Nadam se da necu izgubit glavu zbog ovoga
Poklon forumasima
GastarbajterAutor:
Miodrag Lukić – 2006. godine
VRIJEME: Apil 1999-te godine
MJESTO: Glavna željezni?ka stanica u Cirihu.
LIK: ?uro Kosac (star 60-etak godina povijen u ramenima, sjedokos)
Igra: Mi?o Mihajlovi? Mi?ara
Na pozornicu koja asocira na željezni?ku stanicu na kojoj se nalazi jedna klupa, izlazi ?uro, sjedokos, koš?at, a oronuo šesdesetogodišnjak sa brkovima žutim od duvanskog dima i ogromnim žuljevitim šakama koje su stalno u pokretu, kao da njihov vlasnik ne zna šta bi sa njima. Preko ramena mu je preba?en kaput, a na glavi stari ka?ket.
U lijevoj ruci nosi kofer, stari kofer po mogu?nosti kartonski, a u desnoj kosu uvijenu u papir. Umorno se dovu?e do klupe i ostavi kofer. Ne ispuštaju?i kosu iz ruku osvrne se iza sebe i umorno sjedne. Nasloni bradu na pesnicu lijeve ruke, a desnu zajedno sa kosom spusti u krilo.
(uzdahne)
DJURO: Nema je. Tri mu ’ljeba njegova poljubim, kako ne mogu da je na?em? Isto ’vako šes’et šeste umalo da zakasnim na voz. Ko zna možda je bilo bolje da zakasnim, možda, ali ja tada nisam imao kud’ k’o što uostalom i danas nemam.
(spusti pažljivo kosu na klupu i ustane)
Isto ’vako u prolje?e šes’et šeste, dodjem ti ja u Vinkovce i na jedvite jade na?o’ onu željezni?ku stanicu. Mojih Podbrježana i Jasenjana bilo jedno tri’jest - ?ete’rest, a ostalog svijeta k’o u mravinjcu, sve se šareni, sve. Sva ta šarena gomila se gura da udje u sivi voz, ali ja opet sam. Ja sam vam nekakav ?udan ?o’ek pa se za me društvo ne lijepi. A pravo da vam kažem, nije mi ni žao, nekako sam se navik’o na samo?u k’o vuk samotnjak.
Jah, sivi voz. Tad sam ja vidio da postoje sivi i šareni vozovi. Sivi su oni što odvoze nas pokunjene pe?albare u svijet, a šareni su oni u kojima se vra?amo; veseli sa punim džepovima, koferima i ustima punim laži. Laži, da dragi moji laži, jer da ne biješe laži davno bismo se mi vratili. Mada, kad malo bolje razmislim dole smo živjeli u još ve?oj laž, pa su se te dvije laži potirale, a ova ovdašnja nadgornjavala.
Ja’, šta ’no š?edo re?, a ja’, pokojna mater je meni rekla da se ?uvam da me ne pokradu. Taman ja nagazio na onu papu?icu od voza kad se sjeti’ njeni’rije?i, valjda zato što osjeti’ da mi se neko oko strine mota.
(Ustane i pokaže rukom)
Ja ’vako ’itro š?epam, kad ono ruka nekog nesretnika. Sav zgužvan, krezav i ra’ti?an, a more bit i suši?av. Nemaš ošta ruke isprljat’. Po?e nesre?nik mucat da mu je majka na umoru i da ga je nužda na?erala, ja za džep da mu dam pola one crkavice što mi je za put roditelji spremiše, kad ovi moji zavikaše:
- Pusti bolan Djuro lopova, ode voz!
Kako uljego’ u voz sjeti’ se šta mi je otac rek’o, a rek’o je: Djuro sine ti si ’vako na priliku malo predobar, š?eo je re? da sam smotan al’ me štedio pred put, veli: ti si predobar i zato gledaj da odma’ nadješ mjesto u vozu ina?e ti ne gine stojanje. Ma džaba je meni što sam se sjetio kad su ve? sva mjesta bila zauzeta.
(sjedne na pod)
Šta ?u jadan, sjedem ti ja na onaj patos u ’odniku, a ovaj svoj kofer ’vako zagrlim rukama. Jes’ matere mi ovo je onaj isti kofer iz šes’et šeste, nisam drugi kupo’vo, uvijek mi bilo žao kupovat’ novu stvar dok stara nije doderana. I k’o što reko’ sjedi’ ja tako sjedi’, dok mi strina nije utrnila. Dodam Rajku kofer na ?uvanje, Rajko je moj rodjak iz Jasenja, ?udo od ?oeka, a on me pogleda nekako... pogleda ko da mi ’o?e da kaže : Ko tebe posla u Švajcarsku?
(Ustane i dugim koracima krene tamo amo)
Krenem ti ja kroz onaj voz sve mi se ?ini da ako budem u zadnjem vagonu bi?u bliže i mom Podbrježju al’ jest klinac, kad pogleda’ kako pragovi ostaju za nama k’o da oni bježe u daljinu a, ne voz, nešto mi se ovde skupilo pa ’o?e da uguši. ’O?u da crknem. Plu?a mi otješnjaše odjednom i u?ini mi se da ?u umrijet’ tako sam, medju nepoznatim ljudima, pa požurim da se vratim tamo dje sjede moji brdjani. Ako ve? mora da se mre, nek bude neko poznat kraj mene.
Kako stigo’ tamo izdade me snaga i klonu na onaj patos, a iz mene ute?e pla? k’o ’tica iz kaveza. K’o što ticu nemereš vratit u kavez tako ni pla? ne mereš zaustavit, kad se jednom otme, a ote se Boga mi još nekima nije samo meni.
Neka budala, Vojin iz Jasenja, po?e da zbija šalu na naš ra?un, ali ga ozbiljni ljudi u?utkaše. ?ini mi se da smo plakali sve do Švajcarske. Plakali smo tolko da su i džeparoši zaobilazili naš vagon.
Osvanu jutro. Pravo iz no?i voz je uljeg’o u jutro. Nisam im’o vremena suncu da se obradujem. Jok, pravo iz voza nas uputiše u neku ambulantu i tamo nam pregledaše zube k’o konjima, snimiše plu?a i opipaše mošnje. Dok je meni jedan ?osavko pregled’o onu stvar i pipk’o me po mošnjama, obrnem o?i u stranu od stida i vidim da mom rodjaku Rajku mošnje pipa žena.
Jebem ti sudbinu! Ja sam ti tak’e sre?e da u jednu vre?u staviš sto oni’ ženski stvari, a smo jednu mušku ja bi za onu mušku uvatio. Tako mi je bilo od rodjenja ?ini mi se, a najgore je po?elo kad sam se vratio sa regrutacije k’o nesposoban. Isti ovaj Rajko i ja otišli na regrutaciju. Mene vratiše k’o nesposobnog, a njega uzeše u gardu. Jebem ti pravdu, iz istog se gnijezda izveli, on u gardu, a ja nesposoban. Mislio sam da ?e me otac umlatit’ sikirom kol’ko je steg’o onu držalicu. Zateko sam ga na dr’njaku kad sam se vratio ku?i. Ne, nije ni rije? rek’o. Ma kak’i samo mi je pokaz’o glavom( pokaže glavom) da mu se gubim sa o?iju.
(Sjedne)
Sirota mater je plakala bez suza. Bez suza, jeste bez suza, odavno je suza bila isplakala, za roditeljima, bra?om, sestrama i djecom. Ma da vam ne pri?am grdne pri?e.... Znala je jadna da mi ne gine sudbina seoske lude, jer me u vojsku ne uzeše, pa je plakala ali nije progovarala. Još kad slomi’ kosu u Ravnim livadama, zovu se ravne i selo se tako zove, a strmo je, strmo je...ma strmo je djavo kurac da polomi u njemu.
(Ustane i pokazuje)
Razmano’ ja kosom po onom ?airu, a ?air do iznad koljena, tvrda trava sve se pod kosom mota k’o da je žica, a ne trava. Udari’ kosom u kamen i pu?e kosa na troje. Sre?om otac nije bio blizu mene, bojim se da bi me svojom kosom sasjek’o. Jedan kosac viknu:
(Oooooooo, Slomio kosu Djuro Kosac, Djurooooooooo Kostin.
Nedje o’tam na drugom brdu se neko odazva.
Oooooooooooooooj,
Nisam ?uo dalje ve? sam utek’ da me otac na licu mjesta ne umalti k’o kaku šepavu džukelu. Glas da sam slomio kosu ?uli naši rodjaci u gradu isti dan. Nije tada bilo telefona, sve s’brda na brdo se dovikivali.
Pošlje kad se otac smirio, sjeo me preda se i veli:
Nikake koristi od tebe nema. Samo me brukaš. Najbolje ti je da sko?iš u neku jarugu. Gledaj da ne bude ona iz koje piju goveda, da vodu ne poganiš.
To re?e i ode, a ja osta’, a u grlu mi se steže o?e duša nazor da me napusti.
Sirota mater opet zaplaka bez suza i veli.
Djuro sine, valjda u ovom svijetu ima mjesta dje se muško ne mjeri puškom i širinom otkosa. Idi sine k’o ti je dao zube da?e ti i nafaku. Na kraju sine idi u neki veliki grad, sva ološ bježi u velike gradove pa ?e valjda biti mjesta i za tebe koji nisi ološ ali si bakzus. Sre?e nemaš pa to ti je...
(sjedne)
Ne odo’. Nisam im’o petlju. Lakše mi bilo da sko?im u jarugu nego da odem u veliki grad. U to vrijeme nekako otac izmuva da dobijem papire za Švajcarsku. Ne znam kako, al’ ’iljadu puta mi je na nos nabio da su moji papiri koštali par dobri’ volova.
(Iz unutrašnjeg džepa izvadi flašu sa rakijom i potegne.)
Dje sam ’no stao? A jest, Rajku ispipa mošnje žensko, a meni muško.
Ja ljut, a Rajko se smije, ?ini se da mu nije ušiju, da bi se oko glave smij’o od radosti.
- Ovo je zemlja za mene moj Djurekane, a tebi bi bolje bilo da se vratiš, kad nisi bio sposoban u našim brdima još manje si sposoban ovdje.-
Boga mi ve? sutradan se vi?elo da je Rajko u pravu. Al’ tad bila druga vremena, falilo bolan radnika pa mene strpaše u magacin, plata malo manja nego u hali, al’ se radi više sati pa dodjem opet na isto.
(opet potegne, pa flašu zatvori i stavi pored sebe na klupu)
Šta ja ono š?edo’ re??
A radilo, radilo se brate nekad i po šesne’st sati, radio bi ja bolan i više al’mi ni dadoše, i tako dodje prva plata. Ovi naši su ve? bili po?eli da pomalo izlaze i zagledaju izloge.
(publici)
Znate li Vi kako sezonci gledaju u izloge? Ne znate, vidim da ne znate.
(ustane)
Evo ovako.
Stane blago nagnut naprijed, sa rukama opuštenim niz tijelo i gleda poluotvornih usta u zamisljeni izlog)
Ljeb im nji’ov poljubim gledaju i ne trep?u, ne dišu, ?ini se kao da im i srce zastane. Ja nisam, jok ja, nisam ja došao u Švajcarsku da trošim pare ve? da i’ zaradim, al’ ?im sam prvu platu primio o’tr?im i kupim kosu.
(sa klupe podigne kosu i pokaže je)
Jes’ matere mi mile, to je ista ona kosa koju sam kupio od prve plate. Kupio sam ja još dosta, kosa, ocu, bra?i i rodjacima i odnio u selo al’ ova nije trave vidjela, omilila mi bolan pa je ?uvam i dan danas, a da je nisam ni nasadio.
(sjedne)
Ja’, kupio ja ovu kosu i sjeo ’vako na krevet i ra?unam za onu platu što sam primio mog’o bi ladno da kupim vola, a more biti i par junaca. Milo bi bolan bilo, a da mi je da me vide moji u selu ne znam šta bi dao ...dok sam ja tako snivo udje Rajko i veli mi:
- Djurekane bolan de mi pomozi da vežem ovu kravatu.-
Ja zino’o k’o peš. Ljudi moji, onaj isti Rajko što je bio u gardi i što mi se u?inje pametan da pametnijeg nema, odjednom podjetinjio i na vrat, a vrat mu k’o u mlada bika, vezuje kravatu. Zajapurio se bolan k’o tukac, steže ga košulja, u’zo mali broj, a ’o?e još i kravatu da veže.
Ja mu velim: daj bolan Rajko nisi ludo dijete ?e ?eš jadan ular sebi oko vrata metat’
A on se naljuti pa ode. Pošlje vidim svi otišli, a ja sam ost’o u baraci.
(ponovo vadi rakiju i otpije gutljaj)
Tako prodjoše mjeseci, i jedno ve?e Rajko veli:
- Ajde Djurekane spremaj se idemo na ferije.
Ja zin’o u njega. Ne znam bolan ja šta ti je to ferije, da nismo otpušteni ne dao Bog, upitam ga ja.
- Kako bolan otpušteni Djurekane, vidiš da vake tegle?e marve nema nidje u svijetu, ne?e oni nas otpustit’ sve dok ne obolimo ili pocrkamo. Ferije ti je bolan odmor, godišnji odmor.
Objasni meni Rajko i još mi veli:
- Požuri da kupiš preobuku, ne mereš bolan na ferije u zimskom odjelu, a sviter su ti svejedno do sad pojeli moljci.
Ja po?nem da ’sujem i gazdu koji radnike u sred ljeta šalje na odmor i Rajka što me ?era da trošim pare na peobuku. Ono zimsko odijelo mi je bilo potaman. Al’ bolan navlio Rajko na mene:
- Daj bolan Djuro ne’š nas valjda brukat u selu.-
I tako ti ja pristanem da kupim zlatnu košulju: znate one perlonke sa zlatnim nitima?
Mi došli u selo, a svijet o?i sa nas ne skida: Vele eno i Rajko i Djuro u zlatnim košuljama:
Moj Kosta sjeo i ra?una koliko sam to ja para donio i kad je sve sabr’o veli:
- Prodje mi život u patnji: Dan i komad godina i opanci, a ti taki...tu stade da me ne uvrijedi pa se napravi nevješ ti promjeni temu.
- Djurekane sokole moj. Ovu dvojicu što su za kosu prirasli, vodi kako znaš sa sobom. A ovu dvojicu mladjih, školujte vas trojica.
Ja zazin’o da kažem da mi je vrijeme za ženidbu ali on samo odma’nu rukom i ode.
Šta sam mog’o. Platio sam Rajku da im najde pos’o.
Rajko je ?ini mi se u ’odu nau?io njema?ki, dok se meni za sve ove godine jedva sto rije?i zalijepilo za jezik. Pri?ali su ljudi da je Rajko i od firme dobijao pare za nove radnike. More bit da jest’ a more bit i da nije, ja mu nisam svijetlio, a i ako je dobijao, nek je, ko bi moju bra?u zaposlio da njega nije bilo?
Ja mislio oni ?e ko i ja, štediti paru na paru, a oni ?im dobiše prve plate odoše za ženama, a ja nastavim kako sam i nau?io.
Malo po malo ve?ina oni’ što sa mnom dodjoše napustiše barake. Ost’o ja i još petorica. Moja bra?a, Jovan i Milan, se poženiše prije mene i prestadoše da daju za školovanje mladje bra?e; Stevana i Krste.
Ne kaže džaba naš narod: Brata imaš dok se ne oženi, a sestru dok si živ. Oženiše se i otudjiše, a meni valja pravit ku?u i školovat onu dvojicu. Radio sam koliko su mi dozvoljavali, a da mi nisu branili spav’o bi na radnom mjestu, samo da zaradim da stignem k’o i ostali, a vala i da ubijem bijes u sebi.
(izvadi rakiju i potegne)
Uš’o bio neki bijes u mene. Ženskinje mi neko titra pred o?ima i danju i no?u. Došlo mi da pitam Rajka da me odvede u neku od oni’ ku?a sa crvenim fenjerima al’ sam ga slabo vidjo jer odavno se biješe oženio jednom ovdašnjom i odselio daleko od nas. Daleko biješe o’šo naš Rajko.
(ustane)
Spakujem ti se ja, natovrim poklonima pa u Šareni voz. Riješio bio da se ženim pa nek’ Kosta kaže št a’o?e. Al’ kako tam’ dodjo navali on na me: Bolan Djuro nemoj sad, ?ekaj još malo dok barem ku?u dovršiš. Veli: Nije mušku ruge ni u trideset i petoj da se oženi. Šta ?u šljegnem ramenima i ponovo u Švajcarsku.
Radio sam, a pored mene nekako život prolazio da sam ga jedva primjetio. A primjeito sam jedino da sam još usamljeniji nego ranije. Ovi što su sa mnom došli odavno pokupovali kola samo sam ja još išao vozom ku?i. Neki od nas brzo stekoše, a neke Boga mi policija protjera. Neki vele; protjerali male lopove, velike nisu uhvatili. Šta ja znam šta je istina, znam samo da smo se nekako pogubili, podijelili nestali kao da nismo ispod iste planine došli. Valjda sam ja jedino ostao isti. Budala ostaje budala.
(Sjedne ponovo i potegne)
Radio sam i dalje, sad na dva posla samo da zaradim što više, ali Boga mi i da se iscrpim da na ženskinje ne mislim, kad ti jednog dana naidjo pored jedne ku?e i vidjo’o nju’
(uzdahne) Do tad sam slabo spav’o a tad sna posve nestade. K’o da sam nagrajis’o. Nisam više ni jeo ni spav’o nego ?im s posla dodjem k’o biva krenem u šetnju nebil’ je smotrio. Jok, nije svaki dan bila pred ku?om ve? samo nedjeljom. Srce mi pucalo samo da me pogleda, a da me pogledala crk’o bi od stida. Bilo mi lijepo da je gledam iz prikrajka i da snujem kako sam je doveo u Podbrježje, a ?itavo selo došlo da vidi njenu crvenu kosu, a imala je kose dobra naviljak na glavi.
(potegne gutljaj)
Dok sam je jednom tako gled’o iz prikrajka, osvrnu se i vidje me. Zasjaše joj zubi k’o u vu?ice kad se osmije’nu. Ja pretrnio ne dišem...ona mi ma’nu da dodjem do nje a ja ’nako izgubljen nikako kapiju da pogodim.
(ustane) Podji tamo, podji ’vamo, kapija se izmi?e, prekora?im ja ogradu u onom sljepilu pa pravo pred nju. Ljudi moji gorska vila joj nije bila ravna. Uze me za ruku i povede u sobu... Da vam ne pri?am šta je bilo, istopio sam se k’o martovski snijeg. E tad sam odlu?io da ne radim na dva posla, a Boga mi ni subotom nisam više š?eo da radim.
Al’ tu sam se naš’o u neprilici:
Kako da se obu?em, šta da poklonim curi? Nikad do tad nisam curu im’o.
Sjetim se Rajka pa u prvu subotu pravo na banof u restoran dje su se naši okupljali. Ja mislio da sam prvi gost kad ono tam’ Rajko sjedi mrtav pijan. Ljudi moji naki ?oek ujutro u sedam ve? pijan. Zaslinio k’o kaka ženetina kad me vidio. Meni stale rije?i u grlu. Kako da mi Rajko pomogne kad i njemu pomo? treba?
- E moj Djurekane, ne ?udi se. Ku?u sam kupio, djecu s njom izrodio. Imam para koliko ne?e imati svi Podbriježani, sve kada bi živili k’o gavranovi, a opet sam nesretan k’o pas. Mamu joj jebem, tjera me da subotom obu?em špilhozne i one grdne cipeletine i ‘odam po brdima i to subotom i nedjeljom, kad bi ja najradje sjedio sa Jugovi?ima i pio ko što i prili?i ?oeku. Da je meni bilo do šume i brda, ostao bi u Jasenju nebi ni dolazio u Švajcarsku. A kad se ‘vako ušeljemam k’o što sam sad, prijeti da ?e se razvest’ od mene i da ?e ku?a i firma pripasti njoj.-
