Мирко, 1971. и његов брат 15) Миладиновић (Петко) Чедо, 1975; 16) Милутиновић (Чедо) Славко, 1963; 17) Недељковић (Ратко) Слободан, 1970; 18) Петровић (Крсто) Мирко,1920; 19) Петровић (Милан) Мирко, 1972; 20) Савић (Остоја) Митар, 1954; 21) Танасић (Сретен) Радован, 1923; 22) Томић (Жико) Рајко, 1955; 23) Тошић (Живорад) Милорад, 1972; 24) Тришић (Томислав) Зоран, 1968; 25) Десимир (Никодин) Матић, 1928.

Лозничка Ријека

У подрињској општини Братунац, село са доминантном српском већином (Срба 132, муслимана 22) нападнуто истовремено кад и Сикирић и Бјеловац, у раним јутарњим часовима 14. децембра 1992. Рец је о три суседна скоро повезана села на истој саобраћајници у долини реке Дрине која су у том походу јединица Армије БиХ, састављених од муслимана Братунца, Власенице и Сребренице, сравњена са земљом. И у овом случају подједнако су страдали браниоци као и чланови њихових породица, изузев деце која су, као и у осталим селима, већ раније била склоњена у Братунац и Србију. Међутим, то је за Лозничку Ријеку, од почетка муслиманског терора на овом подручју, био већ други напад, пљачка и пустошење. После свега тога прилике за спас и опстанак Срба у овом селу више није било.

Жртве: 1) Дадић (Марко) Ратко, 1954; 2) Дамњановић (Видоје) Славомир, 1971; 3) Дамњановић (Светозар) Недељко, 1959; 4) Филиповић (Милисав) Драгољуб, 1942. и његов син 5) Филиповић (Драгољуб) Драган, 1962; 6) Јовановић (Петко) Милан, 1948; 7) Јокановић (Петар) Ђоко, 1956; 8) Јовановић (Веселин) Милош; 1928; 9) Кнежевић (Војислав) Жељко, 1966; 10) Лукић (Чедо) Крстина, 1948; 11) Милковски (Николче) Бојан, 1938; 12) Петровић (Божидар) Младен, 1958; 13) Петровић (Богдан) Миодраг, 1948; 14) Петровић (Милорад) Душан, 1938; 15) Станковић (Рајко) Раденко, 1972; 16) Симић (Илија) Ратко, 1951; 17) Тодоровић (Крсто) Божо, 1949; 18) Вучетић (Саво) Радован; 1943. и син 19) Миленко (Радован) Вучетић, 1975; 20) Ђукић (Лепосава) Радослав, 1968.

Брана Бачићи

Српско село (Срба 263) на подручју месне заједнице Кравица, општина Братунац, цело лето налазило се на мета оружаних напада из околних муслиманских села Церске, Касабе, Коњевић Поља, Побуда. До најтежег напада на Брану Бачиће дошло 14. децембра 1992. Акцију извеле муслиманске оружане јединице из састава Церско-Сребреничке оперативне групе, Армије БиХ, под командом Насера Орића. После тешких борби село се углавном одбранило, али је у одбрани села живот изгубило више лица српске националности.
Жртве: 1) Рајко (Живојин) Томић, 1955; 2) Душан (Милорад) Петровић, 1938; 3) Васиљ (Петар) Тодоровић, 1955; 4) Ратко (Марко) Дадић, 1954; 5) Славко (Недо) Илић, 1939.

Јежестица

У општини Братунац. Ово чисто српско и доста велико село поново је доживело трагедију на православни Божић, 7 јануара 1993. И у овом нападу, као и у оном од 8. августа 1992, страдао је велики број мештана Јежестице. Реч је пре свега о цивилним лицима српске националности и њиховим најближим који су покушавали да одбране село. У походу на Јежестицу предњачили су муслимани суседног Јаглића, а са њима и становници осталих околних муслиманских села који су још од пролећа били сврстани у формације Патриотска лига, Зелене беретке и остале јединице оружаних снага Армије БиХ. После овог њиховог похода Јежестица је спаљена, скоро сравњена са земљом, опљачкана и опустошена не само од војника, већ још више од чланова њихових породица, односно муслиманских цивила са подручја Јаглица, Церске, Побуда, Коњевић Поља, Касабе и других околних, углавном мањих, села и заселака братуначке и суседних сребреничке и власеничке општине.

Жртве: 1) Видосава (Микаила) Тришић, 1946; 2) Радојко (Љубомир) Богичевић, 1954; 3) Војислав (Љубомир) Богичевић, 1949; 4) Мило (Стојан) Јокић, 1926; 5) Радомир (Вујадин) Јовановић, 1959; 6) Ратко (Драгомир) Миладиновић, 1959; 7) Ђордо (Драгомир) Миладиновић, 1958; 8) Недељко (Милорад) Милановић, 1937; 9) Драган (Недељко) Милановић, 1970; 10) Милован (Ристо) Остојић, 1949; 11) Митар (Ристо) Остојић, 1934; 12) Крстивоје (Владимир) Ђукановић, 1935; 13) Бошко (Милош) Ђукановић, 1928; 14) Невенка (Ристо) Ђукановић, 1946; 15) Драго (Павле) Лазић, 1913. и 16) Гордан (Цвијетин) Николић, 1958.

Кравица

Чисто српско село у општини Братунац (Срба 353, осталих 4), а под истим називом и веома познато и подручје које сачињава више српских села и заселака: Брана Бачићи (Срба 263), Бањевићи (Срба 38), Мандићи, Мратинци (Срба 218, муслимана 70), Поповићи, Липеновићи (Срба 235, југословена 3), Побрђе (Срба 196, муслимана 50), Кајићи, Оправдићи (Срба 434) и др. У тим селима живело је око 2000 становника српске националности. Од почетка сукоба у овом делу Подриња та српска села су, као и за време Другог светског рата, нападана од стране муслимана из Сребренице, Церске, Побуда, Коњевић Поља, Јаглића, Касабе, безмало свих муслиманских насеља братуначке, сребреничке, зворничке и власеничке општине. Оружане провокације и напади били су веома чести, али свакако најжешћи, претходно добро припремљен и организован напад веома јаких муслиманских снага, извршен је на православни Божић, 7. јануара 1993. Том приликом су страдала сва кравичка српска насеља и убијени многи мештани из тих села. Оскрнављена и опљачкана српска православна црква. Тела већине страдалника из тог напада проналажена су, смрзнута, по околним шумама и јаругама и извлачена током целе зиме.
Насер Орић, командант ове акције, истражитељима Хашког трибунала је о случају Кравице изјавио: "И једни и други су гинули ту... Сељане нико није помицао, остављени су да трухну, нико се није обазирао на унакажене лешеве који су лежали око пута и измеду кућа. Данима после напада жене и мушкарци из Сребренице и Церске враћали су се у Кравицу, носећи све што се могло употребити." И то је било тачно. Муслимани, подједнако цивили: жене, деца и старци, као и војници пљачкали су и разарали по Кравици све што су стигли и то је трајало више од два месеца. Званична сахрана жртава кравичке трагедије обављена је знатно касније, после ослобадања овог подручја и повратка Срба у Кравицу и остала села овог краја. Срби су се вратили у Кравицу тек 16. матра 1993. и тада су коначно сакупљена тела многих кравичких жртава. Сахрањени су након непуних седам дана по ослобођењу Кравице, 22. марта 1993. на српском братуначком гробљу.

Жртве: 1) Негослав (Микаило) Ерић, 1912. Кравица; 2) Крстина (Никола) Ерић, 1914. Кравица; 3) Пајкан (Пајо) Гаврић, 1963. Кравица; 4) Милован (Тодосије) Николић, 1946. Кравица; 5) Ристо (Крсто) Поповић, 1920. Кравица; 6) Костадин (Ристо) Поповић, 1947. Кравица; 7) Мара (Васо) Божић, 1909. Мандићи; 8) Стево (Стојан) Божић, 1951. Мандићи; 9) Крсто (Душан) Лазић, 1933. Брана Бачићи; 10) Миладин (Драго) Момчиловић, 1935. Оправдићи; 11) Васо (Марко) Николић, 1920. Брана Бачићи; 12) Митар (Цвијан) Николић, 1927. Кајићи; 13) Љубица Обачкић, 1918. Мратињци; 14) Танкосава (Васиљ) Стевановић 1938. Брана Бачићи; 15) Владимир (Стојан) Стојановић, 1915. Брана Бачићи; 16) Стојан (Митар) Јовановић, 1948. Кравица; 20) Иван (Владимир) Ђукановић, 1954. Кравица.

Циљковици

Општина Братунац. Релативно мало српско село у месној заједници Кравица (90 становника српске националности) најжешћи напад муслимана овог краја, припадника Армије БиХ, доживело је, као и цео тај крај, на српски Божић, 7. јануара 1993. И поред јуначке и пожртвоване одбране малобројних мештана село је окупирано и уништено. Многи људи, браниоци и чланови њихових породица, су изгинули. Њихова имовина, покућство, стока, резерве хране, алати и пољопривредна оруђа опљачкани, а куће и остала непокретна имовина спаљени и разорени. Тела знатног броја покојника дуго су била недоступна породицама и скоро цео зимски период остала несахрањена. Шиљковићи су тих зимских месеци у многоме делили судбину Јежестице и Кравице и већег броја српских села братуначке општине.

Жртве: 1) Радоје (Радована) Павловић, 1934; 2) Миладин (Душан) Долијановић, 1963; 3) Лазар (Костадин) Веселиновић, 1935; 4) Станоје (Станко) Ђокић, 1942; 5) Миладин (Радован) Стевановић, 1943; 6) Васкрсије (Ђорде) Васовић, 1956; 7) Драган (Драгослав) Радовић, 1968; 8) Раденко (Љубо) Радовић, 1974; 9) Новица (Слободан) Богицевиц, 1976; 10) Слободан (Јован) Богичевић, 1945; 11) Миле (Саво) Савељић, 1964; 12) Божо (Драго) Радовић, 1943. 13) Вишњић (Тодор) Ратко, 1949.

[Pero Maletic]

- Dokument UN koji iznosi detalje o zlocinima Muslimana nad Srbima oko Srebrenice (1992-93).
- PDF dokumenta
Komentari Petra Makare
Carevo odelo

19. juni, 2005. godine

================================================== =====

www.tenc.net

Pregled

Dana 11. jula ove godine obelezice se desetgodisnjica oslobodjenja Srebrenice, grada u Istocnoj Bosni od starne vojske bosanskih Srba. U narednih nekoliko nedelja objavljivacemo vise clanaka kojima se dovodi u sumnju zvanicna verzija
dogadja oko oslobadjanja Srebrenice. Zvanicni izvestaji navode da su po oslobodjenju Srebrenice Srbi ubili 8 000 Muslimana.

Zasto citaoci treba da posvete paznju clancima koji pobijaju ovu zvanicnu pricu o pokolju Muslimana? Zato sto se ova prica dosledno ponavlja u sledecem: da su UN proglasile Srebrenicu zasticenim gradom koji je, navodno, trebalo da posluzi kao skloniste za Muslimane od, navodno, krvolocnih Srba; da su Muslimani, u medijima predstavljeni kao zrtve progona Srba, bili u svemu tolerantni i umereni, dok su Srbi, naprotiv, fanaticno mrzeli Muslimane, nadahnuti hitlerovskim vizijama o monoetnickoj drzavi, pa prema tome po zauzimanju Srebrenice nije bilo cudno sto su Srbi, navodno, pobili na hiljade Muslimana i to sto su brze mogli.

Zasto bi vi, citaoci, onda citali materijale koji dovode u pitanje zvanicnu verziju o srebrenickom pokolju kada ste suoceni sa ogranicenim vremenom da sami istrazujete, a medijski izvestaji ne dovode u sumnju nijedan od prednjih navoda?

Moj odgovor je da bas zbog sto se ne cuje i drugo misljenje trebalo bi da ste sumnjicavi u pogledu ove toliko puta ponavljane medijske price.

Dozvolite mi da objasnim.

Verodostojnost zvanicne verzije pokolja zavisi od verodostojnosti sa kojom su medijske kuce pokrivale dogadjaje u Jugoslaviji uopste, i posebno ratna zbivanja u Istocnoj Bosni i oko Srebrenice. Ako su medijski izvestaji bili onda objektivni, zasto bi se onda moglo govoriti da su medije isfabrikovale, ili da nisu poricale lazi o navodno nevidjenom pokolju srebrenickih Muslimana?

Kako bi medije mogle da prate i objektivno prikazuju takve sukobe kao sto je bio rat u Bosni?

Najpre bi dozvolile svakoj strani u sukobu da ima svoju rec, i da joj dozvole isto vreme za svoje izvestaje. Zatim bi se pristupilo analizi navoda. Ako bi, recimo, jedna strana optuzila drugu da seje propagandu mrznje, medijska uloga bi onda bila da objavi iskaze obe strane i uporedi ih sa uzorcima uzetih iz propagandnih materijala, kako onih napisanih, tako i onih koji su se culi na na javnim skupovima. Ako bi obe strane optuzile onu drugu za zlocine, medija bi mogla da objavi njihove navode, a onda da istrazuje ko je govorio istinu, ako je ta istina i postojala. Novinari bi onda bili istrazitelji u poteri za lazima, zato sto same lazi otkrivaju skrivenu istinu.

Ako ste kao vecina, mozda necete znati sta je sve srpska strana rekla o Srebrenici, i gogadjajima vezanim za Srebrenicu, od pocetka Bosanskog rata uprolece 1992. godine do takozvanog pada Srebrenice jula 1995. godine. I u ovome je vidljivo da se medijskim izvorima ne sme verovati kada se govori o Srebrenici, jer dok srpski izvori obiluju dokazima o zlocinima koje su muslimanski ekstremisti pocinili nad Srbima, zapadnjacke medije ih nisu ni pomenule. [1]

Cinjenica da su zapadnjacke medije lagale o Srebrenici u proteklih deset godina navodi na zakljucak da su bile organizovane u objavljivanju iskrivljenih i netacnih informacija. Tesko je i porazno verovati da je ovakav nivo organizovanog laganje mogao da postoji u zapadnom svetu. Upravo isti takav nivo organizacije je bio potreban da se sprece objavljivanja ispovesti srpskih svedoka i pomenu ostale ljudske sudbine, prikazu sahrane srpskih zrtava, prenesu izvestaji is srpskih medija, obelodane dokumenti i fotografije vlade Srbije, kao i vlade i armije Republike srpske, i td. Javnost nije ni svesna da postoje brojni protivdokazi medijskim navodima, ali koje su, u vecini slucajeva, zapadnjacke medije brizljivo prikrile. Sama cinjenica da ni vi sami niste videli ove protivdokaze ukazuje na to da ste vi zivi dokaz gore recenog, moj citaoce.

Dozvolite mi da vam ponudim jedan primer.

Juna 1993. godine Ujedinjene nacije su objavile izvestaj na 132 strane pod naslovom: "Memorandum o ratnim zlocinima i zlocinima genocida u Istocnoj Bosni ( u opstinama Bratunac, Skelani i Srebrenica ) pocinjenim nad srpskim stanovnistvom od aprila 1992. godine do aprila 1993. godine." Obratite paznju na datume- aprila 1992. godine je upravo zapoceo rat u Bosni. Srpska strana tvrdi da je od samoga pocetka rata takozvana Bosanska vlada ( za koju kazu da je vodjena od ekstremne grupe Muslimana ) sprovodila politiku genocida protivu srpskoga naroda.

Da li ste ikada culi za ovaj dokument UN? Necu se zacuditi ako niste. Pokusao sam da dodjem do podataka o ovom dokumentu pomocu vrlo mocnog Lexis-Nexis tragaca za izvorima vesti na Internetu, i nisam uspeo da pronadjem cak ni jedan jedini stampani, ili TV, izvor koji bi bar pomenuo postojanje ovoga dokumenta!

Neko bi mogao da se upita da li je bas taj dokument UN verodostojan. Ako je mogucno da je lazan, takodje je mogucno i da je 100% tacan! Ili da predstavlja nesto izmedju. Ili da je cak, mozda, nesto u njemu i precutano, jer da su Srbi podneli potpuni izvestaj o uzasima koji su se desili svet im, moguce, ne bi poverovao.

Da bi javnost mogla da da svoj sud o verodostojnosti ovoga dokumenta morala bi najpre da zna da je ovaj dokument postojao i da se sa njegovim sadrzajem upoznala. Naravno, medijske sluzbe bi trebalo da su do sada objavile ovaj dokument, a vodeci svetski listovi, kao sto je Njujork Tajms, bi i opsirno prikazale glavne tacke njegovog sadrzaja i preduzeli dalja istrazivanja o stravicnim optuzbama koje tvrde da je ucinjen zlocin protivu srpskoga zivlja.

Ne moze se poreci cinjenica da je vecina publike u NATO zemljama, ali ne samo u njima, bila u potpunosti neobavestena o onome sto su Srbi pisali ili rekli o zlocinima muslimanskih ekstremista u Istocnoj Bosni, ukljucujuci i Srebrenicu. Dakle, i bez dublje analize moze se zakljuciti da su medijski izvestaji iz Istocne Bosne, podrazumevajuci i Srebrenicu, prenosili anti-srpsku propagandu a ne vesti. Ovo bi trebalo da bude dovoljan razlog da budete sumnjicavi u pogledu medijskog scenarija o masovnom pokolju srebrenickih Muslimana od strane Srba. Prikrivajuci od javnosti sve sto je srpska strana napisala ili rekla u toku rata u Bosni, zapadnjacke medije su priznale da su ucestvovale u krivotvorenju. Da li biste ikada verovali, ma i jednoj reci, u svdocenju dokazanog lazova?

Malo nize su navedeni PDF izvori o napred spomenutom izvestaju UN, koji ovde i tek sada, posle dvanaest godina, mozete da procitate.

Jared Israel
Urednik, Carevo odelo (Emperor's Clothes)

================================================== ====

"Memorandum o ratnim zlocinima i zlocinima genocida u Istocnoj Bosni ( u opstinama Bratunac, Skelani i Srebrenica ) protivu srpskog stanovnistva, od aprila 1992. godine do aprila 1993. godine."

A/46/171 i S/25635

Clan 115 ( c ) preliminarne liste
Pitanja o ljudskim pravima: Situacija u pogledu ljudskih prava i
izvestaji specijalnih izvestaca i predstavnika od 2. juna, 1993. godine.

Napomena: Cetiri odeljka dokumenta UN ponavljaju prve tri strane Uvoda, a onda sleduje odgovarajuci tekst.

================================================== ====

Komentari Petra Makare
Savetnik urednika, Carevo odelo

Uzasi o stradanju Srba u okolini Srebrenice od muslimanske ruke nije nikava tajna. Jugoslovenska drzavna komisija za ratne zlocine je vec 24. maja 1993. godine, podenela Savetu bezbednosti UN studiju na 132 strane o stradanju Srba. Predstavnicima Republike srpske ( Srpska republika u Bosni ) nije bilo dozvoljeno da podnesu slican dokument zato sto UN nisu priznavale ovu republiku. Kao clan UN jos od 1945. godine, i jedna od drzava-osnivaca UN, Jugoslaviji je bilo dopusteno da podnese ovaj dokument

Savet bezbednosti UN je usvojio ovu studiju kao zvanican dokument UN, koji je bio zaveden pod brojem A/46/171 i S/25635, od 2. juna 1995. godine.

Mnogi UN dokumenti, koji su se odnosili na gradjanske ratove u Bosni 1990-tih godina, na insistiranje Amerike, proglaseni su tajnim. Napred pomenuti dokument nije bio ukljucen u ovu kategoriju vec je bio podveden pod rubriku "Opsta namena". Bilo koji zapadnjacki novinar mogao je sasvim jednostavno da svrati u sobu broj GA 57, u suturenu zgrade UN, na uglu 46. ulice i 1-ve avenije u Njujorku i da zatrazi, i dobije, kopiju ovoga dokumenta. Ili, prosto, da telefonira Kancelariji UN za usluge publici, telefon (212) 963-4475, i da poruci kopiju.

Ako su navodi u ovom dokumentu falsifikovani, zasto ih onda niko iz zapadnjackih medijskih kuca nije objavio, a odmah zatim pobio? Sama cinjenica da je ovaj dokument namerno precutan je najpouzdaniji dokaz da je on punovazan i da su zapadnjacke medije bile krajnje nepostene krijuci njegovo postojanje.

Mi vam predstavljamo ovaj dokument u celini, stavise, u njegovom originalnom obliku. Ako odstampate PDF sadrzaj, dobicete vernu foto-kopiju originala.

Petar Makara
Carevo odelo

* * *

Uvod
http://emperor.vwh.net/sreb/un-intro.pdf
Strane 1-21 dokumenta. Istorijska osnova. Srpske patnje na ovom podrucju. Ponavljani napadi na srpski zivalj u Srebrenici i u okolini, ovoga puta devedesetih godina. Popis srpskih zrtava I zlocini Muslimana.

Popis srpskih zrtava
http://emperor.vwh.net/sreb/un-victims.pdf
Strane 22-40 dokumenta. Bosanski Srbi iz Srebrenice i okoline
koje su Muslimani pobili od 20. aprila, 1992. godine do 5. aprila, 1993. godine, spisak uredjen po datumima, sa licnim imenom zrtve, ocevim imenom ( u zagrdi), prezimenom, godinom, mestom rodjenja, i srezom.

Pokolji Srba
http://emperor.vwh.net/sreb/un-massacred.pdf
Strane 41-51 dokumenta. Opsti opis pocinjenih zlocina. Nacini mucenja i ubijanja, pljacka srpskih dobara, etnicko ciscenje srpskog stanovnistva.

Muslimanski zlocinci
http://emperor.vwh.net/sreb/un-perpetrators.pdf
Strane 52-80 dokumenta. Bosanski Muslimani-zlocinci.
Njihova puna imena, vrste pocinjenih zlocina. Mesta i datumi
njihovih zlocina.

Svedocanstva zrtava - Prvi deo
http://emperor.vwh.net/sreb/un-statements-1.pdf
Strane 81-104 dokumenta. Preziveli Srbi govore, ispovesti
sopstvenim recima, sta su sve podneli i kako su preziveli.

Svedocanstva zrtava - Drugi deo
http://emperor.vwh.net/sreb/un-statements-2.pdf
Strane 105-132 dokumenta. Nastavak: preziveli sSrbi kazuju o patnjama kroz sta su sve prosli.

[Japanac]

Postavljeno od strane Yugi 2

A po svijetu priča maslimani stradali.Što ti je propaganda!

Bas si to lijepo reko` Yugi. Istina, vi ste vise imali zrtava, ali ste vise zlocina pocinili! A moram ti priznati da ste imali i jacu propagandu zahvaljujuci svjetskim medijima....e, Srebrenica vam je dosla kao dar sa neba, da i dan-danas ucjenjujete citav svijet.
Ja stvarno podrzavam vase islamske teroriste, a evo i zasto:
Kad su klali nasu nejac i palili nase svetinjie i ognjista, svi su cutali! A 11-og septembra svi su digli graju kao da su pola amerike srusili! Nadam se da ce katolicanstvo i islam zaratit ozbiljno, a isto se nadam da ce Pravoslavni sve to posmatrat sa strane.

[Mr47]

Postavljeno od strane Japanac

... Nadam se da ce katolicanstvo i islam zaratit ozbiljno, a isto se nadam da ce Pravoslavni sve to posmatrat sa strane.

Hoće, siguran budi- sta ja pričam, već su.

[asteriks]

http://arhiv.slobodnadalmacija.hr/20010927/temedana.htm

[mrav]

Nacional 26.09.2007

Svjedok na suđenju Norcu i Ademiju: „Supruga mi je živa nabijena na kolac”

Svjedoci opisuju stravične prizore zločina tijekom akcije Medački džep

Optužnica protiv Ademija i Norca preuzeta je od haškog sudaStanovnici s područja Medačkog džepa počeli su svjedočiti u suđenju generalima Norcu i Ademiju. Opisivali su mučenja i ubojstva kojima su svjedočili, a za koje se terete dvojica generala.

„Supruga mi je živa nabijena na kolac, a s još nekoliko civila izvađena je iz septičke jame”, rekao je Stevo Jović, stanovnik Divosela koji je svjedočenje potkrijepio dokumentacijom i slikama. Prema njegovim riječima tijela ubijenih nisu razmijenjena kako bi se prikrili dokazi o mučenjima. Stevo Jović je tijekom akcije Medački džep i sam ranjen, prvo gelerom, a onda i metkom. Ipak, pobjegao je i sakrio se u šumi, uvjeren da bi bio ubijen da je dočekao hrvatske vojnike koje je usporedio s ustašama.

„Za razliku od ustaških bojni ovi zadnji su porušili i groblja, spomenike i kuće te zatrovali bunare”, izjavio je Jović čija su dva sina bili u Hrvatskoj vojsci tijekom Domovinskog rata, od kojih je jedan i poginuo.

------------------------------------------------------------------------
------------------------------------------------------------------------
JAGETIĆ O MASAKRIRANJU SRPSKIH CIVILA
U AKCIJI MEDAČKI DŽEP
DRUŠTVO - SUĐENJA - Četvrtak, Septembar 27, 2007 16:55

Svedok, penzionisani pukovnik Mirko Jagetić, bivši šef saniteta vojnog područja u Gospiću, potvrdio je u nastavku suđenja hrvatskim generalima Rahimu Ademiju i Mirku Norcu, koji se tereti za ratne zločine protiv Srba u akciji Medački džep 1993, da su civili u selima masakrirani, kao i izjavu svedoka Steve Jovića da mu je žena bila živa nabijena na kolac.
Jagetić, čiji je zadatak bio da u selima oko Gospića, koja su bila obuhvaćena akcijom hrvatske vojske u septembru 1993, sprovede asanaciju terena i skupi leševe, je rekao da su od ukupno pronađenih 70-ak leševa, samo trojica bila u vojnoj uniformi, a da je samo jedna starica na civilnoj odeći imala vojnu vetrovku.
Na pitanje o polu i starosti leševa, rekao je da je muškaraca bilo više i da su svi bili barem sredovečni.
Naredbu za sprovođenje akcije, kao i dve čete vojnika koji su mu pomagali u sakupljanju leševa, Jagetić je kazao da je dobio od Ademija koji je bio komandat vojnog područja Gospić.
Glavni u skupljanju lešava ipak je bio načelnik saniteta Glavnog štaba Hrvatske vojske Kornelija Brkić koji je naredio da se mora skupiti 52 leša koja su kasnije išla na razmenu, s tim da leševi ne smeju imati tragove mučenja, zapretivši Jagetiću da će, ako se ne skupi rečeni broj, i njega ubiti i ubaciti među leševe.
Leševi su prvo skupljani u Gospić, a kako ih je bilo mnogo, prebačeni su u intendantsku bazu u Jasikovcu. Za prevoz tela korišćena je mala hladnjača i kamion s ceradom na kojoj je pisalo 'Lero'.
Nakon što su leševi bili prikupljeni, došli su lekari sudske medicine iz Rijeke na čelu s lekarkom Renatom Dobi Babić koji su izvršili trijažu, pri čemu su izdvojeni leševi s ranama od vatrenog oružja i hladnjačom odvezeni u Otočac na razmenu, što je svedok kasnije saznao.
Preostale leševe koji su imali tragove mučenja i rezne rane sahranjeni su u ruševinama Obradović Varoši na kraju Gospića ili bačeni u septičku jamu kod Gospića.
Među njima je bio i leš žene Steve Jovića kojoj su kolac ugurali kroz vaginu i koja kao takav nije smeo ići na razmenu.
Jagetić je rekao da ni Ministarstvo odbrane ni Glavni štab nije bilo briga šta će biti s preostalim leševima, već da su se samo trebali izvući pre nego što u Medački džep uđe UNPROFOR.
Kad je operacija završena Brkić je telefonirao tadašnjem načelniku Glavnog štaba Janku Bobetku, koji je takođe bio optužen za Medački džep, ali je u međuvremenu umro.
Jagetić je ispričao i da su mu vojnici rekli da su mučili jednog čoveka koji je rekao samo svoje ime i prezima i da je vojvoda. Nakon što su ga dva sata rezuckali, živog su ga ubacili u rov, zatrpali zemljom i prevezli tenk preko rova.
Ispričao je i da je video dva obešena civila, a kasnije je od jednog vojnika koji ga je autostopirao, saznao da su pod njima pekli jaganjce.
U jednoj spaljenoj kući Jagetić je našao hrpu kostiju za koju su mu rekli da pripadaju dvema spaljenim ženama.
U odgovorima na pitanja Jagetić je rekao i da je imao utisak da je akcijom rukovodio admiral Davor Domazet Lošo koji je iz operativnog centra u Gospiću naređivao paljbu prema Udbini i Korenici i još jednom srpskom mestu, dok je Ademi bio na terenu.
Kako je Brkić bio glavni, Jagetić nije podnosio nikakve izveštaje, osim što je davao iskaz haškim istražiocima.
Na današnjem suđenju pred zagrebačkim sudom nije se pojavilo četvoro najavljenih svedoka Srba koji su u vreme akcije živeli na tom području.

Milan Pavlica je u međuvremenu umro, za Nikolu Vidovića ustanovljeno je da živi u Bačkom Brestovcu, a Milu Drču i Milku Radaković sud će pokušati da pronađe u saradnji s vlastima Srbije.

RTS 27.09.2007

[Mr47]

Dupliralo mi post, pošto mi je jako cudno sljepio tabelu, objasnjeno je kako ide...

[Mr47]

Demography

University of Zadar's Geography department published the following data for the population of the town Knin. [12]




Year Total Serbs Croats Others

• 1880 godine

• n.a. (nepoznat broj stanovnika)

• 82.3% Srbi

• 15.1% Hrvati

• 2.6% Ostali

• 1890

• n.a.

• 84.5%

• 14.5%

• 1.0%

• 1900

• n.a.

• 83.5%

• 14.3%

• 2.2%

• 1910

• n.a.

• 84.2%

• 14.4%

• 1.5%

• 1948 godine

• 2,242 (ovde je npr. poznat broj stanovnika)

• 84.7% Srba

• 14.6% ...

• 0.7%

• 1953

• 3,543

• 84.1%

• 14.5%

• 1.5%

• 1961

• 5,116

• 82.1%

• 15.3%

• 2.6%

• 1971

• 7,300

• 80.7%

• 15.2%

• 4.1%

• 1981

• 10,933

• 72.8%

• 11.3%

• 15.9%

• 1991

• 12,331

• 85.5%

• 10.3%

• 4.2%

• 2001

• 11,128

• 20.8%

• 76.5%

• 2.7%

note: n.a. signifies data not available.

[Mr. Majevica]

Evo kako je radio-amater iz Koraja obavjeshtavao HOS u Hrvatskoj...

[no_name]

......

[mrav]

Бивши врх ФБиХ одговоран за "Силос" и друге логоре

БАЊАЛУКА, 6. ДЕЦЕМБРА (СРНА) - Предсједник Савеза логораша Републике Српске (РС) Бранислав Дукић тврди да је "бивши политички и војни врх Федерације БиХ најодговорнији за злочине почињене над Србима у великом броју логора у БиХ, као што су `Силос` у Тарчину који је званично затворен само два мјесеца након потписивања Дејтонског мировног споразума".
"Касарну `Виктор Бубањ` и логор `Силос`, као и многе друге логоре у више наврата посјећивали су муслимански ратни лидер Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић, муслимански вјерски вођа у БиХ Мустафа Церић, Харис Силајџић и бивши генерал Армије БиХ Јован Дивјак", рекао је Дукић Срни, истичући да лица из ове групе, која су још жива, треба "хитно процесуирати".
Он је напоменуо да Савез логораша РС "посједује копију транскрипта са једне од сједница ратног Предсједништва БиХ, који јасно показује да је бивши политички и војни врх ФБиХ одговоран за бројне злочине почињене над Србима у БиХ", као што су "Силос" у Тарчину у коме су у 90 одсто случајева били заточени српски цивили.
Дукић је потврдио да је овај транскрипт предат Хашком трибуналу.

www.rtrs.tv

[mrav]

Суспензије Алагића, Шпаге и Ланџе

САРАЈЕВО, 6. ДЕЦЕМБРА /СРНА/ - Замјеник директора Граничне полиције Вахид Алагић и службеници Агенције за истраге и заштиту БиХ /Сипа/ Зијо Ланџо и Фаик Шпаго биће хитно суспендовани са посла јер је против њих Тужилаштво БиХ покренуло истрагу због основане сумње да су у периоду од маја 1992. године до краја 1995. године починили кривична дјела ратних злочина против човјечности и против српског цивилног становиништа на подручју села Брадина и Главатичево у општини Коњиц.
Како Срна данас сазнаје од добро обавијештених извора, ова одлука донесена је синоћ у Сарајеву на састанку којег је организовао министар безбједности БиХ Тарик Садовић, а којем су присуствовали комесар ЕУПМ-а Винћенцо Копола, главни тужилац БиХ Маринко Јурчевић, в.д. директора Сипе Сеад Лисак, директор Граничне полиције БиХ Винко Думанчић, као и виши замјеник високог представника у БиХ Рафи Грегоријан.
Центар јавне безбједности Требиње 22. августа ове године поднио је Тужилаштву БиХ извјештај против три лица због основане сумње да су починили ратни злочин против човјечности и ратне злочине против српског цивилног становништва током минулог рата у БиХ.
Према Срниним сазнањима, ова лица осумњичена су да су у периоду од маја 1992. до краја 1995.године организовали или непосредно учествовали у убиству 48 Срба који су живјели на подручју општине Коњиц.

www.rtrs.tv

[BARABA-IT]

Logori u kojima su muslimani i Hrvati mučili i ubijali Srbe u BiH
Mesta najgnusnijih zločina
Muslimani i Hrvati držali su srpske žene i devojke u javnim kućama
PiŠe: Dr Darko Trifunović, Fakultet bezbednosti

Ukupno 400 logora za Srbe u 181 naselju u BiH rezultat su progona srpskog civilnog stanovišta koji su vršili muslimanska Stranka demokratske akcije i Hrvatska demokratske zajednica.

POSAVINA - Na području Posavine, u opštinama Brčko, Gradačac, Orašje, Šamac, Odžak - Vukosavlje, Derventa, Brod, Doboj i Modriča postojalo je 45 registrovanih logora. U Brčkom ih je bilo čak 19, ali u Odžaku-Vukosavlju, u naselju Novi Grad, vršene su najgnusnije radnje, ponižavanja i silovanja. Zatim u Brodu, gde je takva praksa i započela, postoje brojna svjedočenja o silovanjima i masakrima pa i priznanja izvršioca kao što su Alija Selimović, Havić Enes, Hodžić Bećir i Mujčin Age Senad, kao i svedočenja preživelih žrtava ovih monstruma.

SREDNJA BOSNA - U srednjoj Bosni registrovano je 35 logora za Srbe - u Zenici ih je bilo čak 12, s tim što je "najpoznatiji" bio KPD Zenica. U Visokom je postojalo deset logora (najzloglasniji u kasarni "Ahmet Fetahagić"). Posebno ozloglašen bio je logor Kamenica kod Zavidovića; posle pada Vozuće 10. septembra 1995, Hrvati su naterali zarobljene Srbe da iskopaju jame, a zatim su im motornim testerama odsekli glave.


Dosije broj 2-S-63; srpski dečak koga su mučili i ubili muslimani iz Srebrenice
Na posmrtnim ostacima srpskog dečaka S. S, rođenog 19. oktobra 1980. u selu Donja Kamenica, SO Zvornik, broj protokola 2-C-63, koji je pronađen osam meseci posle smrti u šumama Gođanskih brda, mogle su da se uoče povrede:
- odsečena desna ušna školjka oštricom mehaničkog oruđa;
- otvoren prednji zid trbuha u obliku kvadrata oštricom mehaničkog oruđa;
- posekotine na tkivu poglavine u čeono-temenim predelima glave, nanete oštricom mehaničkog oruđa;
- prostrelne rane na glavi, nanete dejstvom projektila ispaljenih iz ručnog vatrenog oružja, najverovatnije iz blizine, sa ulaznim otvorom u levom čeonom predelu i kanalom prostreline koji se pruža pravcem: put nazad, naniže i u desno, završavajući se na mestu odlomljene ljudske desne slepoočne kosti put spolja...
Od odeće, na sebi je imao samo plavi radnički mantil koji je u obliku suknje pokrivao donje ekstremitete i bio vezan rukavima oko pasa.
SARAJEVO - Sarajevska oblast imala je najviše logora u kojima je držano i zlostavljano srpsko stanovništvo - čak 88. Logori su bili u obdaništima, školama, domovima, fakultetima. Najzloglasniji je bio kasarna "Viktor Bubanj" - mnogi nisu izašli iz tog mučilišta. Posebno treba spomenuti javne kuće u kojima su držane Srpkinje: podrum Hotela "Zagreb" sa 50 žena na kojima su se iživljavali pripadnici jedinica Teritorijalne obnove, Studentski dom "Bjelave" (30 žena), zatim Sportski centar "Zetra" (30 žena), kafić "Borselino" (deset žena), Građevinski fakultet (100 žena). U okolini Sarajeva u silosu u Tarčinu postojao je logor u kojem je u jednom oknu bilo po 50 zarobljenih Srba, a u periodu maj-jun 1992. čak 600 zatočenika. Treba spomenuti i logor Krupa u Pazariću, bivše skladište JNA u kojem je držano 150 srpskih zatočenika.

TRAVNIČKO - BUGOJANSKA REGIJA - U ovoj oblasti bilo je 35 logora, najviše u Travniku i Bugojnu. U ovim mestima bilo je i javnih kuća u kojima su zlostavljane srpske žene - u kući ubijenoga Relje Lukića držano je 15 Srpkinja, a u zimskom ski centru "Rostovo" 30 njih.

LIVANJASKO-KUPREŠKI KRAJ - U Osnovnoj školi "Ivan Goran Kovačić" bio je veliki sabirni centar, a postojalo je još 28 logora slične namene.
CAZINSKA KRAJINA - Broj logora u Cazinskoj Krajini bio je najmanji - ukupno 15, uglavnom u Bihaću i Cazinu.

SEVEROISTOČNA BOSNA - U ovoj oblasti postojao je 61 logor u kojem su Srbi bili zatočeni. Najviše ih je bilo u Tuzli, 16 logora, a slede Srebrenik, Gračanica, Lukavac, Banovići, Kladanj, Kalesija, Ugljevik, Lopare. Glavni logor bio je u okružnom zatvoru u Tuzli zatim je to i kasarna "Husinskih rudara". U prostorijama srednjoškolskog centra držali su javnu kuću sa 100 Srpkinja. Na putu ka Srebreniku kod Previla u privatnoj kući držali su 15 žena.

PODRINJE - Podrinjska regija imala je 24 logora od kojih najviše u Goraždu (13), pet u Srebrenici, a slede Vlasenica, Milići, Višegrad, Bratunac, Čajniče, Rudo, Rogatica, Šekovići i Zvornik.

HERCEGOVINA - U Hercegovini je postojalo 60 logora, najviše u Mostaru i Konjicu. Najzloglasniji su bili Bradina, Čelebići kod Konjica, Rodoč kod Mostara i Dretelj kod Čapljine. Javne kuće u kojima su držane Srpkinje postojale su u kafiću "Amadeus" u Konjicu (20 zatočenica) i Buturević Polju (50 zarobljenih Srpkinja). Mostarski logor bio je podeljen između HVO i HOS, a centralni logor bio je u Rudaču. Logor Dretelji kod Čapljine bio je najzloglasniji u BiH - osim što su ponižavani i silovani, zatočenici ovog logora bili su posebno svirepo mučeni i zlostavljani.

ZAPADNA KRAJINA - Tri logora postojala su u ovoj oblasti, a osnovani su posle pada opština Sanski Most, Ključ, Mrkonjić Grad, Petrovac, Glamoč, Drvar i Grahovo.

[BARABA-IT]

Kazamat za žene i decu



Hrvatski vojnici su grupno silovali Srpkinje koje su držane sa svojom decom, a nesrećne majke nisu imale da mališanima, koji su plakali od gladi, daju hleba


Piše: Dr Darko Trifunović, Fakultet bezbednosti


U Osnovnoj školi u mestu Boće kraj Brčkog u septembru i oktobru 1992. bio je logor za srpske civile u kojem su držane i zlostavljane brojne srpske žene, zarobljene po okolnim mestima i u Brčkom.
Srpkinje koje su svedočile o golgoti koju su preživele u tom kazamatu bile su u velikoj grupi civila zarobljenih u napadu na srpsko selo Bukvik 14. septembra 1992. i susedna sela. Pošto su provele dva dana u logoru u Gornjem Rahiću, u školi, prebačene su u hrvatsko selo Boće i smeštene u prostorije Osnovne škole, koja je bila pretvorena u logor za Srbe.
Dok je, u toku noći između 17. i 18. septembra, svedokinja 617/95-16 ležala na podu Osnovne škole sa dvoje male dece i svojom svekrvom, ušla je jedna žena sa jakom baterijskom lampom. Uperila je svetlo prema ženama, koje su ležale na podu, i posle kraćeg zadržavanja izašla (prema indicijama, reč je o Fatimi (Fati) koja je pre rata radila kao konobarica u Boću u kafani "Tromeđa", vlasništvo Dilberović Pera iz Boća; Fatima je organizovala silovanja zarobljenih Srpkinja u Boću). Neposredno posle toga je ušao hrvatski vojnik u uniformi i pozvao svedokinju da izađe iz te prostorije. Ona je počela da plače, predosećajući šta može da joj se dogodi. Vojnik je uhvatio za ruku i na silu izvukao iz te prostorije u kojoj su joj ostala deca koja su plakala. NJena ćerka je bila pod visokom temperaturom.
Doveo je u hodnik i počeo da vređa, govoreći joj da je srpsko đubre, a potom joj je naredio da legne na pod. Došao je još jedan hrvatski vojnik koji je počeo da joj skida odeću i, stavljajući joj cev oružja u usta, zapretio joj je da ne sme ni da viče ni da plače. Zatim je silovao. Zatim je silovao i drugi vojnik, a posle toga i treći, koji je u međuvremenu došao. Zapretili su joj da ne sme nikome da priča o tom događaju, jer će u protivnom dovesti još sedmoricu da je siluju.
I svedokinja 617/95-33 je bila u isto vreme u logoru u Osnovnoj školi u Boću. Ona navodi da je u ovoj školi tada bilo zatvoreno oko 90 žena i dece i da su svi bili smešteni u dve prostorije. Ona potvrđuje da je u kasnim večernjim časovima ušao u sobu hrvatski vojnik koji je nosio baterijsku lampu sa jakom svetlošću i da je naredio svedokinji 617/95-16 da pođe sa njim, da je ona počela da plače i da su i njena deca plakala. Takođe je navela da je tu bila i njena svekrva. Pošto nije htela da pođe, vojnik ju je uhvatio snažno za ruke i izvukao iz sobe.
Iste noći izvedene su još tri mlađe žene, čija imena navodi. Sutradan je svedokinja saznala da su sve te četiri žene bile silovane te noći. Svedokinja je ostala u ovom logoru pet nedelja, posle čega je razmenjena. Za vreme boravka u ovom logoru hranu su retko dobijali i ona je bila izuzetno lošeg kvaliteta, pa su deca svakodnevno vrištala od gladi i tražila hleb. Majke im ga nisu mogle dati zato što ga nisu imale. Hrvatski vojnici koji su ih čuvali, svakodnevno su im psovali majku srpsku i četničku i pretili da će ih sve poubijati. Prilikom svakog njihovog prolaska pored zatvorenica, okretali su cevi oružja u njihovom pravcu, što je kod zatvorenica izazivalo još veći strah.

[mrav]

Директор "Веритаса" Саво Штрбац о ликвидациjи Срба у Славониjи
Стjепан Месић, Владимир Шекс, Бранимир Главаш и Томислав Мерчеп чинили су "славонску везу" и били наjодговорниjи за злочине почињене над Србима у циjелоj Славониjи, изjавио Саво Штрбац ПРЕДСJЕДНИК Документационо-информационог центра "Веритас" Саво Штрбац изjавио jе да Бранимир Главаш ниjе био jедини "господар живота и смрти" у Осиjеку од 1991. до 1995. године, већ jе припадао по злу познатоj "славонскоj вези", коjа jе уклонила Србе из тог диjела Хрватске.
Штрбац jе за наш лист рекао да су "славонску везу" чинили Стjепан Месић, Владимир Шекс, Бранимир Главаш и Томислав Мерчеп.
- Они су наjодговорниjи за злочине почињене над Србима у циjелоj Славониjи. Главашеве риjечи да jе "Владимир Шекс у Осиjеку 1991. године био бог и батина", само су наставак његових изjава да ће "повући све за собом, ако он падне" - обjаснио jе Штрбац.
Подсjетимо, изношењем одбране на загребачком Жупаниjском суду, Бранимир Главаш jе прекjуче изjавио да jе Владимир Шекс био "бог и батина извршне и воjне власти", као и "да се у Осиjеку ништа ниjе могло догодити без знања, сагласности и одобрења кризног штаба, на чиjем челу jе 1991. године био Шекс".
Главаш, оптужен за ратни злочин против српских цивила у Осиjеку, у случаjевима познатим као "гаража" и "селотеjп", тврди да у то вриjеме "ниjе имао никакву командну функциjу, нити jе постоjала двострука линиjа командовања".
Према мишљењу предсjедника Документационо-информационог центра "Веритас" Саве Штрпца, овакве Главашеве изjаве наjвjероватниjе су истина, jер долазе од човjека коjи се отргнуо од некадашњег надређеног и наjбољег приjатеља Владимира Шекса.
- Вjеруjем Главашу, тврдокорном Херцеговцу коjи се веома брзо наметнуо за организатора ликвидациjа, када каже да jе Шекс био "канцелариjа изнад његове". Сви су они знали шта се радило у Славониjи, па тако и у Осиjеку. Тамо су излазили на полициjске увиђаjе, али нису имали снаге да даље процесуираjу случаjеве - истакао jе Штрбац.
Он се осврнуо и на суђење хрватским генералима Рахиму Aдемиjу и Мирку Норцу у случаjу "Медачки џеп", за коjе сматра да су у читавоj причи наjмање интересантне жртве, осим ако нема сензационалистичких информациjа, попут набиjања жене на колац.
Штрбац jе истакао да на том суђењу жртве као да не постоjе. Свjедоци, тадашњи припадници Хрватске воjске и полициjе, додао jе Саво Штрбац, исмиjаваjу жртве за коjе тврде да jе риjеч "о терористима и четницима, коjи су то заслужили".
- Када се дошло до тога ко jе крив и ко jе командовао, онда су одjедном подиjељени. Сасвим jе нормално да jе Aдеми као странац жртвован, jер више не треба, док jе Норац невин, хероj... Међутим, Мирко Норац jе био таj коjи jе водио акциjу "Медачки џеп" и прославио се у сличним акциjама у Госпићу 1991. године, када jе одводио и стриjељао српске цивиле - прецизирао jе Штрбац.
Према риjечима предсjедника Документационо-информационог центра "Веритас", Норац jе тада био веома млад, ниjе био школовани официр већ конобар, а чинове jе очигледно стекао убиjаjући и рушећи све што jе српско у Хрватскоj.
Саво Штрбац jе подсjетио да jе у агресиjи Хрватске воjске и полициjе на српска подвелебитска села такозваног Медачког џепа, jужно и jугоисточно од Госпића, коjа су се 18 мjесеци налазила под заштитом снага Уjедињених нациjа страдало 88 Срба, 46 воjника, шест милиционера и 36 цивила, од коjих 26 стариjих од 60 година. Међу њима jе било и 17 жена.
- Хрватска страна предала jе српскоj 52 леша, а у акциjи ниjе било заробљеника. Управо та чињеница и резултати прегледа тиjела упућуjе на закључак да се радило о систематском убиjању заробљених и рањених - закључио jе предсjедник Документационо-информационог центра "Веритас" Саво Штрбац.
П. ПЕЋAНAЦ
ДОКAЗИ
Предсjедник "Веритаса" Саво Штрбац истакао jе да jе предмет "Медачки џеп" у смислу ваљаности доказа наjбоље обрађен случаj на просторима бивше Jугославиjе.
- Прикупљање доказа jе траjало од 1997. године све до подизања оптужнице против Рахима Aдемиjа, Мирка Норца и покоjног Jанка Бобетка. Докази од самог почетка нису спорни, поготово када су у питању материjални - обjаснио jе Штрбац.
Према његовим риjечима, у циjелоj причи jе наjважниjе да jе истрагу у предмету "Медачки џеп" спровело тужилаштво Хашког суда, коjе jе и подигло оптужницу, док jе случаj прослиjеђен хрватском правосуђу.

http://www.glassrpske.com/481/4819.html

[BARABA-IT]

Dukić: Beogradu predati dokazi o zločinima nad srebreničkim Srbima

BEOGRAD, 11. JANUARA /SRNA/ - Predstavnici Saveza logoraša Republike Srpske predali su danas Tužilaštvu za ratne zločine Srbije dokaze protiv 52 lica muslimanske nacionalnosti za zločine nad Srbima na području Srebrenice od 1992. do 1995. godine, saopštio je predsjednik Saveza logoraša RS Branislav Dukić.
On je rekao na konferenciji za novinare u Beogradu da su ta lica bili naredbodavci ili izvršioci ratnog zločina i genocida nad 3.562 Srba, od kojih su oko 90 odsto bili civili, a najviše ih je ubijeno na pravoslavni Božić 1993. godine.
Dukić je istakao da je dokumentacija koja je danas predata srpskom Tužilaštvu za ratne zločine dio više od 350 predmeta koje je Savez logoraša uručio 31. maja 2005. godine tadašnjoj glavnoj tužiteljki Haškog tribunala Karla del Ponte.
On je naveo da su svi ti predmeti krajem te godine vraćeni u Sud BiH i da do danas nisu otvoreni, pa je Savez logoraša odlučio da se obrati Tužilaštvu u Beogradu.
Dukić je istakao da Tužilaštvo za ratne zločine Srbije ima nadležnost za sve zločine počinjene na prostoru bivše SFRJ, pa tako i za ovaj, i pozvao svjedoke da Tužilaštvu dostave svoje dokaze.
Potpredsjednik Saveza logoraša Boro Medić rekao je da nijedan visoki predstavnik u BiH nikada nije želio da primi predstavnike Saveza logoraša i sasluša dokaze o tome da su i Srbi bili žrtve.
"Savez logoraša je nastao zato da bi se dokazalo da su i Srbi bili žrtve. Nažalost, nikad nam nisu dozvolili da to kažemo. Ova konferencija je način da i mi kažemo da su u onoj nesretnoj BiH stradali i Srbi", naveo je Medić.

[blavor]

Idhan Sipić osuđen na osam godina

Sud BiH prihvatio je sporazum o priznanju krivnje postignut između Tužiteljstva BiH i Idhana Sipića (1967.), okrivljenog za ratni zločin protiv civila...
22.02.2008. 16:22
Prema navodima optužnice, podignute 23. novembra, a potvrđene 10. decembra, Idhan Sipić, bivši pripadnik Izviđačko-diverzantske čete u sastavu Petog korpusa Armije RBiH, odgovoran je za ubistvo jedne Srpkinje počinjeno u septembru 1995. na području općine Ključ.

Sporazum o priznanju krivnje u ovom predmetu, kojim je predviđena zatvorska kazna u rasponu od šest do 10 godina, postignut je nakon što je Tužiteljstvo prihvatilo da izvrši izmjenu dijela činjeničnog opisa optužnog akta.

Okrivljeni je 23. novembra prošle godine prvi put potpisao sporazum o priznanju krivnje, ali je taj pokušaj propao zbog Sipićevog naknadnog negiranja dijela činjeničnog opisa koji se odnosi na izvršenje spomenutog krivičnog djela.

S obzirom na novonastalu situaciju u ovom predmetu je 8. februara otvoren glavni pretres, ali je u međuvremenu došlo do ponovnog potpisivanja sporazuma o priznanju krivnje koji je Sud prihvatio.




Autor: FENA

[Zemljak]

Ma sve je to istina. Ako se oni toga ne stide neka im ide na dusu. Ali ja moram da se stidim onoga sto su kvazi srpski hereji ucinili i ne mogu da velicam lik i delo coveka koji je naredio ubijanje zarobljenika i bespomocnog zivlja.

[Aspirin]

Postavljeno od strane Zemljak

Ma sve je to istina. Ako se oni toga ne stide neka im ide na dusu. Ali ja moram da se stidim onoga sto su kvazi srpski hereji ucinili i ne mogu da velicam lik i delo coveka koji je naredio ubijanje zarobljenika i bespomocnog zivlja.

ne znam zbog cega, ali imam utisak da bi ti radije ovde vidio spisak zlocina koji su pocinili Srbi, nego spisak zlodjela izvrsenih nad Srbima.
na ovom topciku niko ne velica niciji lik i djelo Zemljace. I posto njusim u tebi osobu indoktriranu na B 92 racunaj da cu se zalagati da dobijes tarabu,.

[Japanac]

Postavljeno od strane Zemljak

Ma sve je to istina. Ako se oni toga ne stide neka im ide na dusu. Ali ja moram da se stidim onoga sto su kvazi srpski hereji ucinili i ne mogu da velicam lik i delo coveka koji je naredio ubijanje zarobljenika i bespomocnog zivlja.

Zast bi se ti kao srbin (ako si srbin?) bilo cega stidio? Sve dok oni velicaju svoje "heroje" koji su pobili nasu nejac, ja cu velicati nase.
Za razliku od njih, nisu se sluzili istim sredstvima i imali su za cilj spasiti srpstvo.
Bili su u najezem momentu na celu jednog naroda i cesto se zapitam sta bi drugi ucinili na njihovom mjestu?
Ako imas bar malo svijesti, ovo neces ponovit! U minulom ratu su upravo oni pocinili zlocine nad bespomocnim zivljem!