Arhiv UDB-e

[đuric]

Slucaj Djurekovic
Dvadeset i drugog aprila 1982. godine, Stjepan Djurekovic, direktor preduzeca INA-Marketing pobegao je u Nemacku. Tamo je, nekoliko meseci pre njega iz Zagreba prebegao i njegov sin Damir Djurekovic, da bi izbegao sluzenje vojnog roka u JNA. Hrvatska Sluzba drzavne bezbednosti znala je za to, ali je cutala, jer je zelela da ima direktora INA-Marketing u saci. Djurekovic je prebegao, prvo u izbeglicki logor Kerkirhen, u Austriji, pod laznim imenom Josip Miranovic, a zatim se prebacio u Minhen, pravo u krilo ustaske emigracije. Priklonio se Ivanu Jelicu, lideru Hrvatskog narodnog odbora (HNO). Kao zalog svoje lojalnosti politickoj emigraciji Stjepan Djurekovic je u hotelu ?Cetiri godisnja doba? urucio dr Branku Jelicu tajni rukopis knjige ?Komunizam ? velika prevara?, koju je napisao jos u Zagrebu. Ta knjiga je prihvacena u emigraciji kao nova epohalna vrsta dokaza protiv komunistickog rezima u SFRJ, pa je dr Jelic obezbedio ubrzano stampanje i ostala cetiri Djurekoviceva rukopisa: ?Ja, Josip Broz Tito?, ?Sinovi orla?, ?Crveni menadzeri? i ?Slom ideala?. Sve ove knjige, medjutim, napisala je Sluzba drzavne bezbednosti SSUP-a, odnosno Krunoslav Prates, blizak saradnik i Stjepana Djurekovica i jugoslovenske tajne policije. Akciju je vodio inspektor Boza Spasic preko ovog urednika, tj. svoje veze u listu ?Hrvatska drzava? koji je, takodje finansirala SDB Jugoslavije.

?Djurekovic je imao nesrecu da u inostranstvu odmah naleti na naseg saradnika Krunoslava Pratesa, glavnog urednika lista ?Hrvatska drzava? i sekretara Ivana Jelica, brata dr Branka Jelica. Znaci nas saradnik Prates mu je organizovao stampanje tih knjiga, tako da smo ih mi odmah imali. Donosila ih je u Zagreb Pratesova z istva SFRJ dobijali da citaju takve ludosti... Tada sam jos bio operativac u liniji emigracije. Josip Perkovic mi je bio nacelnik. Sledili su Srecko Sena, makedonska ciganka iz Skoplja, tako da su i gospoda iz Predsednimurina, tadasnji sef hrvatske sluzbe i Stanko Colak nacelnik Uprave za emigraciju SDB SSUP-a koji je dosao iz Beograda... Posto nismo kontaktirali sa Pratesom, Perkovic mi je rekao da se planira ubistvo Djurekovica i da mu je Krunoslav Prates dao kopiju kljuca od svoje stamparije u koju Djurekovic cesto zalazi zbog stampanja knjiga.? Kako je SDB Jugoslavije tajno finansirao list ?Hrvatska drzava?, a i rad stamparije Krunoslava Pratesa, ispada da je SSUP placao i stampanje knjiga Stjepana Djurekovica. Uz pomoc tih dela, direktor INA-Marketing se popeo dosta visoko na emigrantskoj lestvici. Pred izbore u Hrvatskom narodnom vijecu (HNV) ocekivalo se da ce Djurekovic biti jedan od kandidata za predsednika odbora u SR Nemackoj. Smrt ga je, medjutim, preduhitrila: ?U petak, 29. jula 1983. godine, 57- godisnji Stjepan Djurekovic, urednik izdavacke kuce ?Das Kroatise Bus?, pronadjen je ubijen u podrumu stamparije u Volfrathausenu. Zlocin je otkriven u 13,35 sati. Prema prvim podacima istrage, les je lezao u podrumu vise sati. Djurekovic je usmrcen sa sest hitaca iz dva razlicita oruzja i verovatno jednim udarcem sekire po temenu. Prema izjavama iz minhenskog tuzilastva, odbeglog jugoslovenskog direktora izresetali su meci kalibra 22 i 7,65 milimetara. Voditelj HRB Mladen Svarc je tim povodom izjavio da zlocin pokazuje ? jasan rukopis jugoslovenske tajne sluzbe? ? javila je tada nemacka agencija Dojce Press.

Nemacka tajna sluzba BND je imala saznanja da SDB Jugoslavije priprema obracun sa Djurekovicem. Dala mu je zastitu. Cesto mu je menjala mesto stanovanja i proveravala sve njegove kontakte sa ljudima. To ga, medjutim, nije spaslo smrti. Branko Trazivuk tvrdi da je atentat izvrsila crnogorska sluzba u saradnji sa ?beogradskim podzemljem? i to na vrlo los nacin. Hrvatski nacelnik Josip Perkovic bio je besan zbog toga. SDB Hrvatske je zato uputio i zvanicni protest, memorandum direkciji Sluzbe drzavne bezbednosti u SSUP-u Jugoslavije, sto za takve poslove angazuje kriminalce iz Beograda. Trazivuk je u tom kontekstu pomenuo imena Ratka Djokica, Dragana Malesevica Tapija, i Djordja Bozovica Giske, a neki pominju i ime B. M. Ima svedoka tog vremena koji tvrde da je u tom poslu ucestvovao i Ranko Rubezic. O tome zagrebacki inspektor Branko Trazivuk u svojoj ispovesti novinarima kaze:

?Ubistvo Stjepana Djurekovica, bivseg direktora INA-Marketing organizovao je licno Stane Dolanc, nekadasnji major KOS-a, ministar jugoslovenske policije i predsednik Saveta za zastitu ustavnog poretka. Dolanc je pocetkom osamdesetih bio gospodar zivota i smrti u Jugoslaviji. Razlozi za ubistvo Djurekovica su trojaki. Prvo, SDB SSUP-a i Dolanc otkrili su da je Djurekovic postao saradnik nemacke obavestajne sluzbe BND. Drugo, kako je INA dugo godina bila ispostava Udbe u svetu, posle prebega Djurekovica u Nemacku postojala je opasnost da Nemcima otkrije citavu mrezu nase tajne policije u svetu, a posebno pozicije Udbe medju ustaskim i cetnickim emigrantima. Kao trece, Djurekovic je ukrao i predao BND kartu vojnih skladista nafte i benzina u SFRJ, Rumuniji i Grckoj, kao i semu sa pozicijama rezervnih skladista vojnog goriva. Djurekovic je ukrao od INE 200 miliona dolara i preneo u inostranstvo.?

Glavni razlog za preuzimanje ?najstrozih mera? SDB SSUP-a, bila je Djurekoviceva namera da se vrati u Jugoslaviju i da na sudjenju, svedoci o kriminalnim radnjama vrha Komunisticke partije Jugoslavije. Pavle Gazi, sekretar RSUP Hrvatske, sreo se s Stejpanom Djurekovicem u Bukurestu, sto je saznao Josip Vrhovec, pa je smenio Gazija. Jedno vreme Stjepan Djurekovic je boravio i u Bugarskoj. SDB Jugoslavije je planirala da ga kidnapuje iz Sofije, ali je Stane Dolanc bio protiv toga. Njemu i Vladimiru Bakaricu, direktor INA- Marketinga nije bio potreban ziv. U politickom vrhu SFRJ odluceno je da se prema Djurekovicu primeni mera predvidjena za izdajnike otadzbine, seca se Boza Spasic. O saradnji Djordja Bozovica ? Giske sa SDB govorila je i njegova majka Milena Bozovic:

?Pisali su posle njegove smrti da je radio za Drzavnu bezbednost. Da je radio, znam da jeste, ali je radio u ono vreme kad je postojala neka drzava, hteo je da pomogne, a pravo da kazem, povukao je i mnoge druge da rade za drzavu. Necu da pomenem nikoga. Da li je on dobijao neki veliki novac od toga, videla nisam, ali sumnjam i da je dobijao. Niti me je to interesovalo. Tacno je da je kod mene dosao i dvaput onaj inspektor iz DB, be-de kako ja kazem, i dao koverat. Kad je Djordje to radio, ja sam shvatala drzavu kao nesto ljudski, pravedno, mada mi je moja baba jos 46. godine i pricala da cemo tek videti kakve ce nas sve muke zadesiti. Sto se Djordje prihvatio toga, ne znam. Valjda je hteo da pomogne drzavi. Da je do para bilo, on to nikada ne bi uradio. Ma bio je dobra dusa, to su svi znali i prvi put je dopao u miliciju zato sto je drugim ljudima pomagao...?

Giska:

?Mi smo bili tako idealisticki trovani, misleci kako radimo dobro za otadzbinu, a otadzbina se tada racunala od Djevdjelije do Triglava. Ne treba nikom zameriti sto je tada nesto uradio zaslepljen ljubavlju prema otadzbini. Drugacije smo mi to onda gledali, i molim emigraciju i sve ljude koji su nam bili na meti, da nikad ne zamere volu koji je gazio kupus, vec onima koji su imali vola i slali ga gde su hteli. Jer, vo je uvek vo... Izvinjenje se odnosi na srpsku emigraciju, drugim emigracijama nismo duzni nikakva izvinjenja, jer je medju nama vecni rat.?

Osim Giske koji je mrtav i Staneta Dolanca, u akciji ?Dunav?, kako je Sluzba krstila Djurekovicevu likvidaciju, ukljucen je i jedan Nemac, tajni agent ?Alfa?, koji je kasnije likvidiran, a telo mu je zabetonirano. SDB Jugoslavije je podrobno pripremala atentat na Djurekovica u gradicu Volfarthauzen, 26 kilometara od Minhena. Giska je predlozio sastav ekipe, iako se posle ispostavilo da neki ljudi i nisu bili najbolji, pa je cak, kasnije u Beogradu, doslo i do svadje. Ipak, ta akcija je jedna od najboljih u istoriji Sluzbe drzavne bezbednosti. To potvrdjuje i podatak da, kada su Bozovica uhapsili 1985. u Minhenu, Nemci Giski nista nisu mogli da dokazu. Djurekovic je kasnio, pojavio se i kolima usao u garazu, zatvorio vrata. Tamo su ga ocekivali likvidatori SDB. Kada ih je ugledao, Djurekovic je stao da zapomaze, nudio je i ogromnu svotu novca. Ispalili su u njega, prema nalazima Nemacke obavestajne sluzbe, sest metaka iz razlicitih oruzja. Na kraju, dobio je i udarac sekirom po glavi. Dva coveka su odmah izasla i odvezla se. Treci ih je cekao napolju u kolima. Na scenu je stupio strucnjak SDB sa posebnom namenom da ukloni i najmanji trag. Ekspert za cIscenje je sjajno obavio posao i nemacka policija se oko atentata na Stjepana Djurekovica do danas bavila samo nagadjanjima. Akcija ?Dunav? kostala je SDB 150.000 maraka, a likvidatorima je Sluzba isplatila po pet hiljada dolara. Po Beogradu se prica da u arhivi jugoslovenske tajne policije postoji cak i video snimak Djurekoviceve smrti. Nemacka stampa, pre svega ?Spigl? je, pozivajuci se na dosijea BND, medjutim, sredinom osamdesetih, odgovornost za jugoslovenski drzavni terorizam pocela da prebacuje i na Radeta Caldovica-Centu. Ovaj Zemunac, bivsi fudbaler, u nemackom dosijeu BND pod brojem ST33-04008 vodjen je i sa laznim imenima kao Milovan Bulovan iz Zrenjanina, kao Dusan Vucetic, Zivan Masinjanin, Gulijano Kastagnola i Andrea Zullo. Nemci su Centu teretili da je ubio, prvo hrvatskog emigranta Nikolu Milicevica-Bebana iz Vionice u Frankfurtu pocetkom 1980. godine, a izvesni Josef Kloucek, koga je kao svedoka nasla sluzba BND, teretio je Caldovica da je upucao i emigranta Djuru Zagarskog iz Zagreba sredinom 1983. godine. Nurif Rizvanovic, agent KOS-a i BND je u svojim kazivanjima prozvao mnoge Srbe i okarakterisao ih kao likvidatore.

[đuric]

ISPOVEST ALIJINOG AGENTA
Munir Alibabic Munja je rodjen 17. 10. 1950. godine u Srbljanima - Bihac. Osnovnu skolu pohadjao je u Srbljanima, Jezeru Bihac i Ostroscu kod Cazina, Uciteljsku skolu zavrsio u Bihacu, a FPN odsjek sociologije u Sarajevu. Bio zaposlen u SDB i MUP R BiH od 01. 03. 1973. godine do 01. 02. 1996. godine. U ratu obavljao funkciju nacelnika sektora SDB i nacelnika CSB Sarajevo. Nosilac je Zlatne policijske znacke iz 1992. godine. Svojevremeno kao inspektor SDB BiH izledjivao je Aliju Izetbegovica, a od 1993. kao policajac radio je u muslimanskoj tajnoj sluzbi, odakle ga je i isterao bas Alija Izetbegovic. Ovo je njegova ispovest :

- Dolaskom u Sarajevo, sredinom 1975. dobivam resor liberalizma i anarholiberalizma, i tu se, kroz mjere Sluzbe, posredno-operativno, sretoh sa Rajkom Nogom, Radovanom Karadzicem, Gojkom Djogom, Dobricom Cosicem... Interesantno je da su upravo oni sumnjali da Karadzic radi za KOS, jer su nadlezni blagovremeno sasznavali za detalje razgovora njegovih prijatelja s njim, vodjenih u cetiri oka. Prijatelji su imali silne peripetije, a on nikad nije pozivan, privodjen i hapsen zbog verbalnog delikta, koristio je pogodnosti specijaliziranja na Zapadu, mimo svih kriterija. Nije se nikad znalo da li specijalizira kao psihijatar, knjizevnik ili sportista! Koristio je sve, imao neobjasnjive prednosti, privilegije na radnom mjestu, medju prvima privatno ordinirao, sjedio na klupi FK "Sarajevo", opljackao firmu "Gradjenje", pusten - oslobodjen odgovornosti. Vodila ga i spasavala nevidljiva ruka.

Tokom boravka u Beogradu, a u povodu sudjelovanja na jednom od kongresa knjizevnika, Nogo i kompanija su, u to sam se uvjerio, stalno kukali kolegama iz Srbije, o svojoj navodnoj nacionalnoj ugrozenosti, ponizavajucem polozaju u Bosni. Izjavljivali su da je lako biti Srbin u Srbiji, ali tesko u Bosni, trazili zaposlenje u Beogradu, hvalili JNA, govoreci da jedino njoj vjeruju, napadali SKBiH, a hvalili SK Srbije. Provjeravali smo, zaista su svi imali briljantne karakteristike iz JNA...Da li su ih pisali oficiri Vojne bezbjednosti - KOS-a?

Od 1976. radim na problematici birokratsko-dogmatskoj, i sa strukturom IB-ovaca, rukovodicevaca, IB emigranata se susrecem, sve do 1983. god. Preko njih su se uglavnom prelamali "odnosi SFRJ-SSSR". Svaki zastoj, konflikt na medjunargranata se susrecem, sve do 1983. Jedno od pitanja koje je ostalo otvoreno glasi: Zasto 1948. god. nisu hapseni agenti NKVD-a? Ovi suimali instrukciju da verbalno osude Rezoluciju IB-a. Interesantno je da su iseljednici upravo na Golom otoku natjerali mnoge IB-ovce da izmisle i da priznaju da su radili za NKDV, za GESTAPO, specijalnu policiju, talijansku OVRU, UNS-u.Svaki je izabrao za sebe odgovarajuceg spijunskog gazdu. Poneko i dvojicu. Mogao je covjek raditi za GESTAP i NKVD uzastopce." A kakav je bio taj isljednik?" Bio je preglup, cak i za svoj posao. Sam, izlucen iz cvrstog stada najboljih sinova nase Partije, preambiciozan, udario je stranputicom i ponasao se kao da je Berijin sinovac. Trazio je spijune, i spijune i spijune. I razumljivo, nalazio ih".

U tom periodu je, u januaru 1977. god., na misteriozan nacin, u avionskoj nesreci poginuo predsjednik SIV-a Dzemal Bijedic, sa suprugom i saradnicima. U saopcenje o tome, u "Oslobodjenju" od 19.1.1977. god., nije receno nista konkretno, cak ni indicija uzroka nesrece. Istragu su vodile sluzbe SDB RSUP-a, SSUP- i KOS-a, s tim da je veci dio istraznih radnji izvodio dio ekipe iz 1991. god. kod sredjivanja dokumentacije imao "specijalni status", tako da ga niko nije mogao koristiti bez saglasnosti ministra, sta li se krilo iza tih "specijalnih" pozicija? Najvjerovatnije je da su mnoga dokumenta prenesena u Beograd, na sigurnije mjesto, u KOS i SDB SSUP-a. Ova pogibija je bila veliki gubitak za Jugoslaviju i, narocito, Bosnu. Ovom i kasnijom Titovom smrcu stavljena je tacka na jedan period djelovanja i razvoja sluzbe SDB RBiH u postplenumskom razdoblju, dakle od 1966-1980. god. koji je specifican. osnovna karakteristika je da se SDB uspjela u tom periodu kadrovski obnoviti, nacionalno izbalansirati priblizno strukturi stanovnistva sa izuzetkom rukovodnog sastava, da je bila orijentirana uglavnom na prevenciju, sa izuzetkom IB-ovstine i ekstremne emigracije. Dakle, kategorija unutrasnjeg neprijatelja je rijetko krivicno gonjena, koristene su mjere upozorenja, razgovora. Vodilo se racuna o ravnotezi nacinalnoj, tretiranih slucajeva, tako da su poslije primjene mjera prema, recimo, jednom imamu, slijedile iste ili slicne prema sveceniku i svesteniku. Odnos SDB-a i KOS-a bio je rivalski, istina, razmjenjivali su se podaci, ali se strogo vodilo racuna o razgranicenju nadleznosti. Ako se desilo da starjesina iz SUP-a bez dogovora, neovlasteno, ustupi podatke KOS-u, bio je izlozen ostrim sankcijama; gubljenju funkcija, ponekad mu je odredjivan pritovr i dr. Rad SDB je kontrolirala Partija, i ova (SDB) se ponasala kao njen istureni odred, najsavjesniji dio. Zbog toga su se za primjenu mjera SDB protiv clanova Partije trebala posebna komitetska odobrenja i ona su bila rijetka, cime su neclanovi SK dovodjeni u neravnopravan polozaj i odnos prema njima u osnovi je bio drskiji, ostriji, bez mnogo obzira. Rukovodstvo SDB-a je cijeli ovaj period nosilo hipoteku Rankovic i bilo ubijedjeno da, sto vise Partija bude utjecala na rad SDB-a, bit ce manje propusta, a samim tim i kritika. NASTAVICE SE.....

[đuric]

Dusko Zgonjanin, fakticki prvi covjek RSUP-a, vec 1981. god. formira ekipu ljudi koji ce, sa izvesnim odstupanjima i dopunama 1986. i 1987. god., vedriti i oblaciti cijelih deset godina. Posebno je forsirao tandeme koji su u napredovanju pratili jedan drugog, kao na sportskim takmicenjima. Opredijelio se za slijedece: Slobodan Skipina Borisa Delic SDB Sarajevo, Todor Panjkovic, Milan Ljubojevic SDB Bihac, Mile Mandic , Djuro Savic Banja Luka, Bogdan Nikolic Doboj, Mehmed Bajric Budimir Nikolic Tuzla, Slobodan Sarenac Mostar, Tanovic Rados Gorazde, a na republickom nivou Resid Music Boris Tankosic, Zeljko Varunek Dragan Kijac, Ristu Basica, Ranka Pejanovica, Jerku Bradvicu, Bruu Socea, Sredoju Novica i Jovu Tadica. Druga kategorija rukovodilaca se tesko uklapala u ovu ekipu izabranih, koji su bili neka vrsta sluzbe u sluzbi, neprikosnoveni, nepogresivi i kao takvi su u strukturi izvrsilaca vezali za sebe "pouzdanije i povjerljivije operativce", koji su odradjivali specijalne zadatke, pogotovo one na ivici propisa i ovlastenja. Ti su morali izvrsiti i sutjeti, ali su za to bili i specijalno nagradjivani. U osnovi, bili su to losi ljudi i operativci i kolektiv ih je, zbog povlastenog polozaja, sitnog denunciranja i laskanja, prezirao. Uz ovu Zgonjaninovu ekipu, u KOS-u u BiH su od 1980-1990. god., pored Mileta Babica, "harali" Aleksandar Vasiljevic, Simeun Tomanov, Fikret Muslimovic, negdje 1984. i 1985. god., pojavio se jedan porucnicic Enver Mujezinovic, culo se za Jusufa Jasarevica, Seju cudica, sacira Arnautovica i druge, i adasnje i bivse kosovce. Zgonjanin i Vasiljevic, naravno uz podrsku na saveznom nivou, na terenu Bosne provode simbozu SDB i KOS-a, u kojoj KOS ipak dominira. Tako se organiziraju zajednicke akcije pracenja aktivnosti nacionalista i kleronacionalista, provjerava se i pokriva svecenicki podmladak, kategorija studenata teologije u Jugoslaviji i vani, organiziraju se zajednicke vjezbe na terenu, od Bihaca do Zvornika i Gacka, rukovodni kadar milicije pohadja vojne kurseve u Bileci, preko tzv. odbrambenih priprema dobar dio aktivnosti SDB-a se utapa u KOS, kadrovi se preko toga upucuju na dnevne kontakte, organiziraju se zajednicke akcije obezbjedjenja, provode se zajednicke mjere suzbijanja "kontrarevolucije" na Kosovu. Rezervni sastav SDB-a i milicije bira se uz pomoc KOS-a. U takvim okolnostima, KOS preko svojih organizacionih jedinica u trupama, komandama, Ministarstvu odbrane, TO-u, vojnoprivrednom sektoru i "rezervnog sastava", koji regrutira iz strukture zaposlenih u sredstvima informisanja, obrazovanju, velikim privrednim sistemima, strukturi vjerskih sluzbenika, civila na radu uArmiji i klasicnih agenata i njihovih veza operativno pokriva cijelo podrucje BiH, njene kljucne drzavne organe. Rezultat toga su i usaglasene procjene SDB-a i KOS-a oko stanja na terenu, u masama, cime se odredjivao rad drugih drzavnih organa, pa i SK u cjelini, koji je pretendirao na rukovodnu ulogu u sistemu i pokusao izvesti demokratske promjene. No, celni kadrovi Partije, a malim iznimkama, uklopili su se i bili pocasceni sto im celnici SDB-a i KOS-a vjeruju, te su se prema njima odnosili kao prema svojim zastitnicima, pa su propuste Sluzbe i KOS-a cesto predstavljali kao kolosalne uspjehe.

Prioritetan interes SDB i KOS-a bile su kategorije albanskih, zatim hrvatskih i muslimanskih nacionalista, a ostale su bile ipak sporadicnije, ravnoteze radi i za nastup pred javnoscu. Mozda ce u vezi sa ovim biti interesantan slucaj jednog bivseg vojnika iz Zagreba, koji je 1981. god. u VP u capljini vrbovan za saradnju, a onda upucen na zadatak, o cemu je zapisano: "Loncarevic (Miso KOS-vac kojeg smo sretali u Sarajevu 1992. i 1993. god. p. aut.) mu je uoci odlaska dobacio onako u prolaze E, sad ces ti Marku Veselici ofarbati jaja. cim je doputovao u Sarajevo, javio se potpukovniku Vasiljevicu, koji ga je odveo na rucak u tamosnji Dom JNA u samom sredistu grada. Tad je upitao Vasiljevica: Zasto vam je Marko toliko interesantan? A ovaj odgovorio: E, pa vidi! Da, zapravo ja ne znam sasvim precizno kakve su trenutno prilike u Zagrebu, ali valjda i sam vidis da situacija u citavoj Jugoslaviji nije bas stabilna. Na Kosovu su izbili veliki neredi! Tito je umro! Marko je, pretpostavljam, vrlo opasna osoba koja bi u takvim okolnostima mogla da izazove velike ekscese! Zato je najbolje da ga maknemo!"

[đuric]

Tajni agent Ban
Zivot u Bosni naucnio je ljude da izbegavaju nevolje. On im je dugo porucivao: ?Ne pjevaj u Sarajevu, ne trguj u Visokom, ne pametuj u Travniku!?. Novo Djurkic, zvani Djurica ili Motorzage, planinac, bivsi gastarbajter, majstor za popravke testera, nije se mnogo drzao ovog pravila. Poceo je 1987. godine da pametuje po Travniku i vlast ga je, kaze, najurila. Odselio se ? pod pritiskom bosanske tajne policije ? u Petrovaradin. U Travniku je ostavio praznu kucu od pet stotina kvadrata, sa radionicom i garazom, jer od njega niko nije zeleo da je kupi. Djurkic i danas zivi u srcu Vojvodine, u kuci od brezovih polovica. O svom zivotu u Bosni kaze:

?Na Dan bezbednosti 1987. godine pobegao sam iz Travnika. Na taj cin sam se dugo pripremao zajedno sa mojom zenom Ljubinkom. Nikome o tome nismo pricali. Oklevali smo neko vreme, jer mi je posao dobro isao, ali, cim sam osetio da ce me policija uhapsiti, mi smo se odselili. U to vreme ja sam poceo po kafanama da pricam kako radi Sluzba drzavne bezbednosti u Travniku i njena centrala iz Zenice. Na taj nacin slao sam poruke ljudima iz SDB za koje sam nekada radio kao spoljni saradnik, a koji nisu hteli da prihvate moj otkaz. Ubedjivali su me, a kada su culi da sam se zalio SSUP-u i da sam trazio zastitu od SDB Jugoslavije, poceli su i da mi prete. Morao sam bezanjem da spasavam zivu glavu. Punih sedam godina radio sam za Sluzbu drzavne bezbednosti u Travniku. Pocetkom osamdesetih, jedne veceri otisao sam sa Kemom Kondicem u lokal na pice. Unutra grupa ljudi, meni nepoznatih, jer sam ja u Travniku bio nov. U tom, neko viknu: ?Zivio Ante Pavelic?. Ja, iznerviran, na to viknem: ?Jebo te on!?. Odjednom, zavlada neka neprijatna tisina. Vidim bice belaja i krenem kuci. Za mnom izadje jedan covek i rece mi: ?Ko si ti, ja sam musliman. Hoces da te Plasna proguta?? Sutradan odem u kafic kod Alena Nuzica i pitam ga da li je on video i cuo sta je sinoc bilo. Nije, kaze. Pitam i Kondica, ni on se ne seca. Obavestim o tome dvojicu milicionara Mensura Siljka i Stanoja Jankovica, a oni mi rekose da mi ne mogu pomoci. Na kraju mi kolega Dragan Radovanovic rece: ?Znam coveka. Doci ce za pet minuta?. I dodje covek u restoran ?Plava voda?. Sedosmo u separe. Vidim nosi kolt, ali i magnetofon. Kaze, zove se Ivan Nedoklan i radi u SDB Travnik. Sve sam mu redom ispricao. Posle deset dana, eto ga drugi, Enes Kadric. Kaze: ?Dodji sutra u SDB?. I ja odem!?

Novo Djurkic je toga dana u tajnoj policiji Travnika potpisao svoju izjavu o dogadjaju u kaficu, ali i svedocenje da je njegov poznanik Jovo Cvijic, kako se po gradu pricalo, politicki opasan. Radnici SDB Travnik su ga brzo ubedili da im dojavljuje slicne informacije. Pismom, preko kurirke. Konspiracije radi, dobio je i tajno ime ? Ban. Kad su se bolje upoznali, Ivan Nedoklan ga je oslovljavao sa Stari, a Enes Kadric mu je dozvoljavao da dolazi u prostorije SDB. Na drugi sprat zgrade travnickog SUP-a dolazile su, kao spoljni saradnici politicke policije, jos neke zanatlije: jedan mesar, jedan piljar, jedan tv-mehanicar, jedan kafedzija. O svojim motivima da postane policijski dousnik Novo Djurkic kaze:

?Ja sam saradnju sa SDB u Travniku, prihvatio kao patriotsku obavezu i gradjansku duznost. Vaspitan sam tako da vlastima prijavljujem sve sto vidim da se ne radi po zakonu, sto nije posteno. Naravno, kao saradnik tajne policije osecao sam se sigurnijim nego obican covek, jer sam znao da ima ko da me vadi ako i ja nesto zabrljam u zivotu. Nisam iz te saradnje imao nikakve koristi, iako su mi operativci SDB nudili novac, cak i mogucnost da ne placam porez. Prvi zadatak mi je bio da u kafanama slusam sta ljudi pricaju o Titu, o Drazi, o Pavelicu, o drzavi, o nasim visokim funkcionerima. Zatim sam dobio zadatak da idem u pravoslavnu crkvu, da slusam na srpskim slavama i Bozicu sta ljudi pevaju, pricaju, psuju i da o tome izvestim Ivana Nedoklana, Enesa Kadrica, a kasnije i novog operativca, Salka Bebu. Izvestaje sam im prenosio usmeno, tokom voznje u njihovim kolima. Salko je koristio golfa, a nekad smo se i tajno sastajali u ribljem restoranu u Pucarevu ili u kafani ?Most? u Vitezu...?

Zbog Djurkicevog cinkarenja, probleme su imali Jovo Cvijic, penzioner, Drago Kajic, kafedzija, Savo Bilic, komandir milicije, Mica Nenadovic iz vojne poste i milicionar Zarko Pejic. Ovaj poslednji je u kasapnici uzeo dva kilograma mesa, nije ih platio i zbog toga ostao bez posla. U slucaju Jove Cvijica, okrivljenog za raspirivanje nacionalne netrpeljivosti, tajni agent Ban koriscen je od strane SDB Travnik kao svedok na sudu. Kao vojni kurir, rezervista Djurkic je imao zadatak da nocu deli pozive za vojnu vezbu. Usput je, priznaje, belezio imena ljudi i prijavljivao ih SDB, zato jer su psovali Titovu vojsku ili govorili da nece da deru cipele za Branka Mamulu i JNA. Djurkic se, kaze, svog posla nije stideo:

?Moj rezon je bio da ja radim za drzavnu sluzbu, po zakonu i Ustavu SFRJ. Ali, kada sam video kako se ta sluzba u Travniku i Zenici zloupotrebljava, odlucio sam da vise ne radim za nju. Dobio sam 1985. godine, na primer, specijalni zadatak da pratim pravoslavnog popa Jovu, jer se sumnjalo da on po srpskim selima siri sovinizam. Receno mi je da razgovaram sa njim, da se sprijateljimo, da vidim da li deli letke, sta govori ljudima. Ja sam to i radio. Kada sam zavrsio kucu, pozvao sam ga da je osveti. Cak sam sa njim isao i na Bozic u Donji Vakuf. Moras mu nesto naci, rekao mi je Salko Beba, operativac SDB. Nisam coveku nista nasao. Prateci ga i raspitujuci se o njemu, saznao sam od ljudi ? i Srba, i Hrvata, i muslimana ? da je dobar covek. Devedesetih, medjutim, poceo je da ga po opstini goni njegov komsija zato sto je pop, navodno podigao kucu na njegovoj zemlji. Istrazujuci popov zivot, otkrio sam da muslimani zele da proteraju ovog pravoslavnog svestenika sa placa koji se nalazi tik pored zgrade SUP-a. Tada sam shvatio da sam uvucen u prljavu rabotu. Mnoge stvari su mi postale jasne, a najbitnija je istina da sam koriscen za borbu protiv Srba!?

U travnickoj Sluzbi drzavne bezbednosti, krajem osamdesetih nije radio, gotovo, nijedan Srbin. U samoj miliciji ih je bilo vrlo malo. Toliko da su bili nemocni da se obracunaju sa prekrsiocima zakona, koje su lokalni funkcioneri stitili. Novo Djurkic je to jako dobro znao, jer je neke od tih prekrsilaca licno prijavio Ivanu Nedoklanu, Enesu Kadricu i Salku Bebu, ali krivcima nije falila ni dlaka sa glave. Jedan saobracajac je u selu Komari, na primer, pretio javno da ce pobiti sve Srbe u Travniku, jedan opstinski rukovodilac je kao mladic, bio u ustasama. Jedan sofer u RO ?Borac? je krao za sebe i rukovodioce, drugi saobracajac je u Dolcu, u kafani ?Dva goluba?, pevao ustaske pesme. I, nikom nista. Za bolje poznavaoce prilika u Travniku to nije bilo nista neobicno. Pojedinci su se u ovom gradu, cak po kafanama, hvalili cinjenicom da je tokom rata Travnik dao 1.300 ustasa, a samo 1.100 partizana i da je oslobodjen posle Beograda. Sta je to hvalisanje pripitih Travnicana zapravo znacilo, Novo Djurkic, doskolovani zanatlija, shvatio je 1985. godine kada je Travnik docekao ponoc isaran kukastim krstovima. Dve godine je tajna sluzba BiH tragala za crtacima ovih krstova. Oko osam stotina ljudi je saslusavano zbog toga, ali delinkventi nikada nisu pronadjeni. SDB je znao bas sve sto se desavalo na njegovom rejonu do Pucareva i Viteza. Jedan operativac iz Zenice se cak hvalio Djurkicu da SDB ima kompletan film o kukastim krstovima, ali da politicari ne zele od toga da prave aferu. Umesto da gone krsioce zakona, clanovi SDB u Travniku i Zenici su preko svojih dousnika pritiskali ljude kojima politicari u BiH nisu bili zadovoljni. Djurkic sumnja da su iza takve taktike politicke policije stajali njen sef Mladen Antic iz Zenice i politicki ?staresina? iz Sarajeva Hamdija Pozderac. Kao primer Djurkic mi je naveo slucaj javnog tuzioca Rajka Mihajlovica, koji je od Milanka Renovice trazio pomoc za razresenje nekih situacija u Travniku, ali je to njegovo pismo doslo na sto Hamdije Pozderca. Javni tuzilac, Srbin je morao da se iseli u Vojvodinu. Zivot je, nazalost, pokazao da su u tim akcijama politickog ciscenja terena u BiH, umesto ustasa i fundamentalista, najcesce stradali Srbi. Zbog toga je Novo Djurkic i napustio tajnu sluzbu u Travniku:
NASTAVICE SE

[đuric]

?Sve sam ja to rekao u lice sefovima i operativcima Sluzbe drzavne bezbednosti u Travniku i Zenici. Mnogo puta su mi savetovali da cutim, jer ce vrag odneti i mene i njih. Zato sam im i rekao da oni ne stite ni Ustav SFRJ, ni zakon i da zapravo nista ne rade. Odbio sam dalju saradnju, ali mi oni taj otkaz nisu prihvatili. Posebno kada su saznali da sam se zalio SSUP-u i da sam bio u Beogradu i razgovarao sa nekim ljudima iz SDB Jugoslavije. Tek kada su osetili da im SDB SFRJ nece nista, prestali su da mi prete, ali su nastavili sa ubedjivanjima da ostanem njihov saradnik. Jer, Ban je njima bio dragocen. Narocito u toj borbi gde treba da ide Srbin na Srbina.?

Sta se, zapravo, dogadjalo u SDB BiH?

Osamdesetih godina, jacanjem Srbije kroz njenu borbu za drzavnost, koja je bila ugrozena na Kosmetu i u Vojvodini, doslo je do narastanja srpske nacionalne svesti i kod Srba van Srbije, a posebno u Bosni i Hercegovini, odakle je zbog raznih vrsta pritisaka, od rata iseljeno oko 350.000 Srba. Bojeci se homogenizacije Srba u BiH njeni politicki vladari, Hrvat Branko Mikulic i muslimani braca Pozderci, Hamdija i Hakija, nalozili su partiji, ali i policiji pojacavanje pritiska na bosanske Srbe i sprecavanja svih njihovih veza sa maticom Srbijom i Beogradom. To je bila politicka borba protiv bauka Velike Srbije, odnosno protiv samog jacanja i povratka drzavnosti Srbiji unutar SFRJ. Sinhronizovano 1985. godine, na primer, u Zvorniku je SDB BiH iscenirala slucaj ?cetnicke trojke?, u kojoj su bili Bogdan Antic, Obren Jovic i Jovan Nikolic, a u Banjaluci je za srpski nacionalizam i pripadnosti gradjanskoj desnici okrivljen Jovan B. Dusanic. Epilog te vrste progona je poznat, svi oni su se sa porodicama iselili u Srbiju. Tako surovu upotrebu tajne policije u Bosni i Hercegovini, proterani knjizevnik Vojislav Lubarda, tumaci samo cinjenicom da su, gotovo, svi sarajevski politicki celnici, na ovaj ili onaj nacin, tokom svoje karijere prosli kroz razne skole i organe drzavne bezbednosti. Od stare garde bila su to braca Nijaz i Raif Dizdarevic, od srednje generacije sam Dzemal Bijedic, a od mladjih Hasan Grapcanovic i Mate Andric. Po njihovim nalozima Sluzba drzavne bezbednosti je vrbovala i Srbe, ali i muslimane, lokalne funkcionere da prate i cinkare srpske intelektualce i aktiviste. Posle talasa progona srpskih intelektualaca u Bosni i Hercegovini, sto je kulminiralo osamdesetih godina policijsko-politickom hajkom na dr Vojislava Seselja i Vuka Draskovica, bosanski celnici Branko Mikulic i Hamdija Pozderac su samoinicijativno zakljucili da ce Srbi krenuti u kontraakciju. Prema laznim podacima Sluzbe drzavne bezbednosti Bosne i Hercegovine srpski nacionalisti su pripremali prepade na hrvatske i muslimanske nacionaliste. Posao na sprecavanju bosanskih Srba poveren je, takodje, Srbinu, policajcu Dusku Zgonjaninu, i njegovim denuncijantima Ratku Kovacu, Manojlu Cerovini, Miloradu Vlajcicu, Nenadu Guzini, Marku Zirojevicu i Slobodanu Samardzicu. Srbi koji su odbili da ucestvuju u progonu neduznih Srba nestali su jednostavno iz bosanske policije ? Dragan Vujisic, Miodrag Simovic, Srecko Zulj, Drago Vukovic, Vito Zepinic. Radi politicke simetrije sa prognanim muslimanskim fundamentalistima, koje je vodio Alija Izetbegovic, sarajevski celnici i tajna policija, koju je vodio Rasid Music su izmislili cetnike na Ilidzi. Operacija njihovog hvatanja i likvidiranja je u SDB BiH nosila sifrovani naziv ?Golub 86?. Pokrenuta je naredjenjem Duska Zgonjanina, ministra bosanske policije licno, koji je rekao: ?Necu da znam da na Ilidzi nema neprijatelja! Ima da ih ima!!!?

[đuric]

USPOMENE AGENTA "270"
Bivsi oficir JNA i medjunarodni spijun Nurif Rizvanovic poginuo je u ovom ratu negde u Bosni pod misterioznim okolnostima, kao jedan bio od kljucnih ljudi u naoruzavanju Muslimana. Imao je nekoliko imena: "Sifra 270", "Majonez", "Ceda". Novinarka Svetlana Vasovic koja ga je jedina upoznala nazvala ga je "Crveni Dzems Bond" jer je uz znanje jugoslovenskog SDB-a saradjivao je sa vise stranih obavestajnih sluzbi. Za nemacki BND likvidirao je nemacke teroriste u Iraku, a istovremeno je za jugoslovensku SDB i italijanski SISMI lovio mafijase i falsifikatore americkih dolara po Italiji i sprovodio misteriozne "operacije" po Nemackoj. I sam je bio iznenadjen cinjenicom da ga je nemacka BND izgurala tako visoko u hijerarhiji ? do cina majora i zamenika sefa sektora za Balkan!

Kad je posato opasan za SFRJ Vojni sud u Ljubljani sudio je Nurifu Rizvanovicu kao spijunu nemacke obavestajne sluzbe (BND) i italijanske SISMI. Najvise su ga teretila svedocenja mladjeg Igora Dolanca, slovenackog policajca i sina velikog tate Staneta Dolanca. Ukratko, zbog velike spijunske afere Nurif Rizvanovic bilo je zatvoreno devedeset i pet ljudi - 59 civila i 36 oficira JNA. Rizvanovicu je isprva pretila smrtna kazna, potom dvadeset godina zatvora. Proces vodjen "protiv klike spijuna" proglasen je tajnim. Nurif Rizvanovic je osudjen na sedam godina, da bi mu kazna kasnije bila smanjena na polovinu.

Rodjen je u Bosni, 7. juna 1949. godine, u Glogovom kod Bratunca. Zavrsio je Srednju vojnu skolu u Sarajevu, Visu tehnicku skolu u Zagrebu i postao oficir JNA. Tik pred ovaj rat 1990. Nurif Rizvanovic je krenuo u privatan biznis otvorivsi detektivsku agenciju "Laufer". Kao agent Alije Izetbegovica postao je jedan od prvih organizatora i snabdevaca oruzjem "Patriotske lige naroda", udarne pesnice muslimanske SDA, poznate pod imenom "zelene beretke". Slovenacka policija ga je uhapsila prilikom rutinske kontrole na drumu, otkrivsi da vozi auto pun oruzja. Medjutim, ubrzo je pusten iz pritvora i otada mu se gubi svaki trag. Vidjen je u Sarajevu, pa u Bratuncu i na kraju je tu negde i nestao u borbama. Po recima njegove supruge Dragice, ona je dobila samo zvanicno obavestenje da je Nurif ubijen u blizini svog rodnog kraja. Pao je jos 1992. godine, sa cinom pukovnika, zamenika komandanta podrinske regije. Najverovatnije kao zrtva komandanta Srebrenice Nasera Orica.

- Jednog dana, bilo je to 1982. godine, javila mi se nepoznata osoba, koja mi se predstavila kao Ljubisa Vasic. Pozvao me je da dodjem u Rim i predlozio mi zanimljiv posao. Istovremeno sam o tom poslu obavestio i policiju, jer sam se plasio da je to samo provokacija KOS-a. U Rimu sam predstavljen gospodinu Umbertu Marsiji. Pokazao mi je 700 miliona lira i jos jednu kutiju prepunu laznih dolara. Falsifikat je zaista bio veoma kvalitetan... Ponudili su mi da pokrivam jugoslovensko trziste, a zauzvrat su mi obecali veoma visoku proviziju. Uzeo sam i sakrio samo novcanicu od sto dolara. Po povratku u Jugoslaviju podneo sam, naravno, izvestaj. Tako sam se opet upetljao u obavestajni rad. Nasi su trazili od mene da vodim "igru". Ubrzo su u Ljubljani zaista uhvatili kurira Vasica sa 59 000 falsifikovanih dolara, pa jos 1 250 000 falsifikovanih dolara.

Tako je zvanicno Rizvanovic je 13. novembra 1982. godine pristao da saradjuje sa SDB-om. A onda su se zaredjale akcije u Milanu, Hamburgu, Visbadenu, Frankfurtu. Primljen je u Republicki sekretarijat Slovenije, a da niko ne zna. Posle toga, pronasao je, kako je rekao Svetlani Vasovic, 350 automobila, kao i nesto oruzja, cime je razbijen lanac svercera na relaciji Nemacka - Bliski Istok. Ali tokom boravka u Nemackoj, 16. aprila 1985. godine iznenadila ga konkretna ponuda da postane obavestajac, za nemacku stranu. Po povratku u zemlju, Rizvanovic je nadredjene uredno obavestio o sansi koju je dobio. General Aca Vasiljevic prica da je Rizvanovic zavrbovan tako sto je ucenjen jer je uhvacen u svaleraciji sa zenom svog "klasica". A potom su mu poturene neke vojne knjige, da bi ispalo kako ih iznosi preko granice stranim spijunima. I na te dve price Nurif Rizvanovic je "pao" i poceo da radi i za KOS JNA.

- Zato, kada je pukovnik Mutic zatrazio objasnjenje zasto odbijam "igru" sa Nemcima, odgovorio sam da nemam poverenja u SDB - kazao je Nurif Rizvanovic - Obavestili su me da je odluceno da saopstim BND-u da "prihvatam igru". Uveravali su me da ce posao, bez nesuglasica, voditi SDB Jugoslavije, odnosno Slovenije. Sa BND-ovcima je trebalo da ugovaram sastanke, ako je moguce, u Beogradu, Doboju, Kopru, Ljubljani ili Gorici, posto tamo postoje lokali, u kojima je moguce tajno snimati razgovore za stolovima. I ja sam se mesec dana kasnije, na sastanku u Becu, infiltrirao u BND, odnosno, oni su mi ponudili ulazak u GSG9, sto je odeljenje za borbu protiv terorizma. Ostalo je nejasno da li su me primili u BND kao radnika, spoljnog saradnika ili spijuna. Medjutim, placali su posteno. Normalna tarifa, za agenta, je od 150 do 200 hiljada maraka, godisnje. Na putu za Irak, navratio sam, u Beograd. Znao sam da sam dobro obavio povereni zadatak, uspeo sam da udjem ne samo u nemacko Antiteroristicko odeljenje vec i u srce samog BND-a. Smatrao sam da moje staresine u Beogradu, imaju mnogo razloga da budu zadovoljni sa mnom. Otisao sam direktno u Generalstab, u Nemanjinu 9. Otisao sam kod pukovnika Djordjica. Jos od ranije sam znao da je on doajen obavestajne sluzbe. Zasto da pisem jos jedan izvestaj, kad sam jedan vec uputio mom sefu iz SDB-a. Polako mi je svitalo da SDB i vojska nemaju bas najbolji sistem medjusobnog obavestavanja. Djordjic nije imao pojma da jedan izvestaj vec postoji. Onda je u Bagdadu doslo do paradoksalne situacije. Upoznao sam jednog naseg coveka, pukovnika Branka Panjaka. Sprijateljili smo se, kad, jednog dana me taj fini gospodin zavrbuje da u Bagdadu obavim jedan poslic za nasu stranu, za KOS. Ta ponuda me je iznenadila, mislio sam da je posredi nekakva provokacija. Odjednom mi se cinilo da oko mene vlada strasna zbrka, da sam upao u haos. Smatrao sam da jugoslovenska strana sebi jednostavno ne sme da dozvoli takve gafove, od onog trenutka od kada me je ubacila u BND!
NASTAVICE SE

[đuric]

Tako je Nurif Rizvanovic postao neka vrsta specijalnog kurira u nadigravanju SDB-a i BND-a. Po dolasku u Jugoslaviju, prvo i najvaznije je bilo da napise detaljan izvestaj sta Nemci zele. Onda bi se skupio vrh mozgova SDB-a, razmotrio zahtev i Rizvanovicu omogucio sve uslove da i taj zadatak uspesno izvrsi, na veselje BND-a. Ali kada su ga naredne godine Italijani uhapsili, shvativsi da ga je SDB SFRJ ostavila na cedilu, poceo je da radi i za tajnu sluzbu SISMI. Vrativsi se u Ljubljanu, Rizvanovic je predao izvestaj SDB-u, pun gorcine i optuzbi. Zakazan je hitan sastanak u hotelu "Slon", gde je SDB imao svoju bazu u apartmanu 310.

Glavesine SDB-a su nekako uspele da ubede agenta Rizvanovica da pati od preteranih halucinacija, razbile mu sve sumnje da je bio lovina postavljena za odstrel i pohvalile ga sto je uspostavio kontakt i sa SISMI-jem. sto se tice diplomatskog pasosa, receno mu je da to nije moguce jer bi to znacilo direktnu kompromitaciju drzave. Rizvanovicu nije preostalo nista drugo nego da spakuje torbu, pa na put. U Italiji je bio Muhamed, za Nemce Majer, za SDB "agent 270" ili "Majonez". Imao je i dva pasosa. Jedan za putovanja u drzave na severu, drugi za carinsku policiju na jugu. Otisao je u Nemacku. Svestan da vec dosta rizikuje, Rizvanovic je odbio "molbu" SDB-a da u Nemackoj poradi i na, za Jugoslaviju, onda bolnom pitanju politicke emigracije. To mu je bio minus u ocima poslodavaca, pre svega u Generalstabu JNA.

- Tacnije, opis mog posla bi glasio: agentura politickih, ekonomskih i vojnih podataka. Polako ali sigurno, napredovao sam u hijerarhiji BND-a, da bih uskoro dobio ovlascenja da pokrivam ceo Balkan, sve balkanske zemlje. To znaci da sam morao da sakupljam podatke i kakvo je stanje u Rumuniji, da li je nestalo elektrike, da li hara glad... Pomagali su mi nasi, skupljanjem informacija, radio sam i samostalno, dovoljno je bilo samo citati stampu. Na sastanku obavestajaca u Nemackoj, 1985. godine, receno je da ce Veljko Kadijevic biti sef odbrane Jugoslavije. Iako sam bio oficir, pojma nisam imao ko je taj Veljko Kadijevic, jer je bilo oko dve-tri hiljade generala u Armiji. Onda su mi otvorili datoteku: Kadijevic je 1973. godine bio u poseti NATO paktu, u pratnji delegacije u Vasingtonu, bio je u jednom komandnom centru, itd. Memorirao sam sve to. Onda moj sef otvori karte Veljko Kadijevic je iz Imotskog, nabroji jednog, pa drugog skolskog druga, da njegov brat ima mesaru, da je bio u americkoj vojnoj akademiji; imao sam pune ruke posla dok nisam napisao iscrpan izvestaj svojoj maticnoj sluzbi, u domovini. Medjutim, desavalo se da u poslu naletim i na ljude koji su zauzimali kljucna mesta i vodili ovu drzavu. Od Vrhoveca, preko Dolanca do Kadijevica. Pred neslavan kraj moje karijere sve cesce sam u Ljubljani izvestaje predavao nekom bucmastom coveku, koji se predstavljao nekad kao Boris, nekad kao Borut. Tako sam mu jednog dana urucio i izvestaj o Stanetu Dolancu, posto sam slucajno naleteo na neke podatke u BND-u. Izmedju ostalog, tu je bio i onaj kompromitujuci podatak o delikatnom poznanstvu sa Palestincem koga ceo svet trazi, Abu Nidalom. Bila je tu informacija kada je tacno imao susret s njim, radi dogovora o otvaranju palestinskog predstavnistva u Beogradu. Pored toga, imao sam dokaze da Dolanc raspolaze fabrikama u Belgiji, Italiji, Svajcarskoj i Austriji. Svi ti ljudi su strahovito poharali Jugoslaviju. Tada nisam ni slutio da sam taj skakljivi materijal predao direktno u ruke Dolancu junioru, Dolancevom sinu, koji je takodje bio zverka u slovenackom SDB-u?! Potrefilo se da sam izvestaj o njegovom ocu dao u 'prave' ruke. Verujem da je to bio i glavni razlog za moje uklanjanje. I onda je iznenada usledilo - hapsenje 23. maja 1987. godine na granicnom prelazu u Gornjoj Radgoni. Preko moje koze su odlucili da dokazu kako i Nemci spijuniraju i vrsljaju po Jugoslaviji. Zrtvovanjem mene, Jugoslavija je Nemackoj rekla: "Stop! Vi radite na nasoj teritoriji. Angazovali ste Rizvanovica, a on je animirao 36 oficira i 59 civila da rade za vasu sluzbu. Vi nama cinite haos u zemlji, rusite nasu stabilnost." Moje hapsenje je imalo funkciju da ih sve uzdrma, pa da na njihovo mesto dodju drugi jahaci. Izmedju ostalog, savezni vrh je hteo da kompromituje slovenacku drzavnu bezbednost, da pokaze kako je ona samo odeljenje BND-a, da je kao takva primala telegrame, sifrirala ih, pisala pisma, radila na razbijanju zemlje. Tako sam ja postao zrtva njihovog nadmudrivanja.

[Stranac]

Odakle tekst?

[Prle]

Marko Lopusina - "UBIJ BLIZNJEG SVOG"

[Stranac]

Kad agenti postanu pisci.
Pa on pise o sluzbo za koju je radio.
Sam izjavljuje da je bio na visem rangu, od takodje bivseg agenta pisca Dejana Lucica, te da mu je ovaj bio samo sofer.

[Pegaz123]

Originally Posted by Prle

Marko Lopusina - "UBIJ BLIZNJEG SVOG"

Ovu knjigu sam skoro vidio u autu kod moga sefa.

Nisam je citao, i necu ... zbog naslova.

[Plavusa]

Originally Posted by Pegaz123

Ovu knjigu sam skoro vidio u autu kod moga sefa.
Nisam je citao, i necu ... zbog naslova.

a koma si

[Pegaz123]

Originally Posted by Plavusa

a koma si

ako me sef cuje... tesko meni...

a sef mi je inace zestok momak...

[Plavusa]

Originally Posted by Pegaz123

ako me sef cuje... tesko meni...
a sef mi je inace zestok momak...

Sef ti je covjek od principa. Nagao ali nikako nerazuman. Istina, od tebe takvog i ne ocekuje puno umnog angazmana, ali vjeruje u tvoju volju i fizikaliju.

[Pegaz123]

Originally Posted by Plavusa

Sef ti je covjek od principa. Nagao ali nikako nerazuman. Istina, od tebe takvog i ne ocekuje puno umnog angazmana, ali vjeruje u tvoju volju i fizikaliju.

A, sto od mene ovakvog jel to meni nesto fali...

[đuric]

Postiracu jos nekoliko spijuna i Hrvata koji su radili za Srbe i Srba koji su radili za Hrvate, takodje i muslimani i obrnuto.
Jedan od tih je Josip Boljkovac, Alija Delimustafic, Jerko Doko, Jovan Divjak, Bogic Bogicevic, itd..

[đuric]

Da nastavim o ovim špijunima ...sledeći je srpski špijun Alija Delimustafić

[đuric]

Raifova namestaljka
Novi politicko-policijski udar na Srbe u Bosni i Hercegovini usledio je krajem osamdesetih godina, posebno sa pojavom Slobodana Milosevica na politickoj sceni. Okrivljujuci ga za bujanje srpskog nacionalizma, bosanski kadrovi u Federaciji, ali i u BiH nasli su sebi politicki alibi za obracun sa srpskim predstavnicima u lokalnoj i republickoj vlasti. Sirom BiH siren je strah od Srbije i od Srba. O tome na svoj nacin govori i slucaj Mosevac, gde je 1989. godine bosanska policija pretukla muslimanske seljake, jer su se zbog terora lokalnih cinovnika zalili Beogradu. Pravi stradalnici su bili aktivisti Dzevad Galijasevic i Hasan Delic, koji su i znali pozadinu citavog ovog slucaja. Sam Delic kaze da koreni sukoba poticu bas iz te zlokobne 1985. godine:

�... Zasto su Mosevljani tuceni shvatio sam kada mi je Kasim Falan, sef kabineta Kazimira Jalcica, predsednika SSRN BiH rekao da je u Sarajevu davno odluceno da muslimani ne smeju praviti nikakvu guzvu u republici, posebno ako je ona dirigovana iz Beograda. Mi kao muslimani morali smo da mislimo na Sarajevo, a ne na Beograd. I taj se nalog u BiH morao postovati. Kako i zasto shvatio sam kada sam se prisetio jednog susreta pre nekoliko godina u Maglaju. U basti restorana �Centar� u Maglaju sedeo sam sa operativcima drzavne bezbednosti Predragom Radulovicem, zvanim Pile, Omerom Grahicem i Ilijazom Hasanicem. Pricali smo puno o politici, pa su poceli i da me obradjuju pricama da sam dobar momak, da sam svestan da dolazi opasnost iz Srbije i da ja kao musliman moram o tome da mislim. Radulovic mi je predlagao da radim za SDB, da ce mi dati posao i para koliko mi treba. Najbolje bi bilo, za pocetak da otputujem za Beograd, da pratim sta se tamo zbiva, jer � SDB BiH igra veliku igru u Srbiji, a za to u Beogradu nema pravog coveka. Ukratko, zeleli su da po nalogu iz Sarajeva budem njihova veza u Srbiji. Ilijaz Hasanic mi je iz torbe pruzio 800 miliona dinara, da trosim po Beogradu, ali da pazim sta radim. Dzevadu Galijasevisu su otvoreno nudili da radi za SDB BiH. Meni su to isto kasnije ponudli i inspektori Brezonjic, Nikolic i Hrnjadovic iz Sluzbe drzavne bezbednosti Doboj. Njihova veza sa Sarajevom bio je nacelnik Milan Krnjajic. Kada smo sve te ponude odbili, krenula je hajka na mene i Dzevada. Preko svojih veza u SDB Jugoslavije, tajna policija BiH, tacnije Dizdarevic, Mikulic i Pozderac raspisali su crvenu poternicu protiv nas, jer su mislili da se skrivamo u Beogradu. Zelja im je bila da n