Земља препуна светиња

[misirac]

Земља препуна светиња

Српски православни народ је од 12. до 20. века на Косову и Метохији подигао 1.300 цркава и манастира. – На листи светске баштине четири бисера: Високи Дечани, Грачаница, Богородица Љевишка и Пећка патријаршија

Остаци манастира Свети Архангела код Призрена

„Ми Срби смо овде оно што представљају наше светиње”, овако је патријарх Павле дочекао генерале НАТО-а 18. јуна 1999. године у манастиру Грачаница. Понављао је то више пута, али његове речи очигледно нису допрле до ушију светских моћника. Како иначе објаснити да тако моћна војна сила која је у српску јужну покрајину дошла да наводно заштити угрожена људска права и очува мултикултуралност и вишеетничност није могла да спречи пред очима целог света бестијално рушење српских цркава и манастира.

А биланс уништавања српске културне и верске баштине је поразан. Највећи број ових светиња преживео је пет векова турског ропства, Први и Други светски рат, али не долазак међународних миротвораца. Од уласка трупа НАТО-а 1999. године на Космет па до 2003. године спаљено је, порушено, оскрнављено и демолирано 112 цркава и манастира. И ту се није стало. Само у два дана 17. и 18. марта 2004. године уништено је још 36 православних светиња. Спаљена је и широм света позната Богородица Љевишка, манастири Зочиште, Девич и многе друге цркве. Само одважношћу и присебношћу појединих јединица Кфора спречен је напад на задужбину краља Милутина Грачаницу.

Косово и Метохија није мит, како западноевропски и амерички рационалисти тврде често пребацујући Србији како живи у прошлости. На тој мученичкој земљи, како пише владика Атанасије (Јевтић), стотину километара унакрст „српски православни народ и његова црква имају 1.300 цркава и манастира од 12. до 20. века, подизаних и обнављаних у континуитету пуних осам векова, било у слободи, било у ропству”.

У званичном документу „Меморандум о Косову и Метохији Светог архијерејског сабора СПЦ” из 2003. године се констатује како је бестидна лаж Албанаца који тврде да руше само „нове цркве подигнуте за последњих 10 година под Милошевићем”. Међу спаљеним светињама у току прве четири године окупације, налази се осам манастира из 13. и 14. века, 30 цркава грађених у периоду од 13. до 16. века, 20 цркава из 17. века и 19. века, 10 цркава из 20. века. Порушено је само десетак новијих цркава од којих је у ствари већина президана или обновљена на старијим темељима некадашњих богомоља.

Радећи на карти „Српска духовна баштина на Косову и Метохији” пажљивим вишегодишњим истраживањем и упоређивањем различитих историјских извора Љубиша Гвоић је утврдио због чега је Косово и Метохија душа и срце нашег народа и зашто Србија има „тапију” на овај део своје територије. Гвоић је у јужној српској покрајини пронашао 1.996 српских топонима, од чега 1.181 црква и црквишта, 115 манастира и манастиришта, 48 испосница, осам спомен-капела и спомен-костурница што је укупно 1.352 здања која припадају Српској православној цркви. Овом списку, који како истиче Гвоић, није коначан, треба додати и 534 стара српска гробља, остатке 96 тврђава, старих градина и трговишта и остатке 14 двораца средњовековне српске властеле. Овај картограф објашњава да се на Косову и Метохији буквално на свака два до три километра може наићи на белег који означава вишевековно присуство српског народа на овој територији.

Спаљен храм Богородице Љевишке у Призрену

Значај косовскометохијских светиња од којих су неке и на листи Унеска (Дечани, Грачаница, Богородица Љевишка и Пећка патријаршија) увиђају и други. Патријарх руски Алексије је другог дана НАТО бомбардовања упутио писмо патријарху Павлу у којем се каже: „За православне Србе није само географски појам и објекат на карти, него – Светиња отачка; земља са по њој расутим древним храмовима и манастирима православним, који имају непролазно духовно и културно значење”.
Од када су Срби у 9. веку примили крштење и уписали се у историју хришћанске цивилизације развијали су богоугодну традицију задужбинарства. Подизали су храмове да се у њима како кажу „поје Литургија овог и оног безвременог света”. Највећи број православних светиња налазио се око Призрена, Пећи, Истока, Клине, Чичавице, Новог брда и Косовског Поморавља. Само на подручју Чичавице која се назива и „Српска Света Гора” турски пописи из 1526. и 1545. године уписали су укупно 52 манастира, од тога је до данас утврђено само 36 црквишта. У Призрену, седишту Епархије рашко-призренске и косовскометохијске где су запалили и широм света познату Богородицу Љевишку, има 26 цркава од којих је до доласка НАТО-а половина била у богослужбеној употреби. На малом простору Велике Хоче и данас постоји 12 средњовековних цркава, а у седам се богослужи.

Кључ опстанка Срба на Косову и Метохији у последњих девет година је у рукама СПЦ и њене рашко-призренске епархије, чије је седиште привремено из Призрена где је спаљен владичански двор премештено у манастир Грачаницу. У 11 мушких и пет женских манастира ове епархије данас се Богу моли 173 монаха и монахиња који заједно са 42 парохијска свештеника храбро одолевају невиђеним притисцима и на најбољи начин сведоче да је Косово било, јесте и биће Србија.

Део културне баштине Европе
„Косово и Метохија јужна покрајина Србије, по споменицима културе припада богатим регијама Европе. Културна баштина на Косову, посебно она из средњег века, представља, према општем признању, интеграли део културне баштине Европе”, пише Бранислав Крстић на почетку књиге „Спасавање културне баштине Србије и Европе на Косову и Метохији”, у издању Координационог центра за Космет .
Ктитори и оснивачи манастира на Косову и Метохији били су српски владари и чланови њихових породица, потом српска властела, црквени великодостојници, односно свештенство и народ. Један од највећих српских задужбинара је краљ Милутин (1281 – 1321) који је подигао више од 40 манастира, међу којима и Богородицу Љевишку, Бањску и Грачаницу.

Слободан Милеуснић у књизи „Светиње Косова и Метохије” наглашава да се кроз архитектонске форме манастирских храмова, конака и осталих манастирских здања може пратити развој српског и балканског црквеног градитељства од византијског наслеђа, преко рашке и моравске градитељске школе до данашњих дана. Фрескосликарство у Богородици Љевишкој, Пећкој патријаршији, Грачаници и Дечанима већ у време свог настанка представљало је високи уметнички домет у Европи.

Чувени француски интелектуалац Андре Малро је високо ценио наше фреске. „Биће добро, ако стигнем да за ’Метаморфозу Богова’ обрадим боље ваш средњи век. Зидно сликарство у Србији 13. века велика је нумера средњовековне уметности”, рекао је Малро у разговору са Живорадом Стојковићем.

Српска ризница

Текст из времена проглашења независности Косова и Метохије и планираном реаговању Срба на такав сценарио западних окупатора.

Улазни портал манастира Високи Дечани у Дечанима

У годинама пре „коначног решења за Косово”, западне политичаре и аналитичаре интересовало је, па и бринуло, како ће Срби реаговати на евентуално отцепљење покрајине. Разлог је то што су знали да су Срби везани за Косово не само као за део своје територије, већ и као за своју постојбину, свој извор духовности и културе. Неки њихови београдски пријатељи, убеђивали су их – са оваквим или онаквим мотивима – да Срби и поред свих својих прича о „српском Јерусалиму”, како знају да опишу значај које Косово и Метохија имају за њих, насиље над границама неће тешко поднети. Отприлике, као дете које изгуби играчку. Заборавиће га, уз мало плакања и вриске, за дан, два. То се доказивало тиме што Срби, под један, знају да деведесет одсто становништва чине Албанци па самим тим прихватају да је Косово албанско; под два, што се већина од њих никада није спустила јужније од Врања, па чак ни не показује интересовање да у српску ризницу културе икада и оде.

Тупавији од онога ко је смислио, био је само онај ко је прихватио ово тумачење српског односа према Косову. Пошто „већина” није била у Босилеграду и Суботици, где живе Бугари и Мађари, граница би по тој логици могла да буде повучена испред тих градова. Како Срби доживљавају једнострано проглашену независност Приштине, гледамо ових дана.
Ако то чему уопште служи, потписник ових редова био је на Косову. Поодавно, додуше. У време оног чудног процепа између мира и рата, када на истом путу, у неколико кривина, можете да видите децу која се смеју с прозора школских аутобуса и изрешетану, већ надуту краву која лежи посред цесте; препуне, бучне кафиће у градовима и пушчане трагове на опустелим кућама у селима који километар даље.

Тај процеп је тек једна епизода у историји српско-албанских односа, у којој су Албанци настојали да заокруже своје етничке просторе, а Срби да не изгубе територије на које су, поред етничког, полагали и историјско право. И који су били онолико крвави колико једни другима нису остајали дужни. А то се у последњих 150 година скоро никад није догодило. „Морални разлози” на које се позивало приликом отцепљења Косова у недостатку оних разлога који су прописани међународним правом, у овом ширем историјском контексту изгледају потпуно бесмислено.

Данас се Косово од онога које смо видели разликује утолико што је с њега протерано око 400.000 људи, опустошено хиљаде кућа и што је уништено на десетине српских споменика културе. Због тога и зато што је већина споменика културе на Косову недоступна, Србија би требало да направи своју верзију Мадуродама, забавног парка у коме се приказани важни историјски и културни догађаји карактеристични за Холандију. У таквом парку у САД је у природној величини реконструисан живот првих колониста са „Мајфлауера”, у Белгији Битка код Ватерлоа. У Београду бисмо уз помоћ таквих макета могли да видимо Високе Дечане, Грачаницу, Богородицу Љевишку, Пећку патријаршију.
Али и кад на Косову не би било више никог ко се изјашњава као Србин, из њега не може да се избрише епитет српски. Нити ће тиме нестати помало мистична српска веза с местом рађања и страдања.

Наведимо неколико примера. Имена скоро свих већих градова, Приштине, Призрена, Вучитрна, Пећи, Митровице, Новог Брда, имају словенско порекло. Име села Станишор, које се налази у Косовском поморављу, може да се на албанском пише као Станисхори, Стража као Стразха, Пасјане као Писјан, Будрига као Будриг, Клокот као Кллокот или Пожарање као Позхаран. Ти називи, као и бројни други, ни брисањем ћирилице неће остати мање српски; ако се не узме у обзир њихово порекло, на албанском не значе баш ништа.
Четвртина од око 137 локација највреднијих споменика културе, оних који потичу из средњег века и који сведоче о почецима и развоју српске духовности, налази се на Косову.

Ако завирите у папире, на простору Косова и Метохије пребројаћете свега пет несрпских споменика културе међу 37 који су класификовани као дела од изузетног значаја. У Приштини се налази Царска џамија, амам и Синан-пашина џамија у Призрену, у Пећи је Бајракли џамија, а Хадум џамија у Ђаковици. Ни оне не припадају албанској култури, већ отоманском наслеђу. Од споменичког наслеђа, аутентично албанске једино су стамбене зграде које су на Косову познате под називом куле. У реду оних од изузетног значаја албанска заједница на Косову нема ниједан споменик културе.

Све то, наравно, не представља доказ о културној инфериорности Албанаца, нити се жели рећи да су они страно тело на Косову. Оно припада и њима. Али бар делом указује на то зашто већина сматра да „коначно решење” не може да буде оно по којем Косово не припада и Србима и Србији.