Hrvatski i srpski su jedan jezik

[misirac]

Српски језик у Хрватској


Српски језик није свачији и ничији да би га могао присвајати свако коме падне на памет. Он има свог власника и творца који га је створио. То је српски народ. У науци о језику свуда у свету није тешко утврдити како је који језик настао и коме он припада. То се питање у науци не поставља нигде у свету. Само овде, код нас и нигде више, то се питање поставља у свој жестини. То је зато што је питање порекла и припадности српског језика решавала политика, а не наука. У науци о језику постоје врло јасна и чврста језичка научна мерила на основу којих се одређује где, када и како је настао неки језик, чији је он по пореклу и ко га је створио. Та мерила важе и за српски језик. Постоје основна научна мерила помоћу којих се може одредити порекло и настанак српског језика. То је, пре свега, народ који га је стварао, простор на којем је језик настао и време у које је настао и у којем се развијао. Ту долазе још докази које нуде дијалектолошке студије и докази које пружају први, најранији и каснији писани споменици на српском језику. Нема никакве сумње да је српски језик настао на тлу српске средњевековне државе. Развијао се из старославенског језика од 10. века до наших дана. Њега је стварао српски народ кроз дуге векове свога живота и историје. Већ у књижевним делима Светог Саве огледају се многе особине и изражајна моћ српског језика. Најранији српски писани споменици потврђују да су писани на штокавском српском језику. Кроз историју тај се језик уобличио у засебан, чврст и целовит језички систем, какав углавном и данас познајемо. Хрватски чакавски језик развијао се на хрватској територији, од реке Цетине до Истре. То доказују све дијалектолошке студије и сви најранији и каснији хрватски писани споменици (Башћанска плоча, 11. век), као и врло развијена хрватска књижевност 16. века на хрватском чакавском језику (Марко Марулић, Петар Хекторовић, Петар Зоранић и други). Тај хрватски чакавски језик развио се у другачији језички систем, битно различит од српског штокавског језика. На северу Хрватске развио се, опет, други и друкчији хрватски кајкавски језик, посве друкчији од хрватског чакавског и српског штокавског језика, што такође потврђују дијалектолошке студије, рани писани споменици и хрватска кајкавска књижевност. Од 14. века, сеобом Срба испред турских освајања, српски језик проширио се на запад, у Далмацију, Лику, Кордун, Банију, Славонију, Барању, па у Војводину и дубоко у Мађарску до Пеште, Сентандрје и Печуја, а у Румунији до Темишвара и Арада и даље. Тако су Хрвати врло рано дошли у додир са српским језиком и почели њиме говорити и писати. Средином 19. века они су напустили свој хрватски кајкавски и чакавски језик и преузели српски као свој. Напокон су посвојили српски језик и назвали га хрватским, уз благослов неких српских лингвиста. Тај благослов од неких српских лингвиста имали су до јуче. Имају га и данас, кад Академијин речник српског језика називају српскохрватским, и признају хрватски, бошљачки и црногорски језик као засебне језике тих нација. За науку о језику нема сумње какав је који језик, где је настао, који је од њих српски, а који хрватски. Проблем је настао кад су хрватски, а касније и српски лингвисти, увели у науку о језику друга мерила у одређивање порекла, настанка и припадности штокавског, чакавског и кајкавског језика. Та друга мерила о пореклу и припадности српског језика тичу се односа нације и језика, државе и језика, књижевности и језика Језик и нација Да ли свака нација има свој језик и да ли се тај језик мора именовати националним именом? Постојање нације, чак и ако је она веома стара и велика по својој историји, територији и броју становника, није никакав услов, научни, лингвистички, историјски или било који други разлог, да таква нација мора имати језик са именом те нације. Примера је много. Ето, Аустријанци немају аустријски језик, него немачки. Големи Бразил, са огромном територијом и великим бројем становника, нема бразилски језик, него португалски. А шта да се каже о највећој сили данашњег света, о Америци и Американцима, који и поред толике величине и моћи, ипак немају амерички језик, него енглески. Само код нас, овде, око нас, свака најновија нација, па и она која је настала данас или јуче, са мањим бројем становника и територијом мањом од једног осредњег европскога града, сматра да "има право" да српски језик преименује у свој, бошњачки, црногорски, хрватски. Наравно, овде није важно да ли је нација стара или нова, велика или мала, по историји, територији или броју становника. Важно је да нација и језик нису исто. Нација је једна друштвена и историјска творевина. Језик је друга и друкчија творевина, посебан, јединствен, недељив и непоновљив начин говора и споразумевања једног народа. Код нас име језика није научно и језичко питање, него ствар националног поноса. Све те нове и старе нације сматрају да им је повређен национални понос ако језик којим говоре не назову својим именом, иако им тај језик не припада. Посебно им је тешко и неподношљиво да тај језик назову српским. Језик и држава У српској лингвистици, а поготово у хрватској, створено је погрешно уверење да су држава и језик нешто исто, што проистиче једно из другог. Ко има или стекне како-тако какву-такву државу или државицу, тај мисли да стиче право да и језик којим говори назове својим именом, тј. именом своје државе и свога народа. Мисле да су језик и његово национално име недељиви део државности и суверенитета. По томе, да је то тако, Америка не би била суверена држава, јер нема амерички језик. По томе, Енглеска би била носилац америчког суверенитета, јер се у Америци говори енглеским језиком. Али то не може бити и није тако, ни тамо, ни овамо. Други пример је још јаснији. Аустријанци јесу посебан, стари народ, са својом некадашњом веома старом и посебном царевином, али немају и не морају имати свој, аустријски језик, него језик другог народа, њемачког, иако су Аустријанци и сами у великој мјери кроз векове учествовали у стварању немачког језика. Аустрија је кроз историју била велика европска држава. Историја Аустрије почиње од 803. године, лично од Карла Великог, који је основао Аустрију, Источну Марку (Остереицх – Источни Рајх) . У доба Хабзбурговаца Хрватсака је била само провинција Угарске и Аустрије. Под Хазбурзима Аустрија је била велика сила у средњој Европи. Под њом је била половина Европе (Шпанија, Ломбардија, Милано, Напуљ, Сардинија, Сицилија, Венеција, Холандија и већина славенских земаља) У тој великој аустријској царевини Хрвати су, под управом Мађара, били незнатни део велике Аустро-Угарске монархије. Па ипак, велика Аустрија, са свом својом богатом и великом европском историјом, са великом државом и државношћу, није полагала право да њемачки језик назове аустријским. А Хрвати су, и без државе и државности, или чим добију какву-такву државу, као ону Независну из 1941, или ону из 1991, одмах проглашавали српски језик за свој, неовисни језик, хрватски. Језик ниједржавада се може као држава цепати на више држава и државица, на више језика и језичића. Језик је један и недељив и кад се говори у Србији, и кад се говори у било којој новој држави или државици. Он је увек и заувек свуда само српски, без обзира на то у којој се земљи говори. Држава и државност су један појам, а језик посве други, па језик не мора бити и није ознака државности и суверенитета неког народа. Само овде, код нас, свака држава и државица сматра да јој је непотпуна и окрњена држава и државност ако немају језик са својим националним именом, иако тај језик припада другом народу. Све је то условљено стицајем врло несретних околности, историјских заблуда и збрке која је дуго трајала и још траје. Најпре јесмо један народ, па нисмо један него четири народа, јесмо па нисмо једна држава, него четири државе, те најпре имамо један језик, па одједном се појаве четири језика. На тлу бивше Југославије су све нове државице пренеле српски језик као своје власништво у своју државу, под новим, својим именом. Али језик није држава. Језик је недељив и не може се као држава, опет, делити на нове језике и језичиће. Држава може бити нова и друкчија, са потпуно новим и друкчијим уређењем и са новим именом. Језик не може бити нов и друкчији него што је био. Он може бити само онај исти, стари, који се стварао вековима. Језици не настају одједном, преко ноћи, декретом, као државе, насилним отцепљењем или референдумом, него настају кроз векове. Језик и књижевност У хрватској лингвистици, а богме и у српској, такође постоји уверење да су књижевност и језик исто: чија књижевност, тога и језик. Али у том односу језик чини основу, грађу, а књижевност уметничко дело. Тако, например, у Хрватској књижевност јесте национална, хрватска, а језик је српски, у Аустрији књижевност јесте аустријска, а језик немачки. Хрвати, међутим, полажу право на хрватско име српског језика јер је на томе језику писана и написана хрватска књижевност. Али, опет, аустријска књижевност несумњиво је старија и већа од хрватске. На почетку аустријске књижевности стоји велики "Спев о Нибелунзима", из 13. века, један од великих светских епова (попут "Епа о Гилгемешу","Илијаде", "Одисеје", "Песме о Ролану"). На врху аустријске књижевности стоје Стефан Цвајги и Франц Кафка, велики светски писци. Ипак, постојање такве богате, светске књижевности не даје право Аустрији да се немачки језик на коме су написана та велика дела назове аустријски. Исто тако, поезија великог светског песника Пабла Неруде, нобеловца, не даје право да се у Чилеу шпански језик назове чилеанским. А поезија великога Хорхеа Луиса Борхеса не даје право Аргентинцима да шпански језик назову аргентинским. Напротив, Чилеанци и Аргентинци се поносе што говоре и пишу шпанским језиком Мигуела Сервантеса, Лопе де Вега, Мигела де Унамуна или Гарсија Лорке. Само Хрвати, чија књижевност, у светским размерама, није баш толико велика и богата, сматрају да им њихова књижевност даје пуно право да српски језик назову хрватским. Тај назив не проистиче ни из каквог права. То не може да се оправда простим постојањем хрватске нације, хрватском државношћу и успостављањем самосталне хрватске државе, нити постојањем врло разгранате и развијене хрватске књижевности. Хрвати, наравно, одавно говоре и пишу српским језиком. Али Хрвати тиме нису створили неки други, хрватски језик, него су стварали хрватску књижевност у готовим оквирима српског језика, на српском језику. Језик је био и остао српски, а књижевност је хрватска. Постојање вишевековне хрватске књижевности на српском језику није услов да се српски језик назове хрватским. Међутим, Хрвати су, преузевши српски језик, својом књижевношћу развили изражајне могућности српског језика. У својим најбољим остварењима хрватски писци су развили и распевали многе изражајне могућности српског језика. Створили су значајна дела на српском језику, почевши од старих дубровачких писаца, својих првих штокавских писаца, од Петра Прерадовића (Србина), Ивана Мажуранића, Антуна Густава Матоша, до Тина Ујевића и савремених писаца. То најбоље говори о богатству и величини хрватске књижевности, али исто тако о изражајним могућностима, богатству, лепоти и раскоши српског језика Нема научних и језичких разлога да се српски језик у Хрватсој зове хрватски. То није ствар науке, него је ствар пуке воље и самовоље хрватских лингвиста, ствар националне преосетљивости, нетрпељивости и одбојности према српском имену. Нажалост, то је, исто тако, и ствар воље и самовоље српских лингвиста, који су олако препуштали другима оно што није њихово, до дана данашњег. Језик у Уставу Србије Чланом 10 Устава Србије исписана је историјска, научна и природна чињеница: "У Републици Србији у службеној употреби је српски језик и ћирилично писмо". Тиме су у науци о језику завршене дуге, стогодишње расправе о томе како се зове српски језик. Свечано проглашење Устава Републике Србије на Митровдан 2006. године јесте и свечано проглашење историјске и научне победе малобројних српских научника који су се борили за српско име српског језика. То је истовремено потпуни научни и морални пораз једне наопаке науке о српском језику која се до јуче упорно залагала за двојни, тројни па чак и четворни назив српског језика (хрватски, бошњачки, црногорски, српски). У Србији нема више расправа о томе како ће се звати српски језик Он је био и остаје српски и у Србији, и свуда где се њиме говори и пише.

[brzigonzales1]

Originally Posted by Cetnev

Navedeni stih, kog se vjerovatno sjecas iz srednjoskolskih dana,
nema veze ni sa jednim od prethodnih postova.
Tako da ne znam sta je istom bio cilj.
Jedini nacin na koji sam mogao da shvatim tvoj postupak
je da zakljucim da ti ne razumijes sta si napisao. Ocigledno je to istina,
jer meni prepustas da to objasnim.
Sljedeci tvoj post i jeste bilo hvatanje za slamku i to je Japanac dobro primijetio.

Itekako ima veze, to je tvoje poznavanje "srpske književnosti " i riječi iste.

A možda bi ti bilo zericu jasnije

"Tko bi doli sad je gori..."

I ti uzeo Gundulića koji veze s srpskom književnošću ima - naći ćeš jedno (samo jedno jedino djelo) bilo čije koje komparativnom metodom svrstava to u srpsku književnost.
Nećeš jer je to hrvatski krug ma koliko hrvatstvo istjerivo iz Dubrovnika (pa čak i topovima u zadnjem ratu).

Tebi je to ionako ures za politiku krojenja granice.

"Rođen u Zadru, ali Hrvat ti si,
E moj mili pobro, tad Zadranin nisi,
Al. ako si rođen in terra latina
Odmah imaš naslov pravog Zadranina."

Ono što ne baštiniš više nije tvoje - mili pobro inače nebi olako dao tuđinu.

[brzigonzales1]

Originally Posted by misirac

Ти си Брзићу живи доказ теорије :"Ко краде, тај и лаже" да би прикрио своје лоповлуке. Кад кажем краде, мислим на крађу језика!

A ti praviš od (ne samo ti malte ne SANU) romantične izjave Vuka Karadžića prije 200 godina protivno njegovoj staračkoj volji naučnu tezu.
Ne ne ti ne kradeš - ti uzimaš sve.
Nije to krađa to je bolesna mitomanija!

A i o Vuku bi se moglo štota - od koga je uzeo i zašto!

[misirac]

ЕВО ОПЕТ СЕ ПОТВРЂУЈЕШ,ПРЕБАЦУЈЕШ КРИВИЦУ НА ДРУГЕ. А СВЕ ПО ПРИНЦИПУ"ТИ КРАДЕШ А ВИЧЕШ "ДРЖТЕ ЛОПОВА"!ТО ТИ БАЈО,БРЕ НЕ ПРОЛАЗИ ОВДЕ!

Originally Posted by brzigonzales1

A ti praviš od (ne samo ti malte ne SANU) romantične izjave Vuka Karadžića prije 200 godina protivno njegovoj staračkoj volji naučnu tezu.
Ne ne ti ne kradeš - ti uzimaš sve.
Nije to krađa to je bolesna mitomanija!

A i o Vuku bi se moglo štota - od koga je uzeo i zašto!

[brzigonzales1]

Originally Posted by misirac

ЕВО ОПЕТ СЕ ПОТВРЂУЈЕШ,ПРЕБАЦУЈЕШ КРИВИЦУ НА ДРУГЕ. А СВЕ ПО ПРИНЦИПУ"ТИ КРАДЕШ А ВИЧЕШ "ДРЖТЕ ЛОПОВА"!ТО ТИ БАЈО,БРЕ НЕ ПРОЛАЗИ ОВДЕ!

Ma naravno!
Možda dečici nije jasna geneza stvaranja mitova i imperijalne svjesti, od kada i od koga, genecidna apologetika od kada i od koga i zbog čega - sve je to jasno kao dan pa da su oni svi od reda Srbi - ali nisu.

Ono što ne baštiniš nemaš - kako god ti to shvatio ili ne.

(Znači opravdan je bio napad na Dubrovnik jer je to srpski grad, a posebno njegova književnost) -

[misirac]

Пусти се ти бре зеза са геноцидом, то ти је прича коју гутају твоји западни ментори а не ја!

Originally Posted by brzigonzales1

Ma naravno!
Možda dečici nije jasna geneza stvaranja mitova i imperijalne svjesti, od kada i od koga, genecidna apologetika od kada i od koga i zbog čega - sve je to jasno kao dan pa da su oni svi od reda Srbi - ali nisu.

Ono što ne baštiniš nemaš - kako god ti to shvatio ili ne.

(Znači opravdan je bio napad na Dubrovnik jer je to srpski grad, a posebno njegova književnost) -

[brzigonzales1]

"Jedan biše mlad u panu
Za njim mi se pamet ganu.
On ti tamo mimo projde,
Da obnoć mi u san dojde.
Sad me napast vele trudi
Od tih tacih bludnih ćudi..."


Čija ono književnost bješe u pitanju?