Dnevnik Ratnog Hirurga

[no_name]

DNEVNIK RATNOG HIRURGA
Miodrag Lazic

Miodrag Lazic: Dnevnik ratnog hirurga, Knin 1991 - Srpsko Sarajevo 1995. Dnevnik užasa - jer ga donosi ratni hirurg sa prve linije fronta jednog rata u kome u najstrašnijim mukama umire, ili ostaje obogaljeno, fizicki ili duhovno, najcešce i fizicki i psihicki istovremeno, bezbroj mladih ljudi, žena, djece, staraca. S druge strane, svjedocanstvo M. Lazica o nadljudskoj borbi zdravstvenih radnika u ratnoj bolnici "Žica" u Blažuju za život ranjenika spomenickog je karaktera - što je i svojerucan omaž zdravstvenim radnicima uopšte, onima koji u svakom ratu ostaju u sjeni; malo ili nimalo se zna o paklu kroz koji ovi junaci prolaze.


Kiša je lila, rake su bile ispunjene vodom do vrha. Lelek i plaè majki, sestara, dece. Najstravièniji hor u mom životu. Pitao sam se zašto su srpska groblja na tako nepristupaènim mestima. Prost odgovor - da ih ne ruši i ne pogani neprijatelj. Srbinu je grob svetinja, a uvek je bio i ostao okružen neprijateljima koji su, pored masakriranja, skrnavili i njihove grobove. Tužna je sudbina i istorija mog naroda - osim borbe za goli život, mora misliti i kako da zaštiti mrtve. Srpsko Sarajevo: junaèki Ilijaš, Ilidža, Vogošæa, Rajlovac, Hadžiæi, legendarni Neðariæi i druga mesta. Stotinu hiljada ljudi, žena i dece. Borba na život i smrt. Granate, ponekad i preko trista dnevno, snajper, pešadijske borbe prsa u prsa. Svakodnevno. Bolnica mala, razrušenog poda. Noga propada kroz drveni patos prekriven itisonom. Pod propao od krvi, litara teènosti života. Duše srpskih boraca ugraðene su u podove i zidove bolnice podno Igmana, crnog zida iznad nas. Deco ranjena, srce je umiralo za vama, deco, mala slatka stvorenja, koja odoste od gelera granata i snajpera, duša je otišla za vama! Srpski borci, za svakog od vas dao bih život da vi živite!

Radio sam kao lud, kao natèovek. Verovatno sam od samog Boga crpeo snagu. Od Srpstva kroz vekove punio sam se silinom i moæi. Krv i smrt, vrisak tuge, hropac odlazeæih duša, i opet, radost pobede nad smræu. Zahvalnost najbližih, zahvalan pogled spašenog, upijali su se u moju dušu. Sine! Ratnièe! Ženo! Majko! Ima Boga i za nas Srbe.
"Doktore, ljudino, Bog pa ti! "A opet, kad mi ode drag borac, dete, èovek, vrisnem: "Ima li te, Bože?! Postojiš li?! Zašto mi ode borac iz Neðariæa baš na Božiæ u dva ujutro?! Bože, ti se rodi, zašto uze njega?! Ima li te?! Seæam se Svetog Nikole 1992. godine - tri teška ranjenika, tri deèaka, sva tri umiru. Ne možemo da im pomognemo. Zašto Sveti Nikola?! Moja slavo! Zašto baš ti?! A onda Sveti Jovan '93, Sveti Nikola '93. i Božiæ '94. Pobede nad smræu, radost. Otpisani preživeše. Svi vièu... èudo, èudo se desilo! "Ti si, doktore, Bog!" Ne, ne, ima Boga. Došao je, sišao na zemlju, meðu Srbe, sa svim svojim apostolima. Smilovao se našoj patnji, molitvama, našim žrtvama i pravednoj borbi. Javio se. Više nismo sami, sjedinjeni smo s Bogom.

Dnevnik sam poèeo da pišem 12. aprila 1992. godine. Na prvo ratište, na prostor Republike Srpske Krajine, stigao sam 4. avgusta 1991. Preživeo mnogo teških trenutaka, tuge, radosti, umora, bola, svega onoga što prati jednog hirurga koji radi pod šatorima, po raznim objektima, školama. Radilo se dan i noæ, u lošim uslovima, s lošim materijalom, bez asistenata, bez struènog osoblja, sa mnogo ranjenih. Prvi put sam se sretao sa tako teškim povredama. Mnogo sam radio, i, verovatno, u tim prvim mesecima teškog posla napunio se energijom, snagom i željom da ono što se dešava oko mene i zapišem. Od avgusta '91. do aprila '92. vodio sam ratnu bolnicu u Dvoru na Uni, u koju su se slivali ranjenici sa celog podruèja Banije i Korduna. U to vreme vodile su se žestoke borbe za Glinu, Petrinju, Kostajnicu... Ta mala ratna bolnica bila je tada jedini spas za srpske borce i srpski narod Banije i Korduna.

12. april 1992. godine

Posle desetak dana boravka kod svoje porodice u Nišu, poleteo sam iz Beograda malim mlaznim avionom sa dvanaest putnika put Bihaæa. U avionu su bili i predsednik Skupštine Republike Srpske Krajine Mile Paspalj i predsednik Opštine Korenica Božaniæ. Leteli smo na visini iznad èetiri hiljade metara zbog moguæeg gaðanja sa zemlje. Dugo smo leteli duž Save. Nakon pedeset minuta, sleteli smo na Vojni aerodrom u Bihaæu. Aerodrom izuzetno oèuvan. Vidim raketne i radarske sisteme. S leve strane, u pravcu sletanja, vidim ogromni planinski masiv. Dok sleæemo, u njegovom podnožju zapažam tri ogromna otvora. To su otvori za podzemne piste i hangari za najmodernije supersoniène avione. Negde visoko iznad njih, takoðe u planinskim stenama, otvori za navigaciju umesto klasiènih kontrolnih tornjeva. Savršen aerodrom, jedan od najèuvenijih i najboljih na svetu. Inaèe, aerodrom se pruža u dužini od više desetina kilometara, jednim delom je u Bosni, a drugim u Hrvatskoj.

April-maj 1992. godine

- Glina Radim kao jedini opšti hirurg u gllinskoj bolnici, jedinoj bolnici u Republici Srpskoj Krajini. Dan i noæ - operacije, pregledi i previjanja. Pokrivam prostor od oko dvesta hiljada stanovnika. Prva linija fronta sa ustaškim snagama, reka Kupa udaljena samo tri kilometra od bolnice. Za ta dva meseca, april i maj 1992. godine, imao sam više od šezdeset ranjenih i èetiri poginula borca. U maju smo dva puta granatirani. Èetvrtog maja po Glini su padale granate od 22 do 1 èas. Teške eksplozije odjekuju oko bolnice. Ranjenici su u svojim krevetima. Bolesnièke sobe se, inaèe, nalaze na drugoj strani zgrade, suprotno od pravca odakle dolaze granate, tako da su ranjenici relativno bezbedni. Na prvom spratu (a bolnica ima dva sprata), nalazi se Porodiljsko odeljenje. Trudnice po hodnicima - osluškuju. Strah... Panika. E Ipak, imamo sreæe. Nijedna granata nije direktno pogodila u zgradu bolnice. Jedna je pala u dvorište, ali niko nije stradao. Inaèe, od 20. maja telefonske i kopnene veze sa Srbijom su u potpunom prekidu. Velike borbe u Prijedoru i njegovoj okolini. Trideset sedam poginulih srpskih boraca u prvom danu. Više stotina muslimanskih ekstremista ubijeno.

1. juni 1992. godine

Borbe u Bosanskom Novom. Gori sve. Pet stotina zarobljenih muslimanskih ekstremista, sedam poginulo. Vazdušna blokada Krajine traje veæ drugu nedelju. Zadnji helikopter poleteo je prema Banjaluci pre èetrnaest dana. Potpuno smo odseèeni od sveta. S jedne strane Hrvatska, s druge strane blokada. 6. juni 1992. godine Lekovi ne polaze iz Beograda. Nemamo struje, vode, telefonskih veza, cigareta i šibica, kvasca, benzina i nafte. Agregati stali, hrana se pokvarila. • Inaèe, 13. maja doživeo sam, zajedno s narodom Srpske Krajine, najtužniji dan u životu, gledajuæi kako Jugoslovenska narodna armija napušta deo Otadžbine i deo svoga naroda, i odlazi za Srbiju. Šestoga juna imao sam sreæu da lièno doživim i vidim trenutak nastanka srpske vojske i njen polazak u bitku, u proboj "puta života", u bitku za koridor do Srbije. Neka im je slava. Idu da obezbede život svom narodu. Od Gline ka Dvoru, i dalje prema Banjaluci, kreæe se u ranim jutarnjim èasovima kolona srpske vojske. Na njenom èelu ponosno se vijori srpska trobojka sa èetiri ocila na štitu. Mnoge borce znam. Dobri prijatelji. Mnoge, verovatno, više neæu videti.
Za ova dva meseca poginulo je petnaest boraca na glinskom frontu. I jedna devojka, pripadnik Ženskog bataljona, pesnikinja i majka, dvadeset šest godina. Èuvam njene dve pesme. Priseæam se trenutka od pre mesec dana i susreta sa njom na prvoj liniji, negde izmeðu Gline i Petrinje. Sa svojim prijateljem i kolegom, niškim oftalmologom, takoðe srpskim dobrovoljcem, doktorom Jovicom Mršiæem, nalazio sam se tog dana na položaju naših boraca. Naišli smo na Ženski bataljon i upoznali Radojku Bulat-Svrzikapa. Devojka nežnog lika i deèaèke glave, majka petogodišnjeg sina, pesnikinja i borac. Sa svojom sveskom i ruskim dobošarom ona - na braniku Srpstva. Jedini brat na drugoj strani, ustaškoj. Možda upravo na nišanu jedno drugom. Dva roditelja, dve nacije, dve strane. Kako je ovo prljav rat! "Eto nama sada ovog svetog rata, kad puca sestra na jedinog brata!" - poslednji stih jedne njene pesme. Sada je mrtva, raznesena rafalom preko grudi. Bio sam na sahrani. Borim se za život druge devojke, iz istog bataljona. Milka, dvadeset jedna godina. Pogoðena u trbuh, creva na dvanaest mesta ošteæena. Operisao sam je tri sata. Sada je dobro, izvuæi æe se. Sreæan sam.
Radim dan i noæ, malo spavam. Èudno, ali ne oseæam umor. Danas sam našao dve kutije cigareta - hrvatske LobengstonÆ, dobijene od pripadnika Nigerijskog bataljona. Nosim ih svojim prijateljima iz Dvora. Na položaju njih trista, a dve pakle cigara - bogatstvo. Veæ deset dana nemamo veze sa Banjalukom. Sve bolesne i ranjene sam zbrinjavam. Nemam anesteziologa. Jedan anestetièar vodi anesteziju. Blokada je potpuna. Ipak, sve oèi su uprte ka majci Srbiji. Veruju, za divno èudo! 8. juni 1992. godine Upad muslimanskih ekstremista iz Cazinske krajine na dvorsku opštinu. Ubili su sedam naših boraca, lukavo i bezobzirno.

10. juni 1992. godine

Sahrana. Nebo lije kišu da spere krv. Jauk žena i dece. Poèasna paljba banijskih boraca, negde visoko na planini iznad Dvora, pod nebom.

11. juni 1992. godine

Jutro, sedam èasova. Vraæam se iz Dvora u Glinu. Sreæem Srpsku vojsku Krajine koja hita u bitku za koridor. Oklopni transporteri, tenkovi, kamioni, velièanstvena kolona. Pozdravljam ih blendovanjem i sa tri prsta. Odgovaraju mi. Ponosni i odluèni. Odlaze... Odlaze put Dervente i Modrièe. Hiljade njih, da otvore put svom narodu ka Srbiji. Sreæno, junaci! Oèi cele Krajine i srca svih nas su sa vama! U bolnici me èeka ranjenik. Prostrel kroz donju vilicu "dum-dum" metkom. Muslimanski ekstremisti iz Cazinske krajine ponovo nasræu na Baniju.

12. juni 1992. godine

Ubijeno je još pet pripadnika srpske vojske Dvora. Vraæamo im. Žestoko, i po njih bolno.Èetiri ranjena borca Srpske vojske Krajine. Ranjeni negde ispred Siska. Specijalisti za demontiranje minskih polja. Trenutak nepažnje iskusnih minera. Teške rane.

17. juni 1992. godine

Šta reæi? Èetiri nedelje bez struje i vode, bez bilo kakve veze sa Srbijom. Ni kopnom, ni vazduhom, ni telefonom. Jedna cigara na deset ranjenika, a i nebo se sruèilo na ovu napaæenu zemlju. Neviðeno nevreme veæ dva dana. Stižu ranjenici èak iz Dervente u glinsku bolnicu. Tamo je teška borba. Ima dosta poginulih i ranjenih. Oèi Krajine, oèi milion Srba, uperene su u taj front. Srpska televizija ne javlja ništa. Bio sam u Petrinji, život se u nju vraæa. Vidim decu na ulici, igraju se. A golim okom vidim Sisak, ustaško uporište! Vidim zgrade, vodotoranj.

18. juni1992.godine

Donose èetiri ranjenika. Pripadnici izviðaèko- diverzantske grupe, pravi momci. Jedan naš borac uhvaæen i zaklan, ostavljen. Momci ga naši podigoše, ali telo je bilo minirano. Onog trenutka kada su digli telo, došlo je do strahovite eksplozije. Na sreæu - svi živi, ali rane teške. Puno posla.

19. juni 1992. godine

Još jedan težak bolesnik. Teška bubrežna insuficijencija. Mlad èovek. Zadnje litre nafte iz bolnièkog agregata uzimamo za sanitet - da stigne do Banjaluke. A šta ga tamo èeka? Èujemo da dijaliza ne radi. Problemi su i sa ishranom ranjenih i bolesnih. I hleb je problem, nemamo kvasca, a i brašno je na izmaku.

20. juni 1992. godine

Veæ drugu noæ operišem uz tri petrolejske lampe i tanke žute sveæe dobijene od crkve. Veèeras sam poèeo operaciju u sedam sati i nadao sam se da æu završiti do pola devet, dok ne padne mrak. Koristim svetlo koje ulazi kroz prozor. Žurim. Ipak, ne ide. Mrak pada. Operaciju završavam uz petrolejsku lampu, a i one su loše, jer umesto petroleja koristimo naftu koja brzo gori i dimi. Ipak, pronašli smo recept, litar nafte - tri kašike soli. Ne dimi i sporije gori. Operaciona sala je u mraku. Cela bolnicaje u mraku. Grad u mraku. Veæ devet noæi neprekidno ni minuta struje. Fizièki umor ne oseæam, ali sam psihièki iscrpljen, u srcu Srpstva, a tako daleko od Otadžbine - majke Srbije. Srpska vojska gradi velièanstvenu pobedu, prodor prema Srbiji. Saznajemo da je ostalo još deset kilometara do proboja "puta života" - koridora. Beogradska televizija ni reèi. U velièanstvenoj bici srpske vojske, ravne Ceru, Kolubari i Kajmakèalanu, srpska vojska gradi put svome narodu ka Otadžbini, ka Beogradu, ka Srbiji. Dvadeset i dva èasa. Pored bolnice pesma, devojaèka i deèaèka. "Saša"- naziv pesme. Maturanti, neuništivi. Život, ipak, teèe dalje. Mladiæi i devojke slave zrelost, a za šest dana biæe taèno godina kako su pod oružjem i u borbi. Divna srpska omladina. A tamo, u Beogradu, njihovi vršnjaci štrajkuju. Ne interesuju me njihovi motivi ni razlozi. Samo jedno znam: ni jedan motiv niti razlog za taj štrajk u Beogradu ne može biti vredniji od oèajnièke borbe ovog naroda za goli život. Tužno! Zalihe svega u Krajini su na izmaku. Bitka za koridor, za "put života", najveæa bitka u istoriji srpskog naroda, ulazi u presudnu fazu. Imamo dosta poginulih i ranjenih. Strahovito teško svi ovde doživljavamo studentske proteste. Na desetine srpskih mladiæa gine svakodnevno, da bi osiguralo goli život za milion Srba u srpskim krajinama. A u Beogradu, gradu u koji su njihove oèi uvek uprte, lepo obuèeni mladiæi i devojke puše skupe cigarete i organizuju koncerte, protestujuæi protiv srpske vlasti. A ne shvataju da tako odmažu svom narodu u srpskim krajinama!

27. juni 1992. godine

Sve je isto. Ranjenih ima svakodnevno. Po mrklom mraku obilazim bolesnièke sobe sa petrolejkom u ruci. Neraspoložen sam. Drži nas još bitka za srpski koridor. Beograd ništa ne javlja. Danas je Banjaluèka televizija javila o prvom susretu Krajišnika sa borcima Semberije. Da li je to, napokon, put do Srbije probijen?

28. juni 1992. godine

- Vidovdan Neverovatan dan! Srpska vojska Krajine probila je put za Srbiju. Na najužem delu pet kilometara širine. Veliko slavlje srpskih boraca. Pucanje u vazduh, veselje, suze, radost. Srpska vojska Krajine poklonila je svom narodu najveæu bitku u istoriji. Poklonila "put života". Zarekli se da æe to uraditi do Vidovdana - i uradili su. Osvetili su Kosovo i Jasenovac. Poklonili srpskom narodu još jedan Vidovdan, posle kosovskog. Hvala stotinama poginulih srpskih boraca! Beogradski Vidovdan neæu ni da spominjem. Jer, dok se ovde slavi velika srpska pobeda protiv ustaških koljaèa, Muratovih potomaka i srpskih izroda, voðe demonstracija se izvinjavaju za srpske mine i izjednaèavaju žrtve nevinih i palih za slobodu sa žrtvama zlotvora. Borbe su i dalje žestoke. Naše snage idu nezadrživo ka Savi. Neprijatelj beži glavom bez obzira.

1. juli 1992. godine

Noæas sam u 22 sata operisao uz dve baterijske lampe i petrolejku. Borac, dvadeset dve godine. Nagazna mina. Ranjen na prostoru Cazinske krajine. Jedna noga istrgnuta ispod kolena, druga sva iskidana i puna blata, ali æe, najverovatnije, biti spašena. Usne iskidane, lice iseèeno, jezik iseèen.

[no_name]

Sa momcima izviðaèko-diverzantske grupe odlazim za Doboj. Veliki grad u srpskim rukama. U bolnici - èetiri stotine naših ranjenih boraca. Radi šest hirurga. Grad je pust. Radnje ne rade. Na ulicama mnogo vojske. Pravo ratno stanje. Znamo da se neprijatelj sprema da napadne ovaj grad, ali spremno ga èekamo. Modrièa. Sa petoricom prijatelja ceo dan tražim našu bazu. Pred mrak, nalazimo ih na èetiri stotine metara od ustaškog uporišta, zvanog Dobar-kula. Radujemo se susretu, ali u tišini jer neprijatelj je blizu. Dole ispod nas je Bosna, a preko puta, uz njenu drugu obaluje koridor - "put života". Tuje i sam ulaz u Modrièu. Gledam dvogledom: zastao konvoj naših kamiona i cisterni koji je pošao prema Beogradu. Ne shvatam zašto stoje. To što vidim ja vide i ustaše sa iste daljine, samo više ulevo od mene. U jednom trenutku pokušavaju da gaðaju konvoj, ali naši iz Modrièe žestoko odgovaraju i uæutkuju ih. Oko 21 sat konvoj odlazi. Tišina. Znam daje sutra ujutru, u šest sati, napad krajiških jedinica na Dobar-kulu, koja još uvek kontroliše koridor. Jutro. Celu noæ pada kiša.

Tihi polazak. Odlaze mi najbolji prijatelji, njih sedamnaest. Ja se, sa trojicom, spuštamna obaluBosne ipreko improvizovanog pontonskog mosta. Naša artiljerija iz Modrièe poèinje napad na Dobar-kulu. Oni odgovaraju. Mine padaju oko nas. Projurila je i maljutka negde u blizini. A onda kreæe naša pešadija, prekaljeni borci Krajine. Pobeda! Vije se srpska zastava na Kuli. Rafali radosti. Sada je put, napokon, bezbedan. Moji prijatelji odlaze dalje za Odžak, Brod, na Savu. Osvojili smo "put života". Mnogo nas je poginulo. U samo jednom danu velièanstvenog Vidovdana, a tužnog sata, poginulo je sedam hrabrih Kostajnièana i dvadeset troje ranjeno. Srpski borci za koridor biæe slavljeni kao novi kosovski junaci. Konvoji puni hrane i druge robe polaze polako iz Srbije i kreæu ka Krajini. Narod ih doèekuje suzama, cveæem, raširenih ruku. U ovoj velièanstvenoj bici za koridor, za "put života", uèestvovalo je više od devedeset hiljada srpskih boraca. Nikada u svojoj istoriji, ni u jednoj bici, nije bilo više srpskih boraca. Ali znaèaj ovog koridora za krajine, za Banjaluku, jeste - život! Bez njega, života nema.

12. juli 1992. godine

Povratak kuæi u Niš. Kontrola srpskih vojnika na svakih desetak kilometara. Prolazim preko Vuèjaka. Odatle je èuveni odred "Vukova sa Vuèjaka". Ludo hrabri momci legendarnog komandanta Veljka Milankoviæa. Na desetak kilometara ispred Doboja ulazim u kolonu naših tenkova. Odlaze u Doboj. Posle nekoliko dana saznao sam razlog njihovog odlaska. Muslimanske snage su pokušale da napadnu ovaj grad, ali su saèekane i uništene. Nema više izdaje. Sve je dobro organizovano. Ovo je srpska vojska. Modrièa je pust grad, dosta razrušen. Saznajem da su naše snage danas ušle u Odžak. Sreli smo konvoj kamiona koji ide put Krajine. Vraæaju život srpskom narodu. Za njima konvoj od dvadesetak autobusa "Laste" iz Beograda. Vraæaju žene i decu iz Srbije posle dva meseca potpune blokade. Sledeæe mesto - Brèko. Pust grad. Nije mnogo porušen. Ljudi nema. Od Brèkog put vodi dvadesetak kilometara duž same obale Save. S druge strane obale je "lijepa njihova", samo kojih pedeset metara. Bijeljina. Slobodan i živ grad. Prodavnice pored puta sa voæem i sokovima. Važe svi dinari, i stari i novi jugoslovenski, i novi Srpske Republike. Kuzmin, teritorija Republike Srbije - granièni prelaz. Kontrola dokumenata kratko traje. Nema nikakvih rampi. Posle tri meseca, opet na tlu Srbije. Radujem se, jer se vraæam u Srbiju, tugujem, jer napuštam srpske krajine. Beograd. Kafane pune, piæa hladna. Deca ližu sladoled. Izlozi puni. Vidim novine na kioscima. Ljudi puše prave cigarete. Kao da sam pao sa neba. Dva meseca boravka u Nišu, nakon povratka iz Krajine, prošla su kao rukom odnesena. Krajem avgusta i poèetkom septembra 1992. godine dobio sam poziv Ministarstva zdravlja Republike Srpske - molbu da na mesec dana doðem u Banjaluku, a odatle u Mrkonjiæ-Grad, gde se formira bolnica, da im pomognem neko vreme. Kasnije sam shvatio, to je bila bitka za Jajce i za taj deo Republike Srpske. Odgovorio sam da æu doæi i, negde oko 15. septembra, krenuo u Beograd. Tamo su me ljudi iz Ministarstva zdravlja obavestili da su formirali hiruršku ekipu za Mrkonjiæ-Grad, ali da im je hitno potreban hirurg za Sarajevo, za Pale. Zamoliše me da krenem tamo i kraæe vreme pomognem srpskom narodu i srpskim borcima. Prihvatio sam. Krenuo sam za Pale na mesec dana, a videæete, ostao sam pune tri godine.

20. septembar 1992. godine

Bolnica "Koran" Pale - ratna bolnica. Stigao sam helikopterom iz Beograda. Pale - centar, Televizija, Radio, Vlada, Predsedništvo. Sigurnost. Bolnica ,dobro opremljena. Operišem.

Odlazim na Ilidžu, na drugu stranu Sarajeva. Slepo crevo. Sa svih strana su "oni", samo jedan put slobodan - severnim obodom Sarajeva. Njive, potoci, puteljci, èetiri sata putovanja. Ovim jezivim putem, nazvanim "srpska magistrala" (humor svojstven našem èoveku i u najtežim situacijama) putuju ranjenici sa "najžešæeg" dela sarajevskog fronta do prvog hirurga i spasa. Èetiri do pet sati užasa. Putuju kamionom, sanitetskim, koji prima pet do šest ranjenika. Ko se jednom vozio tom "stodesetkom", zna kakoje teško i najzdravijem, na asfaltu, a kamoli ranjeniku po rupama, njivama i klizištima. A kad padne sneg, prolaza nema. Od pet ranjenih, dva umiru, tri prežive. Preživeli su u teškom šoku, na granici života. Ranjenici dolaze iz pet sarajevskih opština: Ilidže, Neðariæa, Hadžiæa, Vogošæe, Rajlovca i Ilijaša. Drugi put za život nisu imali. Na Ilidži imaju bolnicu, ali nemaju opšteg hirurga. Sa instrumentarkom i jednim kolegom odlazim na Ilidžu, u neizvesnost, i, sigurno, najopasniji deo bosanskog ratišta. Bolnica pored Ilidže, jedan kilometar od Vrela Bosne, na samoj padini Igmana, ratna bolnica "Žica". Lep objekat, ali na èistini, osamsto-devetsto metara vazdušne linije od njihovih položaja. S jedne strane Igman, s druge - Otes. Igman, svuda oko i iza nas. Odatle se muslimani spremaju na proboj prema Sarajevu. Mi smo im, bukvalno, na putu.

26. novembar 1992. godine

Juèe sam bio na Ilidži i greškom pošao prema Butmiru, koji "oni" drže. Malo je falilo da odem na neprijateljsku teritoriju. Inaèe, ovde operišem gotovo sve, izuzev glave. Jedini "radim" trbuh i grudni koš. Do sada, oko trideset teških operacija i više od sto ranjenih. Vodim i postoperativnu intenzivnu negu. Pre dva dana ovde je bila doktorka Braun iz Meðunarodnog komesarijata za pomoæ, i kada je videla Intenzivnu negu, broj ranjenika, teško operisane, pitala me je da li je moguæe da sam sve to sam operisao. Kada sam odgovorio pozitivno, rekla je da mora da sam ili fantastièan hirurg, ili lud èovek. Pre pola sata gaðani smo teškim granatama. Sedam ih je palo u krug od sto metara oko nas. Nije prijatno. Inaèe, imamo dosta ranjenih i poginulih. Bolnica i ja, kao jedini hirurg za grudni koš i trbuh, pokrivamo ogroman prostor, koji je, ujedno, i najžešæa linija sukoba na sarajevsko- romanijskom ratištu, koja èini osamdeset odsto celokupnog ratišta. Mnogo radim. Fizièki sam sposoban, psihièki se držim. Za sada imamo materijala za rad. Kako æe biti dalje - ne znam. Kompletnu bolnicu, lekove, opremu, instrumente, hranu, dobijamo od Francuza. Verovali ili ne, ali je istina. Iz Srbije, iz Jugoslovenskog crvenog krsta pomoæ uopšte ne stiže. Da nije pripadnika Francuskog bataljona, francuskih "Lekara bez granica" i njihovih novinara, bolnice ne bi bilo.

27. novembar 1992. godine

Ponovno granatiranje Ilidže. Dvadeset pet ranjenih, èetiri teško. Operišem mladiæa od dvadeset godina - ruptura desnog bubrega, tanka creva na više mesta iskidana, povreda kième, krvari. Elez Želivoje, 1969. godine roðen, sa Ilidže. Mislim da æe preživeti. Radim od podne do jedan sat ujutru.

28. novembar 1992. godine

Danas do 12 sati pet ranjenih. Operišem mladiæa sa povredom trbuha. Treæi brat Simiæa. Pre dva meseca dva brata Simiæa takoðe operisana. Ovaj jetra i želudac. Biæe sve u redu. Posle toga, u mom životu najteža operacija. Pet sati oèaja. Jevriæ Dragan, 1958. godište, Ilijaš. Iskidani glavni krvni sudovi noge. Nemam veštaèku protezu za premoštavanje arterije i vene. Da li samo zbog toga seæi u kuku nogu mladom èoveku?! U zadnjem momentu pronalazimo jednu protezu, ali je ona mnogo veæeg promera nego što treba. Uspevam da prespojim krvne sudove. Ujutro, noga topla i puls opipljiv.

30. novembar 1992. godine

Nekoliko ranjenika bez operacije. Danas sam bio u Štabu Bataljona Pejton, na Ilidži, oko 18 sati. Vidim svetla, kao auto-put kod naplatne rampe Nais (to je ulaz u Niš iz Beograda). Svetla su na tristo-èetiristo metara od mene. Pitam šta je to. Pista sarajevskog aerodroma Butmir. Puca na sve strane. .Vode se velike borbe u Otesu, naselju pod njihovom kontrolom. Inaèe, to je deo Ilidže. Vraæam se u bolnicu i pripremam se za sutra. Biæe žestoko, oseæam. Uèestvuju dve naše brigade, tenkovi i sva ostala sila. Ipak, svi su bili sigurni da æe sutra deo Ilidže, zvani Otes, biti naš. Gradska borba, zgrade, ulice. Dobili smo informaciju da neprijatelj može upotrebiti bojne otrove. Naši nemaju gas-maske. Svako veèe zamraèujemo prozore bolnice. Sa njihovih položaja vidi se naša bolnica. Taj famozni Otes, na koji sutra kreæu naši borci, nalazi se oko hiljadu metara od naše bolnice. Vidim golim okom njihove zgrade. Zaista sam na prvoj liniji. Razmišljam o strahu, ali stvarno ga ne oseæam. Otupeo sam potpuno.

[no_name]

Tri dana pakla. Više desetina naših ranjenih. desetine poginulih. Juriši naših snaga na Otes i Sokolje. Njihovi strahoviti kontraudari po Ilidži višecevnim bacaèima raketa i minobacaèima. Veæ tri dana i noæi operišem bez prestanka. Imali smo sreæu i ja i ranjenici što je na nekoliko dana neposredno pre napada došao pukovnik Borkovac, veliki hirurg i èovek. Došao je sa Pala da pomogne. Radimo bez prestanka u dve sale. Operišemo borce, ali i decu, žene, starce, ranjene za vreme granatiranja Ilidže, Hadžiæa, Rajlovca, Ilijaša. Evo samo nekih imena ranjenih: Trifunoviæ Zoran, 1970, Vasiæ Miodrag, 1969, Rusov Ðurica, 1969, Milanoviæ Srðan, Andriæ Branka, 1964, Šilj Nevenka, 1939, Kljajiæ Slobodan, Govedarica Radovan, 1953, Laloviæ Vid, Buha Dušan, Džebo Stojan, 1924, Mijatoviæ Radojka. Sve su to teški ranjenici, pristigli u jednom do dva dana. Sve operacije trajale su po dva-tri sata, izuzetno teške i komplikovane. U šoku imam dve curice, od tri i šest godina. Starijoj je granata uletela kroz prozor, majku na mestu ubila, a njoj skoro amputirala nogu. Borba. Tri operacije. Mislim da æe noga ostati. Mlaða ima samo tri godine. Zagrlila me i ne pušta. Kontuzija glave, granata u Vogošæi. Tamo je sa bakom. Roditelji nisu uspeli da izaðu iz Sarajeva. Na poèetku sukoba bila je kod bake i tu ostala. Samo pita za mamu i traži cucu. Da umreš. Spašava me jedna sestra iz Intenzivne nege. Kada je malecka videla nju, poèela je da plaèe i doziva je: "Mama, mama!" Verovatno lièi na njenu majku. Sestra je uzima i malecka je ljubi. Suze. Svi plaèemo. Ona grèevito drži Snježu. Kanonade traju neprekidno veæ tri dana. Doleæu meci i na našu zgradu. Zamalo ne strada deèak, zovemo ga Kapetan, koji steriliše hiruršku opremu u dvorištu bolnice. Sa Igmana sipaju granate po nama. Naši neustrašivo vraæaju, uz velike žrtve, ali njihove su deset puta veæe. Puni su rovovi njihovih leševa.

4. decembar 1992. godine

Svanulo je. Èudno zatišje. Navikneš se na kanonadu, a onda tišina. Ona više plaši. Sedam je sati. Kao da se zemlja otvorila. Pakao poèinje. Moral naših boraca je izuzetan. Borba za svaku kuæu. Oko nas gori. U sali smo od 10 ujutro do 21 uveèe, neprekidno. Pet operacija. Oko dvanaest poèinju da padaju teške granate na pedeset do sto metara oko nas. Nema straha. Operišemo i æutimo. U 16 sati vidim užarene kugle naše artiljerije koje lete ka Igmanu. Pokušavamo da uæutkamo njihove minobacaèe. Više stotina mina po Ilidži. Gori Igman, gori Ilidža. Njihova smrtonosna gnezda su zaæutala. Ovo je pravi rat. Sad je oko 21 sat. Baš u ovo vreme donesen je leš komandanta Zorana Borovine. Poginuo je predvodeæi svoje borce u jurišu. Nema desnu šaku. Povrede glave, grudi, lica. Meðu njegove borce pala je ruèna bomba. Hrabri komandant Ilidžanske brigade pokušao je da je vrati neprijatelju. Eksplodirala je u njegovoj desnoj šaci. Zaštitio je vojnike svojim telom. Bio je pravi komandant. Na levom džepu svoje vojnièke bluze nosio je bedž sa likom Njegoša. U desnom je imao bombone. Iste one koje je delio deci pre pet-šest dana, kada je dolazio u posetu bolnici. Da li i on ima negde svoju decu? Žao mi je komandanta i velikog borca Zorana Borovine. Teško mi je i kao èoveku i kao hirurgu. Neverovatno teško. Ali oseæam veliku sreæu što pomažem svom narodu, ponosan sam što sam deo ove velike srpske borbe.

7. decembar 1992. godine

Još traje pakao. Prekjuèe dvanaest operacija, juèe èetrnaest. Nisam imao vremena ni reè da napišem. Ni sna ni spavanja èetrdeset sati. Juèe pedeset ranjenih, osam mrtvih. Do sada, više od tristo pedeset ranjenih i pedeset mrtvih. Zovu me u prijemnu ambulantu. Trojica jako krvare. Noge. Izlazim iz sale. Jedan veæ mrtav. Od druge dvojice jednog mogu uzeti, drugog osuðujem na smrt. Ili, možda bih mogao da kažem: jednoga spašavam, a opet, ostaje mi u srcu, u mislima, da sam drugoga osudio na smrt. Biram mlaðega. Tada nisam znao ni ko je, ni šta je, ni odakle je. Njegovo ime je Batkalj Aleksandar, 1968. godište, dobrovoljac iz Beograda. Klinièki veæ mrtav. Uz hitnu reanimaciju, srce ponovo radi. Moram amputirati nogu u natkolenici. Ipak, spašen je. Živ! Sve to radim za dvadesetak minuta i trèim do drugoga. Kasno je! Mrtav je! Moje godište, 1955, Ilidžanac. Sav sam u krvi. Gaæe natopljene krvlju, èarape takoðe, klompe se raspale. Ovo se reèima ne može objasniti! Stojim pored prozora Intenzivne nege i èekam da uradim jednu drenažu grudnoga koša. Na moje oèi, na pedeset metara od prozora, direktan pogodak granate sa Igmana u najbližu kuæu. Pršte crepovi, ruši se deo krova. Ovo je pakao rata! Okolo Bejrut! Unutar zidova krv, lelek i jauk ranjenih, a tela mrtvih sklanjaju. Otes je slobodan, naš! Pobeda!

Radim u krvi, paklu i tuzi, ali i radosti života. Ponosan sam na ovu bolnicu i sve njene radnike, ali do ludila umoran. Tuga, bol, radost. Sve zajedno, ludilo. Juèerašnji dan - nestvaran dan. Sedam operacija - tri mrtva. Borac mojih godina, raznesena oba bubrega i kièma. Snajper. Ja operišem, on živi. Završavam operaciju. Umire nakon sat vremena. Strahovito iskrvario - nismo imali krvi. Ispred operacione sale èekaju njegova deca - sin sedamnaest godina, kæi trinaest. Ja sa njima. Saopštavam da je otac umro. Plaèu. Bol u grudima, suze. Lepa žena, 1956. godište. Teška rana u predelu gornjeg dela kième. Intubiramo je. Pokušavamo da je reanimiramo. Želimo da živi. Umire. Devojèica, devojka, lepa kao slika, petnaest godina, pogoðena u glavu gelerom. Mozak po majici i farmerkama. Sutra joj je šesnaesti roðendan. Nema spasa, umire. Otac plaèe, kuka, trèi oko kreveta mrtve kæeri. Kako sve to izdržati?! Ne mogu više! Odlazim u svoju sobu i povraæam, dušu da ispovratim. Jovo, èovek iz obezbeðenja, ulazi i moli me da svratim do njegove kuæe, da na trenutak zaboravim sve ovo. Zaboraviti - nikada! Ja sam mrtav, a ovo oko mene je, verovatno, pakao.

13. decembar 1992.godine

-15 sati Više od petnaest teških granata ppalo je na nas. Jedna samo dvadeset metara od mog prozora. Èudnoje koliko smo svi mirni i kako radimo dok padaju granate sa Igmana.

16. decembar 1992. godine

Borbe za Žuè još traju. Izgleda da smo deo teritorije vratili, ali oni, ipak, drže najvišu kotu, kotu 850. Kontrolišu put za Pale. Imamo žrtava. Ako nešto hitno moramo da transportujemo za Pale i Srbiju, možemo samo preko aerodroma koji kontroliše UNPROFOR. On odobrava prelaz preko aerodromske piste, ali to je krajnje opasno. Pucaju snajperima po nezaštiæenom sanitetu. 18. decembar 1992. godine
Bio je to krvav dan. Više od pet stotina teških granata palo je po Ilidži i Blažuju, sedam stotina po celom našem frontu. A onda su krenuli pešadijskim napadima na Hadžiæe, i sa Igmana na naše. Odbili smo ih uz žrtve. U operacionu salu sam ušao u šest, a izašao u 23 sata. Šest teških torako-abdominalnih operacija zaredom. Èetiri borca, od kojih jedna hrabra devojka. Samardžiæ Radoslav, 1970. godište, iz Vogošæe - teške povrede stomaka. Kakuæa Radovan, 1955. godište, Semizovac - teške povrede stomaka i jetre. Rosuljaš Novo, 1968. godište, Ilijaš - teška povreda stomaka i Radovanoviæ Sanja, samo dvadeset èetiri godine, srpski borac sa Žuèi, devojka iz Vogošæe, eksplozivna rana trbuha - pola desnog bubrega je smrskano u trbuhu, pola je ispalo napolje, kroz veliku ranu. Debela i tanka creva su iskidana na više mesta. Delovi dva kièmena pršljena odvaljeni, veliko krvarenje pored kième, smrskana bedrena kost sa desne strane. Radio sam je dva sata, brzo. Krvarenje je zaustavljeno, tehnièki sve uraðeno, ona stabilna. Èak i razgovaramo posle operacije. Biæe dobro. Ovo mi je nagrada za sve muke. Jedan mladi život poklonjen. Kažem joj: "Sad je jutro, dva sata. Poèeo je 19. decembar 1992. godine. Danas je Sveti Nikola. To je moja slava, a, Sanja, od danas, to je i tvoja slava." Taèno posle godinu dana, u moju sobu u bolnici ušla je jedna mlada, lepa devojka. Nasmešila se. Nisam je prepoznao: "Doktore, Sanja." Donela mije sliku, akvarel, na poklon. Sama je naslikala za vreme rehabilitacije u Srbiji. Danas ta slika visi na zidu moje radne sobe u Nišu.

19. decembar 1992. godine

Samo nekoliko sati odmora. Od 11 sati sam u sali, u 18 sam izašao. Više od sedam sati. Dve teške povrede. I dalje napadaju pešadijski. Oni su tu, na samo kilometar iza i oko nas. Tuku nas teškim mitraljezima. Operacije nikad teže. Povrede sve raznovrsnije, razaranja sve veæa. Upotrebljavaju rasprskavajuæe metke. Creva na više od dvadeset mesta iskidana i izbušena, bubrezi i jetra, kosti karlice, velika krvarenja. Mokar do kože od krvi i sadržaja creva. Juèe sam završio operaciju tako što sam sa sebe skinuo i mantil i rukavice. Operisao sam golim rukama.

20. decembar 1992. godine

Jutros je mirno, ali to ne miriše na dobro. Juèe su Srbi ovde slavili Svetoga Nikolu i sahranjivali svoje mrtve sinove.

31. decembar 1992. godine

Sreæna Nova godina! Godina! Ironija! Gadost! Dvanaestoro dece je ranjeno u Hadžiæima. Troje sam operisao. Velike povrede. Kad vidim ranjeno dete, umirem. Danas sam umro dvanaest puta. Oèekujemo napad na nas. Veliku ofanzivu, kako je muslimani najavljuju. Ima ih dvadeset hiljada na Igmanu. A neæemo se dati! Zadnja dva dana palo je više od dvesta granata po nama. Pa onda reci - "Sreæna Nova godina''

2. januar 1993. godine

Treæa kalendarska godina kako sam na ratištima. Juèe ujutru, 1. januara, u 7 sati, operisao sam jednog ranjenog borca. Trbuh. Sve je ostalo isto. Oèekujemo napad. Sneg je žestoko napadao. Možda je to i dobro, da pokaže tragove zveri.

7. januar 1993. godine

Hristos se rodi! Nemam ni vremena ni strpljenja da pišem. Na desetine ranjenih i mrtvih za zadnja tri-èetiri dana. Desetak teških operacija: Antelj Milivoje, 1960. godište, Hadžiæi, povrede velikih krvnih sudova desne noge. Ždrale Milorad, 1964. godište, Rakovica. Lemez Dragiša, 1957. godište, Rajlovac. Obojica teške povrede trbuha. Pajiæ Boro, Ilijaš, 1960. godište, teška povreda trbuha i krvnih sudova noge. Laziæ Stanimir, 1966. godište, Rakovica, povreda grudnog koša. Serafijan Novica, 1950, Rakovica, povrede trbuha. Više od dvadeset èetiri povrede tankih creva. Stolica Pavle, 1958, Rakovica, povreda trbuha. Adžiæ Dušan, 1923, Vogošæa, povreda trbuha. Bjeloš Dušan, 1931, Ilijaš, povreda grudnog koša. Petroviæ Radovan iz Hadžiæa, povreda stomaka. Laziæ Mile, 1949, Rajlovac, povreda trbuha. Uspeli su da nam probiju liniju na nekim mestima, ali nakratko. Danas su naši uzvratili. U jakom kontranapadu vratili su rovove na Veloj. Èetrdeset njihovih leševa u snegu. Uglavnom, belosvetski džihad-ratnici.

1. januar 1993. godine

Puno je posla ovih dana. Ne pišem. Današnji dan poèinjem reèju - snajper. Jedan santimetar sam bio od smrti, sigurne. Samo jedan santimetar niže, i pogodak u moju slepooènicu. Spasao me je ram na desnim vratima golfa, na putu Ilidža-Vogošæa-Pale. Metak nije uspeo da probije dupli lim. Pošto mi je u tom trenutku glava bila naslonjena baš na to mesto, bio sam samo kontuzovan. Da je išao jedan santimetar niže, bio bih bez pola lobanje. Tri sata ležimo u blatu, pod kišom metaka iz nekoliko snajpera. Kola ispred i iza nas. Ne pomeramo se. Tuku po nama nemilice. Gume na autima izbušene. Pucaju stakla na kolima. Jedan metak mi je prošao kroz džep pantalona, u kojem je bila vunena kapa, i progoreo je, napravivši dve rupe na njoj. Zapaljivi meci. Na kraju, pretrèavanje brisanog prostora od pedeset do šezdeset metara. Nije prijatno. Èuvam zrno namenjeno meni.

[no_name]

Da li je to Bog poslao po mene? Operišem u osam sati ujutro, a onda, iznenada, nekoliko granata direktno po nama. Mislim da smo pogoðeni. Ipak, sve je u redu. Nema povreðenih. Bog èuva svoje Srbe. Petoro ranjene dece, iz Ilijaša. Dvoje operišem: trbuh, vilica, šaka. Jedan je kao moj sin. Tuga. Mala deca ranjena granatama. Deèak iz Ilijaša, Krsmanoviæ Velibor, 1980, kao moj sin, lièi na njega: trbuh, vilica, šake. Drugi, Malinoviæ Radoslav, 1978, iz Hadžiæa, eksplozivne povrede lica i stomaka. Obojicu operišem. Tuga, mala deca ranjena granatama. Teži mi je ovaj dan nego svi drugi skupa. Mislim na moju Ninu i Peðu. I ovo su neèiji Peða i Nina. Moram da ih spasem! Jedan je dosta iskrvario. Dvadeset tri je sata, Intenzivna nega. Milujem plavu kosicu. Deca povraæaju. Ostali su živi. Sve æe biti u redu. Pored njih leži mala Tanja od sedam godina, iz Ilijaša, i plaèe. Mali Vele, pametan kako to samo dete može da bude, teši je: "Ne plaèi Tanja, proæi æe, tako mora biti." A Tanja zove: "Doktore moj lijepi!" Ljudi moji, pa oni su odrasli u telu deteta!

24. januar 1993. godine

Sedamnaest sati, sumrak. U sanitetsko vozilo ili, bolje reèeno, kamion "sto deset", pakujem "moje" troje dece. Bukvalno ih pakujem, kao sardinice. Tanja, Vele, Radoslav. Tanja me ljubi i miluje po kosi: "Doktore moj lijepi, ne ostavljaj me!" Vele pametno æuti i samo namignu. U nosilima na sprat, uvezani pojasevima da ne ispadnu, jer put nije put, veæ potok i njiva. Sa strane vise vezane kese sa drenovima i sonde. Odlaze pod zaštitom mraka, jedinom zaštitom od snajpera i granata na putu do Pala i sigurnosti. Moram ih poslati. Pretrpani smo. Ovih dana se oèekuju žestoke borbe na tom delu gde je put i on može biti neprolazan na duže vreme, a to znaèi u potpunom obruèu, a deci je potrebna specifièna nega na nekoj od deèjih hirurških klinika.

28. januar 1993. godine

Juèe i danas se vode žestoke borbe. Žuè, Sokolje, Rajlovac... Osam je naših mrtvih boraca. Šest teških operacija. Mijatoviæ Momèilo, 1968. godište, Rajlovac. Teška povreda karlice i unutrašnjih organa, veliko krvarenje, izuzetno teška operacija. Umro je pola sata nakon operacije. Draškoviæ Goran, 1966, Rajlovac, povreda grudnog koša. Duriæ Niko, 1938, Ilijaš, teška povreda trbuha. Put za Pale, i naš jedini izlaz, zatvoren je! 29. januar 1993. godine Put je vraæen, uz žrtve, ali oslobodili smo ga i odbacili neprijatelja. Ponovo imamo vezu sa svetom.

30. januar 1993. godine

Aziæi, deo ilidžanske opštine koji su držali muslimani. U žestokom kontranapadu oslobaðamo ga. Jedan borac je mrtav, više ranjenih. Jedna teška operacija grudnog koša. Beribaka Miro, 1964. godište, sa Ilidže; grudni koš razvaljen rasprskavajuæim metkom, pluæa iskidana, vise van grudnog koša. Spašavam ga. Operacija traje dva sata, izuzetno teška, ali živ je. Da je stigao petnaest minuta kasnije, bio bi mrtav. Ali, poginula su dva moja dobra druga, a jedan je teško ranjen. Novinari. Najhrabriji. Išli su zajedno sa našim borcima i snimali bitku. Ludo hrabri. Ovde biti, to je veæ hrabrost. Iæi u bitku, u prve redove, sa kamerom i reèima, da direktno pišeš istoriju, to je ludo hrabro. Poginuli su od granate. Moji dragi drugovi, novinar Radio-Ilidže Miloš Vuloviæ, i snimatelj, saradnik TV Novi Sad, Žika. Svi smo ga tako zvali. Neka im je slava. Svi tugujemo za njima. Troje male dece ostaloje bez oèeva. Moj drug, novinar TV Novi Sad, Vlado Vukašinoviæ teško je ranjen. Odmah sam ga operisao. Život mu nije u opasnosti. Prebacujem ga na Pale, a odatle helikopterom na Vojnomedicinsku akademiju.

3. februar 1993. godine

Povratak u Srbiju, u Niš. Odlazak deci, porodici. Posle pet meseci. Noæ, vožnja bez svetla. Na istom mestu gde su i ranije pucali na nas, ponovo su nas èuli dok smo gurali zaglibljena kola, i pucali po nama. Pogodili su samo zadnji branik i lim. Rupa od metka. Srbija, zvornièki most, posle pet meseci. Na Ilidžu se vraæam za dve nedelje. Ne ostavljam svoje prijatelje, ni narod! Ne ostavljam Republiku Srpsku!

22. mart 1993. godine Ilidža.

Proleæe je otpoèelo granatama i haubicama. Haubica i dalje ukopava Srbe, ravna srpsku zemlju i plaši. Ilidžu veæ èetiri-pet dana intenzivno granatiraju. Ima poginulih. Straviènost rata je svakodnevica ovde. Vratio sam se na Ilidžu pre mesec dana. U Nišu sam bio petnaestak dana. Danas prvi put pišem. Pre sedam dana ovde su se vodile žestoke borbe. Još traje bitka za Ilidžu, Rajlovac, Hadžiæe, Ilijaš, Vogošæu, Sokolje. Tu su, da nam pomognu, specijalne jedinice iz Doboja, Bileæe, Trebinja, Bijeljine. Žestoke borbe, gori zemlja. Gledamo sa prozora bolnice. Vidimo eksplozije, dim, èuju se jake detonacije. Sokolje, jako muslimansko utvrðenje, odakle nas svakodnevno gaðaju. Tamo su ljudi pacovi, koji doèekuju svaki naš pešadijski napad. Ukopani duboko pod zemljom, u tranšejama, idu ispod kuæa, preživljavaju artiljeriju, a onda izlaze na površinu kao pacovi. Oko 11 èasova, ponovo žestoke borbe. U bolnicu dovoze ranjene. Nisu uspeli da se dokopaju prvih muslimanskih tranšeja. Jedan od ranjenih je sa prezimenom Bratiæ. Mislim da je iz Trebinja. Otac èetiri devojèice. Stiže i deo naše tenkovske posade, ranjeni. Jedan mladiæ bez pola trbušnog zida. Maljutka je prošla kroz transporter i spržila mu trbušni deo. Ime mu je Domazet Nemanja, sa Ilidže. Operišem ga, sve je u redu. U isto vreme uzvraæamo na muslimanske napade u predelu Stupskog brda. To je za nas kapija Sarajeva, za njih jedini izlaz i proboj blokade.

Hrabri Ilidžanci se bore i polako napreduju, kuæu po kuæu, ka èuvenoj Hladnjaèi, mestu odakle snajper gaða po ilidžanskim ulicama i donosi smrt graðanima. Sa Igmana gaðaju, kažu, nekim novim oružjem. Jake detonacije. Granate koje lete sa Igmana padaju na asfalt. Ne na zemlju, nego na asfalt. Donose smrt civilnom stanovništvu. Pet mrtvih civila. Velika razaranja. Ovo su žestoke borbe. Donose Draga Milanoviæa, 1963. godište, Ilijaš. Teška eksplozivna povreda, šok, povrede dijafragme, pluæa, slezine, bubrega, velikih krvnih sudova. Hitna operacija, borimo se za njegov život. Umro je petnaest minuta nakon operacije. Kljajiæ. Dragan, 1943, Rajlovac, povreda trbuha, operisan, dobar. Ilikiæ Željko, 1965. godište, strahovite povrede trbuha, povreda slezine, bubrega, pankreasa, debelog creva, želuca. Da li æe ostati živ? Teška operacija. Preživeo je. Transportovan za Beograd. Damjanoviæ Sretko, 1934, Rajlovac, teška povreda grudnoga koša, jetre, pluæa. Popoviæ Bogdan, 1933, povreda grudnoga koša. Kopiæ Slobodan, 1956, povreda grudnoga koša. Kandiæ Vukosav, 1938, Aerodromsko naselje, povreda stomaka i debelog creva. Kljajiæ Branislav, 1967, Ilidža, teška povreda stomaka i jetre. Ronèeviæ Radivoje, 1970, Hadžiæi, povreda grudnog koša. Mijatoviæ Ana, 1949, Ilijaš, povreda stomaka s povredom debelog creva. Surtov Dragoje, 1947, Naselje aerodrom, teška povreda stomaka, tri puta operisan za pet dana. Borba za njegov život, i naša i njegova. Ostao je živ. Èudo, ostao je živ! Zbog velikog broja ranjenih i malih kapaciteta bolnice, uz pomoæ Francuskog bataljona, njihovim transportnim sanitetima pacijenti se prebacuju na Pale. Odatle odlaze na Vojnomedicinsku akademiju, Urgentni centar u Beogradu i druge bolnice. Neposredno pred polazak, u Intenzivnoj nezi, pacijent je premešten sa kreveta na nosila. U prisustvu francuskog lekara, dva oficira i dva-tri vojnika, morao sam da radim urgentnu torakocentezu, sa troakar-drenažom. Specijalnim troakarom, šiljkom, probija se grudni koš i postavlja dren, da bi se krv iz grudnog koša izvadila kako bi se omoguæilo normalno disanje. Toje strahovito bolno, i za oèijezivo. Normalno, to sam morao da radim naživo, bez anestezije. Ni reèi, ni grimasa bola, a ludaèki boli. Kada su Francuzi pitali pacijenta kako je, kako to izdrži, pokazao im je palac i rekao OK. Pravi srpski borac, junak! I inaèe, Legija stranaca sa oznakama UN, koja se u ovom trenutku nalazi na ovom delu sarajevskog ratišta, dosta nam pomaže. Svojim transporterima oni preko aerodroma prebacuju naše ranjenike, i time se put do Pala sa èetiri skraæuje na manje od jednog sata.
Put do Pala, do helikoptera, do spasa! Beograd, Vojnomedicinska akademija, Urgentni centar, druge bolnice. Bez Francuza mi preko piste ne možemo, jer muslimani kontrolišu taj deo snajperima, minobacaèima. Nalaze se sa obe strane piste, na dvesto-tristo metara, tako da naš sanitet ne može da proðe. Francuzi nam to èine kad god ih pozovemo. Prijatelji bez ikakvih obaveza, barem za sada. Upoznao sam Branka, legionara. Roðen je u Tivtu, živeo tamo èetrnaest godina. Sada ima trideset. Sa sedamnaest godina je prišao Legiji i nikad više nije bio kod svoje kuæe, u svom gradu. Sestru od tada nije video, majku prvi put pre godinu dana, u Italiji, i nije je prepoznao. Govori nekim èudnim crnogorskim akcentom, ali francuski savršeno. Pomaže nam koliko može. Ponekad nam nabavi hrane, lekova. Krv nije voda. Mnogo je ljudi, prièa, seæanja... Rat je. Slika za slikom se veoma brzo menja, i što se ne zapiše - brzo se zaboravlja. Ono što je bilo strašno, duboko tragièno, brzo bledi pred novom tragedijom, novim razaranjem, pred smræu, koja je svakodnevica. Ponovo stižu ranjeni borci. Pripadnik Specijalne jedinice iz Doboja Dragan Ðukiæ - geler kroz grudni koš, probijeno pluæno krilo krvari. Geler je prošao kroz grudni koš i probio ruku. Hitna drenaža grudnog koša. Vadimo krv, skoro dva litra. Uspostavljeno disanje. Mladiæ je spašen. Gledam ga i povezujem naše sudbine. Došao je iz Doboja da pomogne srpskom narodu u Srpskom Sarajevu, da obuzda muslimanski fundamentalizam, džihad-ratnike. Ja sam došao iz Niša da leèim ranjene borce.

[no_name]

Svakodnevno po nekoliko ranjenih. To postaje uobièajeno. Ilidžu i dalje besomuèno granatiraju.

25. mart 1993. godine

Dvanaest èasova, primirje, ili dogovoreni prekid vatre. Nastupilo je taèno u 12 sati, a u 12,30 donose èetiri momka. Èetiri deèaka, ranjena granatom. Jedan teže, tri lakše. Dolaze iz Hadžiæa. Neprijatelj je samo trideset minuta poštovao primirje, a onda poslao granatu. Jednog deèaka pretvorio u invalida, trojicu lakše ranio. Petnaest sati. Beogradski dnevnik javlja: "Primirje se poštuje." Izveštaè iz Sarajeva, sa Pala, takoðe javlja: "Primirje se poštuje. Nema nijednog ispaljenog metka na sarajevskom ratištu." A šta je sa majkom koja plaèe pored ranjenog sina sa istrgnutom šakom?! Šta je to?! Je li to jedan metak. Taj metak je toliko velik da primirja nema. Jedna majka plaèe, jedan deèak je ostao invalid, a svi javljaju: "Primirje se poštuje. Nijedan metak nije ispaljen."

28. mart 1993. godine

Žestok napad na Aerodromsko naselje. Uspeli su da probiju deo naših linija. Imamo ranjenih. Niko u životnoj opasnosti. Ovo pišem zbog jedne zanimljivosti. Možda da približim svu žestinu i neobiènost rata koji hara na ovom prostoru. Muslimani su probili našu liniju tako što su zauzeli jedan ulaz u zgradi koja ih ima deset. I nisu zauzeli ceo ulaz, nego jednu polovinu - vrata i deo ulaza sa dvorišta. Naši drže drugu polovinu sa ulice. Žestoke borbe za jedan ulaz. Ruèni bacaèi, bombe, mitraljezi. Ovo više nije rat dela zemlje protiv drugog dela, grada protiv grada, kuæe protiv kuæe, ulice protiv ulice - ovo je rat "polovine ulaza protiv druge polovine ulaza". Naši su u žestokom kontranapadu uspeli da povrate prvobitne položaje, i da zagospodare u svih deset ulaza i delom ulice. Neprijatelj se povukao u susednu zgradu, èitavih pet-šest metara daleko.
Front je ponovo uspostavljen. Linija razdvajanja takoðe. Nalazimo se na bezbednoj daljini od pet do sedam metara. Tolika je linija razdvajanja na mnogim delovima ilidžanskog ratišta. Oko ulaza je ostalo petnaest leševa džihad-ratnika. Danas mi je u poseti bio kapetan Lemon. Kapetan jedne od elitnih jedinica Legije stranaca. Pravi je prijatelj. Pomaže nam, druži se sa nama. Èuli smo da ga muslimani zovu ''èetnik". Takvi kao što je on daju nam nadu da ceo svet nije protiv nas, da æe istina pobediti. On je pošten, realan èovek, pravi vojnik, izvanrednog karaktera. Dolazi i pomaže koliko može. Verovatno je osetio na èijoj su strani istina i pravda. Jednog dana nam donese pomorandže, drugog dana lekove. Jednom je dao krv. Juèe je sneg padao èetrdeset osam sati neprekidno. Kraj je marta, a ovoliki sneg?! Ja ovakav nikad nisam video. Sada je najteže našim borcima u rovovima. Transport je potpuno nemoguæ, kretanje otežano i ogranièeno.

31. mart 1993. godine

Ranjenik sa Dobrinje. Pogoðen snajperom. Tanka creva na više mesta iskidana, debela creva, jetra takoðe. Mnogo je iskrvario, ali još je živ. Borimo se za njegov život. Dva sata posle operacije dobro je, prièa, stabilan je. To su naše pobede. U 16 èasova sa istog mesta u Dobrinji - drugi hitac dežurnog snajperiste. Ovog puta taèno u srce. Borac je donesen mrtav. Jutros rano operisao sam devojèicu od èetiri godine. Teško zapaljenje slepog creva. Zakasnila je, perforacija, akutni abdomen. Ispiram trbuh, èistim, biæe dobro. I to je sudbina. Dva-tri dana dete boli stomak, ali nema automobila da je preveze do bolnice. Stanuje negde u brdu prema Ilijašu. Teško je doæi i do ove bolnice, koja je bukvalno na prvoj liniji. A kako tek doæi do neke regularne bolnice u Beogradu? Malo bi ljudi preživelo. Juèe mi je dolazila mala Tanja iz Podlugova, posle teške operacije, posle ileostome, izvaðenog tankog creva kroz stomak. Bila je u Beogradu, u Centru za majku i dete. Vratila se zdrava, popravila se. Ljubim je, a ona se privila uz mene kao uz oca. Dao sam joj sok, kompot od kajsija, to što sam imao kod sebe. Mislim da smo konzervu kompota dobili od Francuskog bataljona. Vidim u njenim oèima radost i ljubav. Najtužnije oèi na svetu sada se ponovo smeju. Prièa mi da je u bolnici u Beogradu za 8. mart naslikala tri crteža, i da ju je èika doktor pohvalio. Kaže da je uzeo crteže za izložbu u holu bolnice. Pitam je šta je bilo na tim slikama, šta je crtala, a ona kaže ovako: "Prvo sam nacrtala èestitku na kojoj je bila moja majka, zatim sam nacrtala tri crteža. Prvi crtež, to je bio veliki, veliki helikopter." Tim helikopterom ona je otišla sa Pala za Beograd. Sama. Najusamljenije dete na svetu. Mala se nadala da æe se takvim helikopterom vratiti kuæi. A to je, verovatno, želela najviše na svetu. Na drugom crtežu - kuæa koja gori, a na treæem - deca koja se igraju u prirodi. Eto vam, deèiji psiholozi i psihijatri! Eto vam teme. I vidite kako deca žive, i da li su to uopšte deca? Pitam se samo gde ste?! Trebalo bi da ovde pomažete deci. Zvanièno primirje traje veæ tri-èetiri dana, ali ga stalno krše. U njega niko ne veruje. Znamo da se muslimani grupišu i gomilaju na Igmanu.

Šesnaest èasova. Još jedno dete. Dragan Lazareviæ, devet godina, iz Podlugova. Pogoðen metkom u stomak dok se igrao ispred svoje kuæe. A morao se igrati iza kuæe, jer on u kuæu ulazi kroz prozor. Dete se zaboravilo, izašlo napred, na vrata. S jedne strane siguran si od zidova, dok si veæ na drugoj strani meta neprijateljskog snajpera. Surovost rata, i još jedno deèje lice. Raznesen trbuh, tanka creva, debela creva, bubreg. Duga i komplikovana operacija. Deèko bistar, da bistriji ne može biti. Prepametan. Leži na stolu i èeka da ga uspavamo za operaciju. Gleda aspirator i pita: "Èemu služi ovo èudo?" Operisao sam ga. Šok soba. Budi se, zove me: "Doktore!" Pitam ga kako je. Traži mi vode. Kažem mu: "Ne može, Dragane, vode. Kad ti je stomak operisan, voda ne sme da se pije. Jesi li èitao nekad one romane o partizanima, o deèacima Mirku i Slavku? Znaš kad kažu, pogoðen u stomak, ne sme da pije vodu." Gleda on mene, i mrtav-hladan kaže: "Kakav si ti to èovjek kad mi ni vode ne daš? Kad bi ti došao kod mene u Ilijaš, ja bih ti dao sve." Æutim, tužno. Ovaj rat ne zaobilazi decu. Stradaju svakodnevno. Ali ne zaobilazi ni "budale". Evo, trojica, napili se i bacali bombe. Sami sebe ranili. Paradoks rata. Juèe je ovde obeležena godišnjica ustanka srpskog naroda Ilidže protiv islamskog fundamentalizma. Na taj dan pogoðena je beba. Imala je samo tri meseca. Pogoðena u svojoj kolevci. Ranjena kroz prozor. Zalutali metak. To je borac od tri meseca. Prvoborac. Metak je prošao kroz obe noge, a da nijednoj nije oštetio kost. U ovom ratu i na ovoj teritoriji više nisu sigurne ni bebe u kolicima. Moji prozori su zamraèeni. Razmišljam - kada bude mir, i kada odem odavde, verovatno æu se teško navikavati na prvi sumrak, na to da stalno ima struje i da ne moram prilaziti prozoru da spustim roletne i navuèem tamne zavese.

18. april 1993. godine

Muslimani su napadali, a naši izvodili žestok protivnapad. Do 14 èasova sve je bilo u redu, a onda, èetiri ranjena. Svi ranjeni u predelu karlice. Naši borci su odbili napad. Linija nije pomerena, jer iza nje nema druge. Iza te linije su Hadžiæi i srpska sela, iza te linije žive njihove porodice, i zato se mora braniti, po cenu života!

19. april 1993. godine

Od granate u Otesu stradalo je èetvoro dece. Jedno mrtvo. Mali Siniša Milivojeviæ, 1982. godište. Odvratnog li rata, gde nam decu donose ranjenu, gde nam mrtvu decu donose, gde su deca meta za odrasle! Odvratnog li rata!

26. maj 1993. godine

Nikad neæu zaboraviti dan i noæ 26. maja. Uvek sam pisao odmah, pod utiskom dogaðaja. Sada nisam imao snage. Nisam mogao. Dan smrti. Vreme primirja. Televizija i radio æute. Naše snage napadnute u rano jutro, lepo i sunèano, sa Igmana. Žestoke borbe prsa u prsa. A onda, naš kontranapad ka brdu Stupnik, dominantnoj koti iznad Hadžiæa. Za dvanaest minuta zauzeli smo cilj, brdo Stupnik. Brza i laka pobeda, ali uz gubitke. Opijeni sreæom što su potukli nadmoænog neprijatelja, naši borci ponašali su se u tom trenutku suviše slobodno i nepažljivo. Osloboðeno nekoliko naših ljudi koji su tu, na tom prostoru, kao zarobljenici, kopali rovove za muslimane. Izuzetan uspeh. A zatim - trenutak nepažnje. Muslimani se ubacuju u našu vezu. Motorole prave dezinformacije. "Balijama" stiže pojaèanje i pomoæ. Mrtvi i ranjeni. Operacija za operacijom. Operišem trojicu. Sve mladiæi od dvadeset do dvadeset dve godine. Prvi put mi umiru pacijenti posle operacije. Teške povrede karlice i krvnih sudova. Veæ iskrvarili kad su primljeni. Roditelji i sestre ispred Operacione sale plaèu. Nadaju se. Kažem, nade nema. Umiru. Plaè i lelek. Dan smrti, poraza i tuge. Ne ponovilo se, ako ima Boga! Od tog dana nikakvog primirja nema. Dan za danom ranjeni i mrtvi. Znamo da su na njihovoj strani ogromne žrtve, ali meni, kao hirurgu, kao Srbinu, kao rodoljubu, patrioti, nije važno i ne interesuje me koliko je njihovih poginulo. Ja vidim naše mrtve deèake, naše ubogaljene borce, naše stradale civile. Vidim užas ovoga rata.

31. maj 1993. godine

Sluèajno, danas je moj roðendan. Krvav i lud dan. Granate lete od ranog jutra. Ilidža, Rajlovac, Hadžiæi, žestoke borbe. Televizija takozvane Bosne i Hercegovine javlja i prikazuje krvave slike. Na Ilidži mrtvo dvoje dece. Beogradski dnevnik javlja o jednom od najkrvavijih i najtežih dana na sarajevskom ratištu. Istog dana iz Ilijaša donose deèaka od sedamnaest godina. "Pašteta". Noga raznesena iznad kolena. Pošao na kupanje u svoju reku, gde je znao svaki kamen, svaku granèicu, a nije znao da tu ima "pašteta", nehumanog oružja koje u trenutku može otkinuti nogu. Dovoze hrabrog naèelnika MUP-a Branu Mijatoviæa, iz Hadžiæa. - Ranjen na Igmanu, u žestokoj borbi protiv muslimana. Sam je puzao skoro kilometar i po, dok nije došao do naših. Živ je. Operišemo ga, previjamo. Èetiri metka u njegovom telu. Jedva èeka da se ponovo vrati u svoje redove. To su pravi sinovi srpskog naroda, Obiliæi, Lazari! Mnogo utisaka, mnogo znanih i neznanih heroja. Mnogo, da se samo èudom izdržava. A onda shvatam da crpim snagu od tih junaka i obiènih ljudi. Zato imam toliko snage. Nisam verovao da mogu sve to da izdržim. Crpim iz njihove siline, njihovog junaštva.

[no_name]

Dve žene iz Aerodromskog naselja pogoðene snajperom. Prva u glavu, dolazi bez pola lobanje. Druga pravo u srce. Treæi borac, Mika Moæeviæ, koji ih je izvlaèio, pogsfen u grudni koš, prostrelna rana, dosta iskrvario. Velika povreda - iskidani mišiæi i rebra, ogromna rupa. Sala zauzeta. Ne možemo ga operisati u opštoj anesteziji, umreæe. U lokalnoj anesteziji, u Prijemnoj ambulanti, zašivam grudni koš dužine više od dvadeset santimetara. Dreniram ga. Æuti i trpi. Kad sam završio, pitam ga: "Živ si, bre?", a on diže tri prsta. Ne može ni da progovori, ali ipak diže tri prsta. Ostao je živ. Sva ta zla èine snajperisti njihove specijalne grupe "Laste", to se zna. Kada oni "rade" i gde oni "rade", tada stižu mrtvi, žene, deca, borci.

7. juni 1993. godine

Lepa noæ i, za divno èudo, mirna. Okolo pokoja eksplozija granata i povremeno štektanje automatskog oružja. Ništa novo. A u zraku se oseæa napetost. Sprema se, izgleda, nešto veliko. Možda i vidim kraj rata. Naèulo se da se nešto sprema, da æemo, napokon, pokazati muslimanima ko smo i šta smo, jer ovo sarajevsko ratište je, po procenama mnogih vojnih analitièara i politièara, jedno od najtežih ratišta u bivšoj Bosni i Hercegovini. A po meni, i po mnogim uvaženim ljudima koji se time bave, sudbonosno mesto za rešavanje ovoga rata.

10.juni1993.godine

Dve operacije u isto vreme, u obe sale. Jedine dve sale koje imamo. Dole èovek iz Ilijaša, 1936. godište, Todoroviæ mu je prezime - arterija i vena, glavna butna vena preseèena, vratna arterija takoðe. U gornjoj sali mladiæ Marko Duganèiæ, dvadeset godina, iz Lepenice, Kiseljak, Herceg-Bosna. Sin jednog od funkcionera HVO-a. Leva butna arterija i vena iskidane, trbuh takoðe, debelo crevo, bešika, mokraæni kanali. Strašne povrede. Iskrvario. Za našeg èoveka, Srbina iz Ilijaša, nije bilo spasa. Umro je u prvim minutama na stolu,jer krvarenjeje bilo tako veliko da je srce stalo i nismo uspeli da ga povratimo. Mladiæ iz Herceg-Bosne ostao je živ. Istovremeno sa našim èovekom operisan je i on. Samo zahvaljujuæi našoj brizi, veštini, i, pre svega, brzini, ostao je živ. Tako se bore srpski hirurzi i lekari, humanisti. Bore se za svaki život, ne gledajuæi ko je ko. Taj Marko Duganèiæ mora zapamtiti da je ostao živ zahvaljujuæi nesebiènoj pomoæi srpskih lekara i srpskih sestara. To je etika. Hrvatski mladiæ je èudom ostao živ, èudom koje ni medicina ne poznaje. Gledajuæi njegove povrede, gledajuæi koliko je iskrvario, gledajuæi šta se sve moralo uraditi za kratko vreme - vidim èudo!

12. juni 1993. godine

Subota. Iznenada, kao što to najèešæe biva, iz èistog mira, žestoke borbe. Poèinju da pristižu ranjenici. Muslimani su, kako èujem, krenuli u proboj iz grada prema Rajlovcu, Vogošæi. Tuku po Vogošæi krvnièki. Samo u toku ovog dana više od èetiristo granata. Šezdeset sati bez spavanja. Dva i po dana neprekidno u sali. Izmeðu operacija -voda, sok, èaj, poneka otvorena konzerva, i ponovo radi, radi, radi... Onda sam zaspao kao mrtav, samo tri-èetiri sata, pa ponovo na posao. Nikad mi niko neæe verovati: u toku operacije šijem tanko crevo i spavam. U jednom se trenutku trznem i pitam svog asistenta, doktoricu, hirurga Miru Boškoviæ: "Je li, Miro, je li ja zaših drugi sloj, ili samo prvi?" Ona me zapanjeno gleda. Shvatio sam da sam spavao. Šio i spavao. I hirurzi, kad to èuju, neæe verovati da takve povrede radiš i spavaš. To je umor. Muslimani su probili neke naše linije. Zaustavili smo ih i uspeli zadržati. U Vogošæi su sve naše snage ubaèene u borbu. U bolnicu stižu naši borci. Borbe tri-èetiri kilometra od nas. Ima ranjenih Krajišnika iz Grahova, koji su stigli na ovo ratište da pomognu srpskom narodu. Dobri i hrabri momci. Trojicu operišem. Svi su dobri. Jedan od njih se zove Marko. Zovu ga Vojvoda. Borac sa Kupresa, oèvrsnuo u borbi, ljudeskara èeliènog srca. Iz džepa vadi pet amblema ljiljana. Ratni trofeji. Kaže: "Nisam ispunio normu, a ranjen sam." A norma je deset amblema. Ali, èim rane proðu (prostrel grudnog koša), iæi æe na ispunjenje norme. Inaèe, on je iz Mokrog Luga, jednog sela izmeðu Livna i Grahova. Došao je ovde da pomaže svom narodu. Ranjenici su teški. Ranjavani svakojakim oružjem, koga verovatno nema ni u jednoj literaturi. Jedan mladiæ iz Specijalne jedinice sa Ilidže ranjen je u lumbalni deo leða. Rana od trideset santimetara dužine, ogromno ošteæenje. Iskidani mišiæi. Vadim gelere, a geler - èelièna brava za hangare. Takve su muslimanske granate, punjene bravama, komadima limova, šrafovima, zavrtnjima. U leðima ovog mladiæa nalazi se brava dužine sigurno sedam-osam santimetara. Tromblone pune svim i svaèim.

Momak iz jedinice vojvode Vasketa ranjen komadom èelika, pet puta tri puta dva santimetra, u donji deo grudnog koša. Raznesena desna polovina jetre. Debelo crevo ne postoji, a tankog više od pola. Borba za njegov život - tri i po sata. Završavam operaciju, sve je uraðeno, ali mladiæ ne reaguje; srce radi, mlad, jak momak. Nakon èetiri sata borbe on umire u Intenzivnoj nezi. Mozak je dugo bio bez krvi, faktièki, ostao je bez mozga, vegetirao. Mladiæ je mrtav. Njegov komandant Vaske sedi kod mene i prièa da ih žestoko bijemo. Stavi PAT na kamion, ide kroz liniju levo-desno i bije po muslimanima. Traže ga ceo dan granatama, snajperima, minobacaèima, ali ga je teško pogoditi, jer je to pokretna meta. I, u celoj toj gužvi, dolaze Hrvati, Hrvatsko vijeæe obrane. Oni nemaju bolnicu. Dolaze iz cele centralne Bosne, Fojnice, Vareša, Kaknja, Kraljeve Sutjeske, Kiseljaka, Lepenice, Busovaèe i mnogih drugih mesta u centralnoj Bosni, gde se vode žestoke borbe izmeðu HVO-a i muslimanskih fundamentalista. Hrvati imaju veliki broj ranjenih i mrtvih, a nemaju bolnicu. Imaju jednu "nazovi" bolnicu, koja više lièi na magacin smrti. Nalazi se u Novoj Biloj, u nekom manastiru. Nemaju ni struje, ni transfuzije, ni hirurga. Ljudi tu umiru. Sve ranjenike dovoze u našu bolnicu "Žica", jer je sledeæa njihova bolnica u Mostaru, a Mostar gori. Naredna je u Splitu. Mi im spašavamo živote, i odavde kreæu za Split. Mlada majka, dvadeset jedna godina, Antonija Juriæ, Kraljeva Sutjeska. Prièala mi je kako joj je, na njene oèi, ubijen muž, dva devera, roditelji, a majka njenog muža gledala je smrt svoje troje dece. Sa èvrsto prigrljenim malim detetom, Antonija je pokušala da beži. Stiže je, preko nogu, rafal muslimanskih zlikovaca. Pada. Dete ostaje. Nju odvlaèe u kuæu koju pale. Onako prebijene noge, uspela je da izaðe kroz zadnji prozor. Nije živa izgorela.

Sve se to dešava 12. juna 1993. godine, selo Kovaèi, blizu Kraljeve Sutjeske. Teško ranjena stiže do Vareša. Nose je od Vareša do nas. Kod nas je stigla 16. juna. Posle èetiri dana. Èetiri dana sa prostrelnom ranom desne butine, smrskanom kosti i inficiranom ranom. Za dete ne zna ništa. Samo mu je dve godine. Moli se Bogu da su dete i svekrva živi. Razgovaram s njom. Strah u njenim oèima. Žena-dete. Oèi srne, panika, strah. Ipak se oporavlja. Posle mesec dana oporavka, Antoniju i nekoliko hrvatskih boraca uspeli smo da avionom pošaljemo za Split, na dalji oporavak. Plakali su kad su odlazili. Govorili su: "Vi ste prijatelji." Neko mi je rekao: "Doktore Lazo, gde god da se sretnemo u životu, da znaš da ti nema spasa! Ima da pijemo dok ne padnemo obojica pod sto." Antonija je otišla. Uspeo sam da saznam preko prijatelja da joj je dete živo, a i majka njenog muža. Mnogo spašenih hrvatskih života. Srbin je èovek, ima dušu, nije zver. A onda, prièa o mladoj bolnièarki, našoj devojci iz Neðariæa, sedamnaest godina, Ljilji Radovanoviæ. Hrabra devojka, u sanitetu u Neðariæima od poèetka rata. Izvlaèi ranjenike i previja ih na prvoj liniji. Deo granate bestrzajnog topa stigao ju je dok je pomagala mladom borcu. Pogodio joj je nogu i razneo glavnu butnu venu. Hitno je prebaèena u našu bolnicu. Dosta je iskrvarila. Operišem je. Prespajam venu. Njena roðena sestra radi kod nas, kao medicinska sestra. Ljilja je dobro, noga je spašena, danas hoda. Lepa devojka.

[no_name]

Dani ludila. Dani i noæi neprekidnih operacija. Dolaze hrvatski vojnici i njihovi bolesnici. Zatim naši borci. Radi se bez prestanka. Radimo za dve države, za dve vojske. Bolnica mala, malo nas je. Radimo kao da nas je deset puta više. 25. juna, to jest juèe, jedan je od tih ludih dana. Dolazi naš borac iz Specijalne jedinice Karišika. Ranjen u stomak, jetra iskidana. Odmah potom drugi, takoðe trbuh. Operišemo, borimo se, spašavamo živote kao mnogo puta, stotinu puta do tada. Izvlaèimo ljude iz smrti. Pobeðujemo. Ta pobeda i snaga ranjenih boraca nas održavaju. A odmah zatim, posle njih dvojice, stiže ranjeni hrvatski borac. Ranjen od polovine grudnoga koša. Hitno intervenišemo i spašavamo ga. U 22 èasa stiže žena. Poroðaj je krenuo. Hitno dolazi ginekolog, operiše je. Imamo i ginekologa i pedijatra. Sve imamo, sve radimo. I u najžešæim bitkama žene se poraðaju, a deca imaju zapaljenja slepih creva. Mora se sve raditi.

28.juni 1993. godine

Nezaboravni petak. U salu sam ušao u 20.30 èasova i neprekidno radio do 13 èasova. Operacija za operacijom, teške povrede stomaka, prostrelna rana u stomak, teška povreda creva, veliko krvarenje. Pavloviæ iz Kiseljaka, teška povreda tela, izgleda, bombom. Njegov sinovac Vlatko Pavloviæ takoðe ima tešku povredu stomaka. Milutin Stanišiæ, Ilijaš, prsnuti èir, operacija. Jure Mijiæ, Kraljeva Sutjeska, teška povreda leve nadlaktice. Operacija za operacijom. Osam operacija, jedna za drugom. Svaki hirurg koji ovo proèita shvatiæe koji je to napor, koliko je to teško, pogotovo sa takvim povredama i u takvim uslovima, posebno ako mesecima pre toga ne izlaziš iz operacione sale.

3. juli 1993. godine

4 sata i 20 minuta ujutro. Ne znam da li je poèetak dana sredina, ili njegov kraj. Okupao sam se. Saprao sa sebe najodvratniju mešavinu, sa najodvratnijim mirisom, mešavinu krvi i fekalija. Moja uniforma, moje klompe, bili su natopljeni tom mešavinom èiji miris, kad se upije, teško izlazi. Poèeo sam da operišem u 21 èas, a u èetiri ujutro izašao iz sale. Žena Kata, iz Fojnice, granata, šezdeset pet godina. Stomak raznesen, tanka creva na više mesta, debelo crevo, jetra. Odmah potom stiže dete iz Fojnice. Povreda glave. Donose mladiæa iz Fojnice, osamnaest godina, Florijan Beriæ, takoðe Hrvat, borac HVO-a, bukvalno razvaljen snajperom. Èudni su putevi metka. Prošao kroz pluæa, dijafragmu, slezinu, bubreg, jetru, debelo i tanko crevo, sve sa leve strane. Operisan. Do pre petnaest minuta mrtav, sada je živ, i preživeæe. Negde oko 3.30 donesen je skoro mrtav, ali je sada živ.
Prolaze tenkovi. Jutro je pred nama. Napolju lavež pasa. I ponovo rafali. Kažu da je danas "taj" dan, da danas kreæemo da potuèemo neprijatelja na Igmanu, neprijatelja koji nas svakodnevno granatira i nanosi žrtve našim civilima, našoj deci. Kreæe se i odavde i sa Igmana. Kreæu i naši borci sa Ilidže, iz Hadžiæa. Èujemo da je general Mladiæ krenuo preko Treskavice, Bjelašnice. Oèekujemo ranjenike. Još nisam oka sklopio. Nema druge, mora se raditi dokle noge drže, ali plašim se dokle æu izdržati. A ovaj dan se krvavo nastavlja, krvavim radom u Operacionoj sali. Donose Mladena Popoviæa, 1966. godište, sa teškom ranom grudnog koša, teško krvarenje, brza drenaža, zaustavlja se krvarenje. Dobar je. Marko Samardžiæ, šezdeset pet godina, iz Semizovca, takoðe povreda grudnoga koša, ista intervencija. Ðorðe Marèeta, èetrdeset šest godina, Neðariæi. Teška povreda trbuha delom granate, povrede tankih i debelih creva. Operacija dugo traje, pacijent dobar, živ. Stevan Rajiæ, 1948. godište, povreda grudnog koša, krvarenje, drenaža, zaustavljanje krvarenja. Pacijent dobar. Sve ovo u jednom danu. I dalje... Deèko, Miroslav Miljaniæ, sedamnaest godina, odavde, sa Ilidže. Èudnom igrom sluèaja roðen u Nišu. Dovode ga bukvalno iskidanih pluæa, sa krvarenjem iz potkljuène arterije. Prisebna sestra, bolnièarka, pritisnula prstom arteriju. Zbog takve povrede èovek umre za petnaestak sekundi. Sa tako pritisnutom arterijom došao je do nas u bolnicu. Sreæom, baš u tom trenutku, u ambulanti smo se našli kolega Popoviæ i ja. Onje stisnuo prstom mesta arterije, ja sam je uhvatio klemom i, na taj naèin, zaustavili smo krvarenje. U tom trenutku deèko je veæ bio klinièki mrtav. Masažom srca i veštaèkim disanjem vratili smo ga. Krv je liptala iz pluæa. Brzo sam zatvorio rupu i drenirao grudni koš da izvuèem krv i na taj naèin malo raširim pluæno krilo i smanjim krvarenje. Na nesreæu, u tom trenutku obe operacione sale su bile zauzete. Hitno ga nosimo u 1 šok-sobu, reanimiramo ga, dobija krv. Posle pola sata, jedna sala slobodna. Taman kad smo se spremali da ga snesemo u salu, ponovo kardial-arest, prestanak rada srca. Ponovo masaža srca, disanje - i srce ponovo radi. Hitno u salu. Otvaram grudni koš. Levo pluæno krilo, donja polovina, potpuno iskidana. Klemujem krvne sudove, seèem deo pluæa. Operacija teška. Dolazi i kolega Pejiæ, koji završava arteriju gore, spajajuæi iskidane krajeve u predelu levoga ramena. Za vreme operacije još jednom je došlo do prestanka rada srca. Rukom u rukavici masiram golo srce. Ponovo poèinje da kuca. Prvo lagano igra, treperi, a onda se u njemu oseæa snaga, postaje sve jaèe i jaèe. Dobiva dragocenu krv. Više od osam litara. Postaje jako. Vidimo ga kako lepo igra u pravilnom ritmu. Operacija je završena posle tri i po sata. Deèak je živ. Deèak sa Ilidže, roðen u Nišu. Preživeo je. Imao je veliku sreæu. Inaèe, ranjen je zabranjenim rasprskavajuæim metkom. Samo pola sata nakon operacije u Intenzivnoj nezi deèak gleda, kao da se ništa nije desilo. Šta je život?! To su naše pobede. Uvek kažem - pobede nad smræu. Jedan mlad život, sedamnaest godina spašen je. Ali i umire se. Kovaè, sa Ilidže, pogoðen metkom u stomak samo pola sata ranije. Dolazi bez pulsa, sa širokim zenicama, bez rada srca. I pored svih napora, pored svih pokušaja intubacije, mrtav je. Plaè iza mojih leða. Plaèe njegova bliska roðaka, medicinska sestra, koja, eto, radi tu, gde su doneli njenog roðaka.

A kada sam veæ kod bolnièarki i ostalog osoblja, rade junaèki i natèoveèanski. A briga teška, i strah u oèima svih. Èim se èuje sirena koja javlja da dovoze ranjenika, da ranjenik stiže, u oèima strah. Strah za oèeve, braæu, sinove, kæeri. muževe, sestre, za decu. Svi su oni u žestokoj borbi. Èesto se dešava da sestra koja radi na prijemu, i ona koja prima na Intenzivnoj nezi, prima nekog od svojih najbližih. Jutros nam stiže Naredba o ratnom stanju i o ratnom radnom vremenu. Šta to znaèi? Znaèi, radi se bez prestanka. Pa, ljudi, mi smo u ratnom radnom vremenu od prvog dana. Mi stalno radimo, bez odmora. Ova bolnica je drakstor. Ta naredba ne važi za ovu bolnicu. Na snazi je od prvog trenutka rata, i biæe ukinuta onog dana kada rat prestane. Malopre, kad nabrajah seriju operacija, spomenuo sam i jedno dete iz Fojnice. Ne seæam mu se imena. Èetiri godine je imalo. Tada je granatirana Fojnica, onaj deo gde su živeli Hrvati, civili. Teško je povreðeno. Sinoæ je operisano. Jutros je umrlo. Mali Hrvat. Suze u oèima srpskih sestara. Ovo je dnevnik, ovo su istrgnute stranice života. Mnogo je hrabrih boraca koji su došli u ovu bolnicu, ranjenih, èudnih igara sudbine, a svi oni nisu mogli da uðu u ovaj dnevnik jer su se dogaðaji dešavali filmskom brzinom. Žao mi je što nisam mogao da zapišem imena svih tih ljudi, sve sudbine, spomenuti sve te hrabre mladiæe.

[no_name]

Ovom prilikom moram da se vratim mesec dana unazad, na 13. juni 1993. godine. Ime - Zdravko Crnogorac, godište 1979, Rajlovac. Zovu me u ambulantu. Leži mlad deèko, lep, bled... bled... bled... iskrvario. Donesen dva-tri sata posle povreðivanja. Teška povreda desnog ramena, desne pazušne regije. Ne mogu da zaustavim krvarenje. On polako umire. Hitno u salu! Ulazim. Pokušavam da zaustavim krvarenje u pazušnoj jami. Ne može se, toliko je razneseno. Vidim da nema mnogo vremena, možda deset-petnaest minuta. Ako budem duže pokušavao da zaustavim krvarenje, deèak æe verovatno umreti. A koje je drugo rešenje? Seæi ruku u ramenu?! Kako seæi ruku u ramenu, kad su prsti èitavi, nepovreðeni. Ispod operacionog kreveta stvara se lokva krvi. Anesteziolog govori: "Lazo, uradi nešto, jedva ga držim!" Gledam, i ne mogu da se prelomim. Znam da je život u pitanju, ali, kako odseæi ruku. Anesteziolog govori: "Lazo, odlazi. Ne mogu više da ga držim!" U trenutku kažem - "skalpel"; u sekundi, u nekoliko sekundi, mlad lep deèak ostaje bez ruke u ramenu. Operaciju završavam automatski. Ne mogu da gledam deèaka bez desne ruke. Pitam anesteziologa, skoro nezainteresovano, kako je? Žao mi je ruke, kao i života. Kaže: "Izvuæi æe se. Dobro je." Rasprskavajuæi metak u Rajlovcu. Dobro je, ostao je živ, iako je ostao bez ruke. Zašto ovo tek sada pišem? Pre dva dana svratio je kod mene deèko, lep, zgodan: "Kako ste, doktore? Evo, doneo sam vam flašu piæa." Ne mogu da se setim ko je. Kad je skinuo jaknu, nema desne ruke. Setih se. Kaže: "Doktore, super je. Ja sam sreæan èovjek, jer sam živ!" U tom trenutku shvatio sam da sam uradio pravu stvar. A malo je falilo da ruku ne odseèem, da se još borim za nju, i da danas taj deèko ne bude živ. Njegovi roditelji, njegovi prijatelji, moraju biti sreæni. Mnogi su i zbog manjih rana daleko, daleko od ovih prostora, otišli gore, verovatno u raj.

5. juli 1993. godine

19,30 èasova. Tutnji iz pravca Sarajeva, Kiseljaka, sa Igmana, svuda okolo. Nas granatiraju sa Igmana i Sokolja. Dokle æe? Nadam se ne dugo. 16.juli1993.godine Krenula je, izgleda, naša velika srpska bitka. Bitka za Igman. Srpska vojska je krenula sa generalom Mladiæem na èelu. Krenula da skine zidine iznad srpskih glava, koje svaki dan odnose po nekoliko života. Oslobaðamo Trnovo. Povezujemo se sa srpskom Hercegovinom. Srpska vojska, neustrašiva i nazadrživa, ide ka Bjelašnici i Igmanu. Ispred nas beže muslimani. Tutnji zemlja. Panika u Sarajevu. Beže iz Dobrinje, Butmira, u Centar. Koliko nas je taj Igman koštao života? Nadnesen nad nama kao crni zid, donosio nam je smrt i patnju, razaranje i uništavanje. Sada se ljulja. Odozdo nismo ništa mogli, a više puta smo pokušavali. Sada dolazimo sa druge strane, otpozadi, odakle nas nisu oèekivali. Cilj nam je Igman, a zatim, videæemo. Nadam se - i Sarajevo æe doæi na red. Slušamo vesti. Šiber, ustaški general na strani muslimana i naèelnik njihovog štaba, kaže da je oko Sarajeva veæa sila nego oko Berlina. U strahu su velike oèi. Srbi ovde, Rusi onde. Imam nekakav oseæaj da mu to doðe isto. A ja se nadam da æe kraj biti isti, kako za Nemce, tako i za muslimane. Ponovo su u istom ratu, na istoj strani. Izgleda da æe sudbina jednog postati sudbina drugog. Ovih desetak dana radim dan i noæ. Spavam kad mogu, u tri-èetiri ujutru, u podne, u šest po podne, u devet, kada imam vremena. A nikada duže od sata. Ima dana kada operišem bez prestanka, po ceo dan. Držimo dva fronta. Naš, srpski front, i front HVO-a, centralnu Bosnu. Ogromno ratište, na desetine ranjenih. Pre dva dana pogoðen je autobus koji je vozio sa Pala na Ilidžu. Operišem ženu - iskidan trbuh, jetra, creva, krpim, spajam. Dug posao, težak. Život je ostao. Posledica, verovatno, neæe biti. Svaki dan je borba za život. Stres. Trka s vremenom i otkucajima srca. A kada srce nastavi da radi, ja skinem rukavice. Radost zbog pobede nad smræu daje novu snagu. Mnogo je tuge, tragedije, ali i mnogo sreæe i oseæanja pobede i uspeha. Kažem, stalna borba života i smrti. Doðemo kao neki borci na strani života - i osoblje, i kolege, i sestre, i svi ostali. Fantastièni, neumorni, živimo jednim dahom, jednom misli. Stotine srpskih boraca smo vratili u stroj. Vratili majkama sinove i kæeri, deci oèeve i majke. Mnogo je suza i boli prošlo našom bolnicom, ali mnogo više života i radosti. U takvom paklu crpim energiju iz tih ljudi, iz tih tragedija, tih radosti. Ovih dana radimo sa još jaèom snagom. Ide se na Igman. Naši dobro idu. Gaze one koji su do juèe sijali smrt po ovim prostorima.

17. juli 1993. godine

Ova prièa i ova stranica posveæena je deèaku od sedamnaest godina, po imenu Peða. Tako se zove i moj sin. Moj sin je u Nišu, a ovaj deèak je sa Vrela Bosne. Taènije, bio je sa Vrela Bosne. Ceo dan žestoke borbe za Igman. Tutnji oko nas. Žestoka bitka. Posle dvanaest meseci kreæe se na tu "planinu smrti". Zavila nas je u crno i, evo, i danas gaðaju po nama, po bolnici, po prostoru na kojem se nalazi. Oko sedamnaest sati, iz oèaja, iz nemoæi, fanatici ciljaju bolnicu. Jedna granata pogaða dvorište susedne kuæe. Majka i sin. Sin, sedamnaest godina, ima ime kao moj. Otac Žika je gore na Igmanu. Bori se za svoju porodicu i svoju kuæu. Ispratili su ga jutros rano žena i sin. Brinu za njega, gore visoko na Igmanu, odakle vidimo i èujemo žestoku bitku. Ostali su u svojoj kuæi i brinu za oca i muža. Direktan pogodak. Granata taèno izmeðu njih dvoje, na dva-tri metra. Deèko bez rada srca, u klinièkoj smrti. Hitno ga intubiramo, reanimiramo, masiramo. Majka, takoðe teško ranjena, plaèe i pita za sina. Srce ponovo radi, deèak je živ. Hitno u Operacionu salu. Operišem ga. Grudni koš, jetra, bubreg, creva, leva ruka, više od trideset rana po telu. Završavam operaciju. Možda je grubo reèeno, ali operacija je tehnièki dobro odraðena. Deèak ide u Intenzivnu negu, ali se ne budi. Jedna zenica je šira. Strah u mojim oèima. Mnogo sam puta to video i znam kako izgleda kad je mozak ošteæen, kontuzovan. Nešto se u glavi dešava. Plašim se da se, i pored ove operacije, neæe nikada probuditi. U drugoj sali kolega Èaliæ operiše majku. Takoðe teška operacija. Više desetina povreda. Slika sledeæa: deèko i majka u Intenzivnoj nezi. Jedno pored drugog. Kreveti broj èetiri i pet. Majka umire neposredno posle operacije. Deèak se budi. Na trenutak poèinje spontano da diše, govori nešto nerazumljivo i okreæe glavu prema krevetu gde je bila njegova majka, do pre nekoliko minuta. Nešto strašno! Neverovatno! Da niko ne veruje! Suza u deèakovom oku i jedine reèi koje je izgovorio jasno: "Majko". Rastaje se sa srpskom bolnicom i njenim osobljem. Poljupci i mahanje. Na naše: "Do viðenja", njegovo, na srpskom jeziku: "Akobogda!" Drag prijatelj je otišao. Ostalo je veliko prijateljstvo. Hvala ti za sve, hvala ti na podršci, na pomoæi srpskom narodu. Neka je Bog sa tobom, to ti žele tvoji prijatelji, Srbi sa Ilidže. Šta donosi sutrašnji dan? Bože, poštedi decu! Nemoj samo deca da stradaju! Još sam pod utiskom deèaka od èetrnaest godina koji je pogoðen u grudni koš dok se igrao u centru Ilidže. Mnogo dece je stradalo u ovom ratu, i veæ se plašim njihovog dolaska u bolnicu. Oni ostavljaju poseban trag u našim dušama. Mnogo veæi, mnogo jaèi ožiljak, od koga se teško oporavljamo. Pišem, ali mi je sve teže da uzmem olovku u ruku. Da li to znaèi da me ruše strahote ovog pakla, ili sam premoren? Od krvi i rana nemam vremena za druge stvari.

[no_name]

Jutro, pet sati. Možda æe se neko pitati zašto pišem u to vreme. Pa pre pola sata sam završio zadnju operaciju. Mi nemamo ni dana, ni noæi, ni sata, ni vremena. Da li je pet ujutro, tri popodne, da li je deset pre podne, ili si u sali, ili spavaš, ili pišeš? Nema onih normalnih vremena, odreðenog vremena za rad, za spavanje, druženje. Krade se slobodno vreme, pa makar i u pet ujutro. Eto, tako, sedoh jutros da napišem nešto. Celog prethodnog dana nisam uspeo da napišem ni reèi. Žestoke borbe se vode i dalje oko nas, za Žuè i Sokolje. Detonacije od 12 sati razvaljuju po sarajevskoj kotlini. Ranjenici neprekidno stižu. Deèak iz Miliæa, teške povrede trbuha i grudnog koša. Deèko iz Vogošæe, stomak. Mladiæ iz Ilijaša, grudni koš i stomak. Sve za jedan sat. Trojicu operišem zaredom, sva trojica su dobro. Stižu novi ranjenici. Borbe za Žuè, za Golo brdo na Igmanu. Važno je da su naši zauzeli kotu Golo brdo i da nezadrživo napreduju. Neprijatelj ima mnogo mrtvih i beži u panici. Borbe traju celu noæ. Teške detonacije. Dolazi ranjenik iz Miliæa, prostrel podlaktice. Posle petnaest minuta stiže još jedan mladiæ, iz Srebrenice. Teška povreda glave. Desna strana oduzeta, a samo dvadesetjedna godina. Bitka ide dalje, tutnji sve. Donose Svetozara Kašikoviæa, hrabrog borca elitne jedinice iz Ilijaša, teško ranjenog. Operišem trbuh i grudni koš, izuzetno teške povrede, veliko razaranje organa trbuha, pluæa. Sestra i majka su se odmah tu stvorile. Pored njega su. Èim je izašao iz sale, one ga gledaju sa strahom u oèima. Sestra pored njega sedi ceo dan, noæ. Jedan sat posle ponoæi, kažem joj: "Idi, odmori se malo, lezi". Majka je sve to teško primila pa su je odneli kuæi, da se odmori, da se smiri. Znao sam da æu raditi cele noæi, da neæu ležati u sobi. Hteo sam da se sestra, koja satima sedi pored svog brata, odmori. Jutros u pet sati polako otvaram vrata sobe, ali nje tamo nema. Vraæam se. Ona sedi pored Intenzivne nege, i kroz staklo netremice gleda u brata.

25. juli 1993. godine

Nedelja. Kakav je to bio dan! Dan zvaniènog primirja. od deset èasova. Sve okolo trešti od detonacija. Dvanaest operacija u opštoj anesteziji, jedna za drugom. U isto vreme, više od èetrdeset osam ranjenika prolazi kroz ovu bolnicu bez operacija, samo sa obradom rana i pružanjem hitne hirurške pomoæi. Operacije, ne zna se koja od koje gora. 26. jula, ponedeljak, radio sam do tri ujutru. Jedva sam se dovukao do kreveta. Mislim da æu spavati danima, ali znam, biæu sreæan ako odspavam nekoliko sati a da me ne probude. Dvanaest operacija jedna za drugom, bez pauze. Anto Ramljak, 1963. godište, Lepenica, teške povrede. Savo Simaniæ 1939. godište, Neðariæi, teška povreda grudnog koša. Božo Sliškoviæ 1953. godište, Kreševo, povrede stomaka. Nenad Rajiæ, 1966. godište, Kiseljak, teška povreda trbuha. Nikola Bagariæ, 1933, povrede stomaka. Anto Maksimoviæ 1964. godište, Dobroševiæi, teška povreda velikog krvnog suda noge. Radim trbuh, grudni koš i vaskularnu hirurgiju. Mladen Kablar, Pale, 1972, povreda trbuha. Budimir Saviæ, Vogošæa, 1964, povreda grudnog koša. Nevenka Subotiæ, 1958. godište, sa velikim iskrvarenjem, medicinska sestra iz Vogošæe, teška povreda grudnog koša. Spašena u poslednjem trenutku. Mnogo je iskrvarila ležeæi u Intenzivnoj nezi, iako smo joj davali krv neprekidno - ona je èekala na red, jer bio sam zauzet u sali. Trenuci su odluèivali. Sreæom, brzo sam završio prethodnu operaciju. Nevenku smo odmah prebacili na operacioni sto. Otvorio sam grudni koš, zaustavio krvarenje, i ostala je živa. Strašno je to kad možeš pomoæi, a nema dovoljno hirurga i nema dovoljno operacionih stolova, a pacijent èeka na red. A taj red, to nije red za bioskopsku kartu, za hleb - to je red za život. Najstrašniji red na svetu!

U ratu, pred bolesnièkim vratima, pred operacionom salom, leže mladi ljudi, žene, deèaci, borci, i èekaju na red. Zato ne mogu a da se toga ne prisetim. I nikada neæu oprostiti lekarima i hirurzima koji su odavde pobegli i ostavili svoj narod, a isto tako ne mogu da shvatim hirurge iz Srbije, Jugoslavije, Crne Gore, sveta, što ne doðu da pomognu. Da li oni znaju šta je to red za smrt i red za život. Da li oni znaju kako je kada biraš izmeðu dvoje. Ti izabereš jednog, a onog drugog - njega osudiš na smrt, jer znaš da neæeš stiæi da mu pomogneš. To su najteže dileme, a moraš brzo da reaguješ. Kako biraš? Postoje osnovni hirurški principi, redovi hitnosti, a šta ako su oba ISTOG reda hitnosti, ako oba krvare isto, obojica iz jetre, ili jedan iz stomaka, adrugi iz grudnog koša, i znaš da obojici nema spasa ako ih za pola sata ne operišeš. Gde su onda redovi hitnosti? Ti ih onda biraš. Nekad biraš mlaðeg, jer život je pred njim. Nekad biraš starijeg, jer ima decu. Neka živi otac za decu, a ne onaj mladi koji nema dece, koji nije oženjen. Nekad biraš dete, nekad devojku. Nekad misliš da ženi treba da pokloniš život, da deca imaju majku, a nekad, opet, devojci da raða, da živi... Strašne dileme! Ne bih voleo nikom, ni najgorem neprijatelju, poželeti da se naðe u jednoj takvoj situaciji, da mora da bira koga æe ostaviti u životu, a ko æe umreti?

Radomir Radoviæ, 1942. godište, Ilidža, iz serije tih dvanaest operacija. Teška povreda grudnog koša, stomaka, tanko, debelo crevo, karliène povrede. Mira iz Rajlovca, tužna žena, pogoðena snajperom u grudni koš. Ne želi da živi, izgubila je sina. Kaže: "Doktore, pustite me da umrem!" "Ne, neæeš, Miro, umreti, ima da živiš'' Preživela je. Ðorðo Stupar, Vogošæa, povreda stomaka, grudnog koša, veliko iskrvarenje, izuzetno teška operacija. To je ta serija od dvanaest operacija. Uopšte mi nije jasno kako izdržavam. I opet kažem, napajam se snagom ovog srpskog naroda, koji se ovde sam odupire svetu, "turcima", svima. Bori se za pravdu, istinu. Danas je 8. avgust 1993. godine. Nisam pisao desetak dana. Mnogo toga se dešavalo brzo, iz trenutka u trenutak. Smenjivali su se dogaðaji, a mi smo bili zatrpani poslom. Dosta ranjenih, mnogo operacija. "Radi se" Igman. Tutnji iznad naših glava, na petsto metara do kilometar. Ovo je jedinstvena bolnica. Na samoj polovini Igmana, na nekoliko stotina metara od nas je neprijatelj.

[Stranac]

Citoa sam vec, odlicno svjedocanstvo.

[no_name]

Post kopiran sa Diskusije POLITIKA SCafe!!

MAY3EP® - Jan 31, 2004 16:29 (*.primus.ca)
На истој адреси:

DRUGA SEDMICA KORIDORA ...

Ko zna gdje sam, ko bi više popamtio ta sela, pamtim samo iz koje kuæe su me s èim gaðali.
Zadatak je onaj za koji smo i dovedeni na koridor, pred zoru se ubaciti izmeðu linija, u dogovoreno vrijeme diæi par rovova u vazduh, natjerati Hrvate u bijeg a onda æe èitava naša linija za njima .......
Više puta odraðeno pa se više mnogo i ne uzbuðujemo zbog toga.

Udarna grupa je odreðena, javio sam se po obièaju dobrovoljno, ma svi smo se javili samo trebalo je 15 osoba pa je kapetan morao odbaciti polovinu kao pozadinu ..... obecava razoèaranoj "pozadini" da æe oni sledeæi put iæi.

Teren je veæ snimljen i zna se svaki rov i šta u njemu ima. Skupljamo se u krug oko Kepa i svaki od nas dobija smirena taèna i jednostavna uputstva šta treba raditi, kad treba raditi, skim treba raditi ... u sluèaju "tog" radiæeš "ovo" itd itd ..... znakovi raspoznavanja su ......
Oleg se trpa, hoæe da ide s nama, kaže: "kurtoni jedni, ja boljniæar" .... zajebavamo ga da je predebeo, da æe mu dupe strèati iz trave kad budemo prilazili rovovima ..... gleda nas poprijeko al znamo da nam ne zamjera naše neslane šale.

3 ujutro.

Puzim kroz rosnu travu nastojeæi što manje buke da pravim, malo malo pa zastanem, pogledam gdje su ostali ... ne valja previše zaostati niti istaæi se. Još tri koraka pa je tu neðe ona potezna mina, ah evo je.
Rosa se uhvatila na zelenkastom tankom kanapu, laik bi rekao da je pauèina, prevrnem se dva puta ulijevo, tu bi trebao biti grm i koèiæ, a na koèiæu mina. Naðem je, otkaèim kanap a minu ostavim na sred livade, tako da je naši linijaši posle lakše naðu.
Malo Džo mi daje znak da mu priðem, on je veæ na našem dogovorenom mjestu, u jednom plitkom jarku èijim rubom raste gusta bujad i neka rijetka kupina.
Ok, tu sam. Pedesetak metara ispred treba da je "naš rov", nije zajeban, glupaci su ostavili preveliku puškarnicu na njemu, skoro ko prozor, ne bi trebalo da je problem za Malog Džoa da utjera osu u njega. To je moj i njegov cilj.
Još malo pa æe se poèeti razdanjivati, biæe to još jedan topli ljetni dan, ptice veæ poèinju da se javljaju kao da se ništa ne dešava.
Linija je mirna, ne raèunajuæi tu i tamo poneki rafal .....
Skidam sa sebe 2 zolje, rasklapam ih i stavljam pored sebe. Snajper je tu pored njih. Džo je veæ napinio osu.
Zapalio bih, raðe nego kuæu roðenu da mi je vidjeti ...... ali ne smijem, to mi nekako daje još veæi bijes i polet za ono što treba da se uradi.
Najgore je ovo èekanje, jednom kad zagrmi onda vše i ne razmišljaš, instinkti preuzmu stvar, adrenalin udari i sve ti je kao usporeni film.
Još malo.

4.14, još minut!

Pogledavamo lijevo i desno da vidimo gdje su nam ostali, niko se ziv ne vidi, ali znamo tu su najblizi cak na desetak metara od nas, ali i ne treba da se vide. Jos ne.
Okrecemo se u pravcu rova. Spremam se da kleknem i da zviznem zolju odmah nakon sto Dzo opali osu.
4.15, sta je s kapetanom zasto ne rokne njegov rov, jer to je znak za nas ostale, mozda se nesto ..... BAM! GRUUUUUUU
Kleknem, ispred sebe na jedno 50 metara vidim ustaski rov ukopan pri vrhu brdasca, natkriven zemljom, vec je i trava nikla po njoj.
Dzo kraj mene opali osu, zaboravljam sve, pratim je taj djelic sekunde i onda ZVIZZZZZZZZZZZZZ zadimi se sve oko rova, daske i busenje poletise u zrak, zaglusen shvatam da se roka na sve strane, dohvatim rasklopljenu zolju i opalim je ljevo od rova u transeju, bacim je iza sebe, uzimam drugu i posaljem je desno od rova. Poce rafalisanje, nasi zavristase, prepoznajem grlati glas Mrguda kao da je megafon progutao.
"Vataj ih ziveeeeeeeee" , "Drzi sa desne strane, daaaaaaaaaaaaaaaaj bombeeeeeee", iz zadimljenih rovova i transeja pocese neke bauljave prilike da bjeze uz brdo, neki cetveronoske neki uspravno, hvatam snajper, nisanim, pucam, padaju, ko zna jel ih ja pogadjam il neko drugi, svi pucamo ......
"Za njima!"
Pocese nasi minobacaci da tuku nase ljevo i desno krilo, vristeci poput indijanaca sjurismo se do njihovih transeja, par leseva u njima i pored njih, vrece za spavanje vire iz rovova, vatra jos gori u nekoj bacvi, tu i tamo viri poneka odbacena puska, rapovi, cuturice, porcije za jelo, cizma i iz nje viri pola noge ...... ne gledam, trcim transejom prema ljevom krilu gdje sam trebao biti, zivizde meci kao ludi, pokusavaju nas zatvoriti ustase sa ljeve i desne strane ....
E pa nece moci.
Udaraju nase minobacaclije kao da su cijeli zivot samo to radili, padaju granate na nekih 30 do 50 metara ispred, nemozes nos promoliti van.
Odjednom pocese VBR-ovi da vriste nama iza ledja, opaaaaaaa krenulo je, zasuse negdje iza naseg brda pravo po onim ustasama sto pobjegose.
Cuju se i tenkovi, skripa gusjenica, sve blize i blize, rafali sve jaci, puicamo ko ludi po ovim rovovima sa ljeve i desne strane.
"Da nas ne pobrkaju s ustasama?" zapita neko.
Niko mu ne odgovori, mozda i jest, ko bi cuo od praskanja .....

Odjednom se udolinom kojom smo mi puzali prije dva sata ljeno pojavise dva tenka iza njih sva sila neke pjesadije pucaju ko ludi, urilcu, u svemu tome moras se i smijati "reko ovi su dobri" ....
Razdvajaju se ljevo i desno od nas i pravo na ostatak rovova, odjednom prestade rafalisanje ustasa, samo poneka granata se cuje.
Pogledam na sat, 6, ujutro, majko mila al je brzo proslo.
Daju mi znak ovi moji, idemo dalje, kud? Ma ko zna, napred, samo napred vec 15 dana samo napred ... Pripesmo se na vrh tog brdasca koje tako urlicuci osvojismo, pred nama puce velika kotlina, dva ili tri zaseoka, vide se zivice, seoski putevi obrasli grmljem, iz nekih dimnjaka na kucama se izvija slabasni dim, vocnjaci i livade pomalo zapusteni.
Polako koristeci zaklone prilazimo zaseoku, "pazi na sta pucate" to mi je stalno na pameti jer navodno ovdje u ovim zaseocima ostalo je dosta nasih .......
Kod prvih smo kuca, padobranac "Kinez" je samnom, provlacimo se kroz zivicu, prilazimo cosku kuce, zovemo "ima li Srba", niko se ne javlja, odmah tu do coska je prozor, lupim kundakom od snajpera u njega, a kroz polupano staklo vec uleti Kinezova bomba.
Cucnemo iza coska, otrese ona bomba, puce i ono malo stakla sto je ostalo na prozoru a sva ostala ..., niko se ne javlja, idemo dalje, cujem da i ostali isto rade "ima li Srba" ..... malko tisine pa GRUUUU, i tako redom .... klasicno ciscenje, poneki rafal po nekom oboru ili sumnjivom svinjcu ......
Nema otpora, ovi nasi pjesadinci su vec na drugom brdu, znam, gonice ih dok ne padne mrak pa ce stati, onda opet dan dva tisine, pa opet mi izmedju linije, razbucamo par rovova i tako redom ....

Skupljamo se na sred neke cistine u tom zaseoku, vidim svi smo tu, niko ranjen, odnekud se pojavise i par nekih staraca, neke babe i djedovi, vicu da su Srbi, ko ce ga znati, mozda jesu mozda nisu, vidjece se za par sati kad dodju i ovi lokalni borci, valjda ce neko znati ....
Pricaju, u selu su bili neki "crnokosuljasi" kako ih jedna baka nazva, Crna Legija, ..... pobili su sve mladje Srbe a njih starije ostavili, ko zna zasto.
Kazu nocas su bili u kuci mladog Milana i Dragice i njihove tromjesecne bebe ...... sigurno su i oni mrtvi, nisu jos stigli da vide.
Pitamo dje je kuca, tamo s kraja puta, uputise nas.
Dodjosmo do kuce, iz dimnjaka polako ide dim ka nebu, reko mozda se kuva dorucak, mozda je sve u redu, nisu ih dirali.
Ispred zatvore3nih vrata zovemo "Milaneeeeeeee" "gazda Milane", "Dragicaaaaa", jok, nista .....
Neko otovri vrata, otkljucana!
Kuca sva u neredu, kao bomba da je pala unutra, uspijem uci unutra od ove silne guzve na vratima.
Kep pusti jos dvojicu, ostali vani .......
"Milane", zovemo, nista se ne javlja, pregledasmo prizemlje, nema nidje niko.

Dragiša

Neko sa sprata zovnu, "Ej, dodjite gore, evo ih"! E gotovo, pomislih, cim tako zove znaci nema od njih nista ....
U jednoj sobi u uglu, naslonjeno na zid kao da sjedi je Milanovo tijelo, na vratu mu velika rana, po nadutom licu modrice i sljive. U sobi to te, na krevetu u lokvi krvi lezi polugola zena - mrtva.
Smucilo mi se, psujem, one babe izvana usle u kucu, zapomazu, placu bugaraju ....
"A gdje je im je djete?" ..... "Dragisaaaaaa", neko zovnu kao da ce im tromjesecno djete moci odgovoriti taman i da je zivo.

Iz prizemlja odjednom vriska i jauk preostalih ljudi. Virim kroz prozor sobe na srpatu, vidim i ovi moji placu, bacaju puske u bijesu ...... ma sta je sad?
Trkom dolje.
U kuhinji pec na drva, ona seoska, sa ljeve strane se lozi a sa desne strane je pekana, rerna gdje se pece hljeb ili neko jelo ....
Otvorena rerna, unutra se vidi nesto crno zagorjelo, babe ispred placu, niko nesmije ni dirnuti .....
JOJJJJJJJJJJJJJJJJ, shvatim sta je.
Nisam mogao izdrzati, napunise mi se usta, jedva van izadjoh, povratio sam ono sto sam pojeo jos u Banjaluci prije 15 dana ....
Nisam placko, al suze mi same podjose niz lice, stizu jedna drugu, odnekud pocese neke granate po selu padati, sjedio sma na nekom panju nisam imao volje ni da se pognem i potrazim zaklon. Nek padaju ......
Sjetih se male sestre, sjetih se komsijske djece koja se sad igraju veselo pa se sjetih opet malog Dragise ispecena u peci, opet pocese suze ko lude .....
Onda poce mrznja i bjes, ludjacki bijes, poceh psovati sam sebe sto sam zlikovce zalio do tad, misleci " i to su ljudi, i za njima neko place", NE, nisu to ljudi, to su zmije, zmije kojima ne treba suditi, zmije koje treba istrebiti - bez milosti.
Tog dana zarekosmo se svi na Dragisinom grobu da cemo ga osvetiti. Koliko god se trudili, nikad ga nismo uspjeli osvetiti, nema toga sto ce osvetiti taj zvjerski cin prema neduznoj bebi. Nema tog pucanja, nema te nemilosti koja to moze osvetiti.
Dragisa, izvini, ne osvetismo te onako kako smo planirali, rat je prekratko trajao.


PS
Imena i nadmici boraca izmisljeni ... sve ostalo je istina!


PPS

Na pola puta sam odustao od popravljanja gramatike ... neka sve ostane autentièno!

[FEVER PITCH]

Lazica sam licno upoznao kada mi je ranjen otac, i mislim da je dobar hirurg ali ostavio mi je utisak covjeka kojem je posle toliko ranjenih i mrtvih sve svejedno!!
Covjek bez uopste emocija, mozda takav mora i da bude??