Najljepsi tekstovi, odlomci, pjesme...

[lavica]

Poput usamljenog stabla,lomljenog vetrovima,paljenog gromovma,usamljenog na mestu na kome već dugo vremena ne postoji ni jedno jedino drugo drvo ili pak omaleni žbun,u beskrajnoj pustoši samoće i zla,na vetrometini svih pakosti ovoga sveta,živeo sam neki svoj život.Život bez nade,bez vere,bez volje,jednom rečju rečeno,život bez života.
Bezbroj dugih godina ispunjenih raznim teškim trenucima,užasnim događajima,lakim davanjima i teškim gubicima,od svega na čemu se život zasniva,učinili su da ostane samo jedna jedina stvar,jedna jedina reč,jedno jedino ništa,a što se ipak životom zove.
Posle dugih borbi i užasnih poraza,oronuo i bezpomoćan da bilo šta promenim,prosto nisam imao kud.Jedino što mi je preostalo,bila je činjenica da se moram predati toj zloj sudbini i pomiriti sa još gorom budućnošću koja me je neumorno čekala.
Davno sam prestao voleti i čak ni u najdražim uspomenama iz rane mladosti nisam se prosto mogao prisetiti ni jedne draži tog osećanja.I ne samo da sam izgubio smisao za ljubav,već sam za divno čudo,izgubio smisao i za mržnju.Ne,u meni nije postojalo ni traga od bilo koje vrste oseaćanja.Nižta me nije moglo opeći,ništa zaboleti,ništa iznenaditi,razočarati,usrećiti ili na bilo koji način izmamiti ni najmanji trag osmeha na već oronulom licu.Čak ni namrštenost,ni onaj pogled pun prezira i zlobe,nije se dao uočiti ni u jednom trenutku moje svakodnevnice.
Za razliku od senke,koja ne diše,čije srce ne kuca,koja ne osećala žeđ i glad,ja sam još uvek sve to osećao i to je i bila jedina razlika od nečeg što je samo mrtva senka i nečeg što je ipak još uvek na neki način živo.
I baš tada,kada gotovo više ničeg značajnog za mene nije postojaslo,Bog je hteo da se dogodi nešto u šta sam davno prestao da verujem i čemu se gotovo nikada nisam ni nadao.
Da mi je neko kojim slučajem proricao sudbinu i da mi je rekao da će mi se život u ogromnoj meri promeniti,jednostavno,bez ikakvog razmišljanja i dvoumljenja,rekao bih mu da je potpuno lud.

Pojavila se gotovo niotkuda.I ako je godinama živela ne tako daleko od mene,ni slutio nisam da uopšte i postoji.
Nismo se čak ni tako dobro upoznali,a ogromna bujica lepih osećanja potekla je davno isušenim koritom sreće.Poput udara munje,brže od svakog razuma i od svake svesti,ljubav je svakodnevno rasla,tako da prosto ni ona a ni ja nismo uspevali da pratimo sav taj tok svih tih rađanja emocija u nama,u našim dašama,u našim srcima.
Zavoleli smo se,a da nismo ni bili svesni toga.Jedino čega smo oboje bili zaista svesni je činjenica da u trenucima kada se nismo čuli,oboje smo osećali neku užasnu prazninu i ogroman nedostatak nečega.Da,bili smo kao jedna ličnost u dva različita tela.Ličnost koja je u svakom trenutku tražila da se spoji sa onom svojom drugom polovinom.I zaista,oboje smo shvatili,da samo zajedno činimo onu pravu i idealnu celinu.Sve je bez toga postalo nekako otkinuto,odsečeno,nesavršeno.

Tog dana sam ustao veoma rano.Mnogo ranije nego uobičajno,bez obzira što gotovo čitave noći nisam oka sklopio.Mada sam se trudio da što pre zaspim,da ne bih izgledao poput šlogiranog karanfila,noć uoči našeg prvog susreta,proveo sam gotovo potpuno budan.Kroz prozor moje spavaće sobe već su dospevali prvi zraci zore,a ja sam još uvek bezuspešno pokušavao da zaspim bar na sat vremena.I u trenutku kada su mi se oči sklopile i kada sam na neki način već utonuo u neki (nazovomo)san,sat je zazvonio.
Ne,nije mi bilo kao po običaju potrebno da se protežem u krevetu želeći da odspavam makar još koji minut.Ustao sam kao da su stotinu vragova skočili na mene i za tren oka sam bio potpuno budan bez ijednog traga od nespavane noći i bez želje za snom od bar nekoliko minuta.
Poluhladan tuš i par kafa bez šećera učinili su da se osećam kao da sam spavao čitavu nedelju bez prestanka.
U Beogradu sam bio nešto pre 10 sati i s obzirom da sam znao da ćemo se sresti tek negde posle pet popdne,čitavo to vreme praznine bilo je dugo kao jedan svetlosni vek.
Nije bilo načina na koji nisam pokušao da svo to isčekivanje bar na neko vreme odagnam iz svojih misli.Pešačenje Nemanjinom,Knez Mihajlovom,bulevarom Kralja Aleksandra,par sati u depou preko puta Vuka i ponovno pešačenje do Slavije nije bilo dovoljno da svo to vreme utrošim.Na Slaviji sam bio čitavih dva sata ranije no što je trebalo.No,više nisam imao kud,jer mi je svaki mišić na nogama prosto pucao od silnog hodanja,tako da sam i pored toga što sam bio svestan da će me tih par sati isčekivanja prosto ubiti,ipak odlučio da u obližnjem kiosku kupim neki časopis i uz njegovu pomoć kako tako i to prebrodim.Ne sećam se ničega što sam u tom časopisu čitao,jer moje oči jednostavno nisu uspevale da uspostave komunikaciju sa mojom svešću,tako da se sve ono pročitano jednostavno gubilo negde na pla puta između njih i mog razuma.U nekoliko navrata sam čitao iste stranice i ne shvatajući da sam ih već jednom ili dva puta pročitao.

Nije bilo ni jedne tridesdet jedinice,čija lica putnika nisam pomno pratio dok sam sedeo na klupi ispred hrama svetog Save na Vračaru,nadajući se da ću među putnicima koji tu izlaze ugledati nju.Prošli su tri ili četiri busa (ni sam se ne sećam tačnog broja),no ni u jednom od njih nije bilo osobe koju sam zavoleo najviše od svih drugih na ovoj ogromnoj zemaljskoj kugli.Na svakih par minuta sam pogledom uprtim u sat isčekivao da kazaljke budu što više pomerene,no one su gotovo uvek stajale na istom mestu kao da mi je sat bio pokvaren.Hiljadu sam puta proračunavao vreme koje joj je bilo potrebno da stigne do hrama i ipak nikada nisam mogao doći do tačnog rezultata s obzirom na ogromnu Beogradsku gužvu i česte zastoje u saobraćaju.
U jednom trenutku,bez obzira što je bus bio predaleko od mene da bih mogao uočiti onu tablicu sa brojem,negde iznad veterinarskog fakulteta,u sebi sam osrio neki čudan nemir i nerečivu sigurnost da mi baš on donosi nju.I nisam pogrešio.Bus je stao na nekih desetak metara od mene,a ja sam još uvek sedeo,nemajući hrabrosti da ustanem.Čak i u trenutku kada sam uočio kako izlazi,zastaje na stanici i pogledom me traži u onoj ne tako velikoj gomili ljudi,prosto nisam imao hrabrosti da ustanem i krenem ka njoj.Osećao sam da će me noge izdati,da će mi ravnoteža popustiti,da ću poput pijanca posrnuti.A onda,onda je odjednom,kao rukom pokošeno sav taj strah i sva ta nesigurnost nestala.Toliko topline,tliko pozitivne energije zračilo je iz nje,da u mojoj svesti jednostavno nikakvom strahu više nije bilo mesta.
Ne,ne sećasm se da li smo zajedno krenuli jedno drugom u susret ili sam ja došao do nje,jer u tom zanosu sreće moj mozak to nije ni mogao da registruje,ali se zato tako dobro sećam topline i nežnosti njene ruke i njenih usana.
Poželeo sam da je svom silinom zagrlim i da je do besvesti svom strašću srca svog neprestano ljubim,ali sam ipak nekim čudom uspeo da sve to obuzdam u sebi,znajući da nije ni vreme,a ni mesto za tako nešto.

Ona je pila neku bljutavu kafu koju je šanker na sebi svojstven način nekako smutio,a ja koka kolu sa puno leda,tako da ni ona nije ni približno imala onaj svojstven ukus.To su bili jedini loši segmenti dok smo sedeli za stolom nekog kafića ,držali se za ruke i pomno se bez treptaja očiju posmatrali.Bez obvzira,koliko god da smo se trudili da neke stvari prikrijemo u sebi,oči nam nisu bili saveznici.Naprotiv,veoma lako i očigledno,bez imalo smisla za nepoznanošću,one su odavale svaki,pa i onaj najskrovitiji deo naših osećanja.
Ne,nije mi trebalo dugo da shvatim da je ona jedna divna,iskrena,osćajna,emotivna,jednom rečju Božanstvena soba.Osoba o kojoj se samo sanjati može i kakvu majke veoma retko rađaju.Ni trunke pakosti,ni prah zle namere,ni zrnce nečeg lošeg i negativnog u njoj nije postojalo.Bila je savrašena u tolikoj meri,kao da su sve pametne glave ovoga sveta uložile sav svoj trud da stvore nešto posebno,nešto unikatno,nešto što nigde više ne postoji.
Ni sam ne znam kome više da budem zahvalan.Njoj zato što postoji ili Bogu koji je trasirao naše puteve i predudredio da se spojimo u gomili od dvadestak milijardi ljudi i ludo,ludo se zavolimo.

Zagrleni smo šetali niz Nemanjinu,neretko posrtajući.Bez obzira koliko god da smo se trudili da nam koraci budu sigurni,u pojedinim trenucima čar i opojnost ljubavi je činila svoje.
Na uglu Savske i Nemanjne,požuda i strast su prosto nadvladali svaki deo naše svesti i sav onaj bedem nekog neprimitivizma se raspsnuo kao mehur sapunice.Zagrlio sam je toliko jako da nisam bio ni svestan bola koji joj nanosim i poljubio je žarom kojim nikada nikoga nisam ljubio.Ne,ne znam koliko je to trajalo,ali znam da je trajalo i čitavu večnst za nas bi ipak bilo nedovoljno.Toliko želje,toliko strasti,požude i ljubavi u jednom trenutku nikada se nije izlilo iz moje duše.Znam da ni po čemu ni ona nije zaostajala i da je sve to u najmanju ruku i u njoj bilo prisutno u tolikoj meri.Nisu potrebne škole,gomile pročitanih knjiga,psihologija,filozofija,nije nam bilo potrebno ništa da to uočimo.To je toliko bilo očigledno da bi i svakom prolazniku sve to bilo potpuno jasno.

Užurbanim koracima išli smo ka glavnoj autobuskoj stanici.Poslednji autobus tek što nije pošao,a mi smo još uvek bili van stanice.Zaista sam molio Boga da zakasnim i da sve ono najlepše što sam ne samo tog dana doživeo,produžim bar za još koji sat.No,ipak želja mi se nije ispunila.Prokleti autobus kao da je baš mene čekao iako je vreme polaska već bilo prošlo.Nesvesno sporim korakom sam pošao ka jednom od šaltera,jer je vetrovatno još uvek jedan deo mene težio da zakasnim.Uzalud je pokušavala da mi ukaže na činjenicu da će mi autobus otići i da neću imati kako da se vratim kući,jer moje su noge i dalje hodale istim ritmom.Čak i kada sam došao do samih ulaznih vrata na autobusu,verovao sam da će me nešto sprečiti da odem.Molio sam Boga da u autobusu nema više ni jednog slobodnog mesta i u trenutku kada mi je kontrolor rekao da mi karta nije overena,prosto sam se obradovao,što bi mi za razliku u svakoj drugoj situaciji u meni probudilo neku vrstu panike i straha.Zaista sam bio ravnodušan,čak šta više i srećan dok mi je to govorio,no ipak mi je nekom olovkom nešto (ni sam ne znam šta,jer na to nisam obraćao pažnju),nažvljao na karti i pustio me da uđem u autobus.Nekoliko poljubaca kroz rešetke koje su delile perone od hola autobuske stanice bili su poslednji dodiri delova naših tela tog dana.
Samo nekoliko sekundi pošto sam ušao u autobus,vrata su se zatvorila.Autobus je polazio,a ona je i dalje stajala na onom mestu na kom sam je poslednji put poljubio.Očima punim suza,suza koje godinama nisu ni pojmile da kanu iz njih i dalje sam netremice psmatrao njeno lice,njene ruke i sve ono što se iza onih prokletih rešetaka moglo uočiti.Na kraju,na samom izlazu sa stanice dok smo čekali da se rampa podigne,u daljini sam vide obrise njenog tela,a u mojim mislima je u istim trenucima poput filmske trake prolazio čitav tok našeg susreta.
Shvatio sam da sve to nije ni san,ni zabluda ni jedan životni hir,već da je to ljubav koju nikada do tada u svom životu na takav način i u tolikoj meri i jačini nisam osetio.Znao sam da je volim kao niakada nikoga pre i da nikada niko u meni neće probuditi ni senku od svih tih osećanja.
Ne,više nisam bio kao ono usamljeno stablo na početku priče,više nisam bio čovek koji živi život bez života,senka koja diše.Bio sam nešto što nikada nisam bio,nešto što ni meni samom nije bilo poznato.Mnogo je toga davno ugašenog ona ponovo probudila u meni,mnogo toga meni do sad nepoznatog pokazala da u meni postoji,jednom rečju,ona je jedina osoba koja je mogla da me vrati i koja me je vratila u život i ne samo to,već je i taj život učinila srećnijim i značajnijim nego što je ikada bio.
Kažu ljudi «Samo jednom se voli».Sada i u to verujem i znam da ću samo jednom voleti,da ću je voleti dok se i poslednja varnica mog života ne ugasi.



Z.Jović

[Stranac]

Z. Jovic, ko je to?

[lavica]

Jedan anoniman decko koji je to napisao, ali jako lepo.

[lavica]

Iza suma, iza gora, iza reka, iza mora,
zbunja, trava
opet nocas tebe ceka cudna neka zvezda plava,
zvezda prava.

Cak i ako ne verujes, probaj toga da se setis.
Kad zazmuris i kad zaspis,
ti pokusaj da je cujes, da odletis,
da je stignes i uhvatis
i sacuvas kad se vratis.

Ali pazi: ako nije sasvim plava, sasvim prava:
mora lepse da se spava: da se sanja do svitanja.

Mora dalje da se luta.
Tristo puta, petsto puta.

Mora u snu da se zadje na kraj sveta.
I jos dalje iza kraja:
do beskraja.

Mora biti takve zvezde.
Sta se cudis? Pazi samo da je negde
ne ispustis dok se budis.

Jednog dana, jedne noci,
ne znam kada, al znam tacno,
izgledace nebo bez nje
tako prazno, tako mracno.

I sva sunca, sve lepote,
i sve oci sto se jave,
nikad bez nje nece biti
sasvim tvoje, sasvim prave.

Ja ti necu reci sta je ova zvezda cudna, sjajna.
Kad je nadjes - sam ces znati.
Sad je tajna.

Mika Antic

[lavica]

Umio je
da smiri
rijeku tuge u očima
i za mene probudi mirišljavi vrt...
Umio je da ukroti oluju moje duše
stavljajući mi školjku na dlan
i cvijet.....
Umio je
da savija trnje bola
kroz crnu šikaru života
dalje od mene...
Umio je
da mi sunce u kosu uplete
ne pitajući za cijenu
i sjaj mjeseca da stavi u moje oči
umio je sve'
sve za mene
samo on
Jedan jedini

[leptir]

Moje i tvoje

Odabrane ruke
Moje i tvoje
Klize glatko
Onako
Polako

Okovane noge
Moje i tvoje
Stoje tesko
Tako
Toliko

Iskrene oci
Moje i tvoje
Prodiru jako
Daleko
Duboko

Nebeske duse
Moje i tvoje
Plove lako
Siroko
Visoko

Zivot nas
Moj i tvoj
Traje kratko
Ko pjesma
ovako

[lavica]

Ko sada place negde u svetu
ko bez razloga place u svetu
zbog mene place.
Ko se sad smeje negde u noci
ko se bez razloga smeje u noci
meni se smeje.
Ko sad ide negde po svetu
ko bez razloga ide po svetu
k meni ide.
Ko sad umire negde u svetu
ko bez razloga mre u svetu
mene gleda!

RILKE

[lavica]

Plav letnji suton, krenucu na staze,
Hocu, bockan zitom, da kroz nisku travu,
U njenoj svezini, moje noge gaze
I da vetar kupa moju golu glavu.

Bez misli, bez reci, pozvan od daljina,
S dusom, od ljubavi silne opijenom,
Na put cu da podjem, poput ciganina,
Kroz prirodu - srecan kao s nekom zenom.

-----------------------------------------

Ona se bila vrlo svukla,
A velika su stabla tu
U prozor zlobno krosnjom tukla,
Da vide nju, da vide nju.

U moju je fotelju sela,
Radosno ruke sklopi tu,
Ispod golisavog joj tela
Nozice treperahu na tlu.

Pogledah zracak koji bludi
-Iz krosnje leptirasti let-
U njezin smesak i na grudi,
Ko musica na ruzin cvet.

Moj poljubac joj nogu dirne.
I kao kaznu za taj greh
Cuh zvuke bistre i nemirne,
Kristalno lep i surov smeh.

Pod kosulju je rasirenu
Sakrila noge:"Dosta s tim!"
-Tu prvu smelost dopustenu
Kaznila smehom veselim !

Drhtuljke jadne, oci njene,
Dodirnuh usnom lagano.
Nezno mi glavu tad okrene:
"Oh ! Svidja mi se to !

Ali ti moram reci zato..."
Ostatak joj u grudi ja
Sakrih poljupcem, i na to
Zacuh njen smeh sto znaci: Da...

Ona se bila vrlo svukla,
A velika su stabla tu
U prozor zlobno krosnjom tukla,
Da vide nju, da vide nju.

----------------------------------------------

U ruzicasti vagon sa plavim jastucima
Sescemo, zimi, pa na put !
Bice nam dobro. Gnezdo sa ludim poljupcima
Skrivace svaki dremljiv kut.

Sklopices tada oci, da ne vidis kroz prozor
Sav cudovisni onaj puk
U kom se mrzovoljno, da te ispuni grozom,
Crn demon ceri, crni vuk.

Tad ce ti iznenada pecnuti obraz nesto.
I sicusni poljubac vratom ce tvojim vesto
Potrcati, ko pauk lud...

Rekavsi:"Trazi", ti ces prignuti glavu k meni,
I trazicemo dugo tu bubu, zaneseni,
- A ona ce da skita svud...

Artur Rembo

[leptir]

crni leptir

Tamna ulica pruza se dugacka
svitac svaki u plamen se stvara
u meni lupa crno, izgrebano srce
sa rastankom krece nebeski let

Napustam mesto bezimeno
okrecem i brisem poslednje slovo
na listu mojih rasirenih krila
pospani vazduh mrtvoga grada

Tvoje oci gledaju me sneno
ruke tvoje dodiruju mi krila
sesir ti nakicen energiju skriva
o ulicno svetiljko u neznanoj noci

Ti si polenov glas sa mojih usana
surova suza ispijena u oku
odgovor tvoj na sudbinu moju
nocas izgara najlepsi leptir

Tvoja postelja grli me vesto
baca mi u proslost ranjeno zbogom
poslednja igra leptira na tebi
postaje tacka na staklenom licu.



Naravno Olivere da je ono sto ja
napisem samo moje.
Ako mislis da iole zasluzuje mjesto
na lopare net slobodno objavi.

[lavica]

PRVA LJUBAV

Naiđu tako dani.
Zatrpaju ti oči
kao zvezdane kiše.

Oko nosa se neka
šarena nežnost isplete.

I ti staneš,
i ne znaš
da li si,il' nisi više
ono obično dete,
ono bezazleno dete.

Nekakvo zrno zlata
počne u srcu da žulji.

Stidljivost neka u tebi
tiho se zasmejulji.

Naiđu tako dani.
Ne prepoznaješ boje aprila.

Ne prepoznaješ svoje ruke.
Izgledaju ti kao krila.

Ne prepoznaješ svoje ogledalo:
iz njega te neko čudan posmatra,
neko kome u dahu
mirišu suncokreti
i plamte obrazi,
plamte
kao nestrpljiva vatra.

Naiđu tako dani.
Vetar ti u potiljak diše.

Zdravo, poslednja bajko,
kad staneš i ne znaš više
da li se visine ruše
il' s tobom u nebo lete!

Zdravo ljubavi!
Tajno!
Zdravo sve neverovatno!
Sve zabranjeno i zlatno!

Zdravo, čudnovati svete!

[lavica]

Jos ti slikas, jos ja stojim
K'o kip drevni, prava, bela,
Jos ti pogled, s kistom tvojim,
Vrednom pcelom, duz mog tela,
K'o ljubavna plima kruzi:
Jos sen svoju podne duzi.

Jos dan slusam oko sebe,
Od vrucine drvo pucka,
Negde mis u zidu grebe,
Kocija se neka trucka
Ulicom pustom sparnom: muk
Steze: slusam kista treperav zvuk.

Tako krotko, dok se sati mnoze,
Ocima ti tamnim dajem
Vise no sto ljubav moze
Dati tajnim zagrljajem:
Ti me vidis s dubljim znanjem,
Ogrnutu vazdusnim tkanjem.

Tako pogled ce i dragog zateci
Onde gde zrak suncev sara
Po mom telu: i ipak naci
Iris i ruzu moga cara,
Udubine pune plama,
I zlato medj crnim kovrdzama.

Dzejms Elroj Fleker

[leptir]

Pajac

Sam u nedeljnoj noci,
cijepam karte dosade,
dok posljednji papak kruzi,
lesinarskim ocima,
trazi hranu izgubljene duse.

Neka sam proklet,
a bio sam nekako tudj,
slijepo ogledalo ne laze,
na ulazu pruza se red,
more izgubljenih glasova.

Slila se prasina gluposti,
trazi ulaznicu za sebe,
njena je glad vjecna,
za izlizanim pajacem,
okovanog lancima zivota.

Bacam ispisane rijeci,
noc mi je svjedok vjecni,
a pozoriste alibi taj,
proklete su daske ove,
jer nisu dio mene.

Spustam zastavu na sceni,
pocetak je zadnji cin,
i svjetla jutra se pale,
neka sam oka proklet,
bicu mozda ono sto jesam.


leptir

[Stranac]

Jesi l živa, staričice moja?
Sin tvoj živi i pozdrav ti šalje.
Nek uvečer nad kolibom tvojom
Ona čudna svjetlost sja i dalje.

Pišu mi da viđaju te često
zbog mene veoma zabrinutu
i da ideš svaki čas na cestu
u svom trošnom starinskom kaputu.

U sutonu plavom da te često
uvijek isto priviđenje muči:
kako su u krčmi finski nož
u srce mi zaboli u tuči.

Nemaj straha! Umiri se, draga!
Od utvare to ti srce zebe.
Tako ipak propio se nisam
da bih umro ne vidjevši tebe.

Kao nekad, i sada sam nježan,
i srce mi živi samo snom,
da što prije pobjegnem od jada
i vratim se u naš niski dom.



Vratit ću se kad u našem vrtu
rašire se grane pune cvijeta.
Samo nemoj da u ranu zoru
budiš me ko prije osam ljeta.

Nemoj budit odsanjane snove,
nek miruje ono čega ne bi:
odveć rano zamoren životom,
samo čemer osjećam u sebi.

I ne uči da se molim. Pusti!
Nema više vraćanja ka starom.
Ti jedina utjeha si moja,
svjetlo što mi sija istim žarom.

Umiri se! Nemoj da te često
viđaju onako zabrinutu,
i ne idi svaki čas na cestu
u svom trošnom starinskom kaputu.

[staljin]

[lavica]

respect Strance, na ovu sam totalno zaboravila.

[Stranac]

Ko nasom nevinom krvlju zaliva njive nase?
Ko svestenike kolje i crkve nase plavi?
Ko raspetoj Srbiji prinosi octa case?
Ko su to? Huni, Goti, Avari ili Vandali?

Il Logombarderi, Cvevi, Tatari ili Laburci
Sto decu nasu kolju, siluju nase zene?
O; nisu avaj, Varvari nekulturni,
Vec sinovi HRVATSKE kulturne prosvecene.

Znam te junake dobro, istorija je njina
Puna casti i pobednih fanfara
Usne im jos rumene od pobednickih vina
Slaveci svoje pobede, Nemaca i Madzara,

O ironijo jada. Njihova povjest redja
Tudjinske kraljeve, plemstvo, grofove i barone
Pred kojima su ropski, pseci savijali glavu
Ljubeci korbac Peste i carske Vibandone.

Gde behu kad je Dusan tresno Vizant smelo
I kada ga njina crkva svojim vojnikom zvala,
Mome narodu kad je slave ljubila celo
I kad ga pobedna pesma zdravila sa cinbala.

Gde behu na Kosovu, kad svoje seljacke grudi
Stavljasmo kao stit gvozden pred divlju tursku buru?
Gde behu kad moj seljak, kaludjer, knez i sebar;
Branjahu njihovu "TISUCULJETNJU KULTURU"?

Gde behu na Rudniku, Kumanovu i Iverku
Ostrvu Vidu, Bardanjolu i Skadru?
O "ti junaci" tad sa puskom na nas su isli
I silovali nam zene po ravnoj Macvi, Jadru?

Nigde ih tad ne bese, lizahu ropski lanac
Zivljahu zivotom skota, bejahu marva i roblje:
Dok onaj mali, prosti i prezreni Srbijanac
Nizase pobede sjajne i dece svoje groblje.

O; kada crnom robu lance raskovasmo,
Bracom ih nazvasmo svojom, kraj srca metnusmo svoga
I za njih ime, zastave i istoriju dasmo,
I iz prasine ih digosmo na tron nasega Boga.

A uzdar šta nam bese? Izdaja i Janka Pusta,
Lazi, klevete gnusne od kojih gori lice,
Spaljene crkve, groblja ^nevine dece nase,
I kruna svega "BRACA" postase kraljoubice.

Ne, ne mi nismo braca, mi nismo krv iste krvi.
Mi nismo kopali oci, ni sekli zenama dojke,
Mi nismo decicu klali, mi nismo vadili srca.
Mi nismo deca iste slovenske majke Bojke.

Procice dani ovi skrguta zuba i placa
Procice dani ovi golgotskih iskusenja.
Sa ruba nase njive bec sija ostrina maca
Osvete , i sija sunce, naseg vasrksenja

Presudi Boga pravde neće tad niko izbeci,
Pred tim pobednim macem niko se neće skriti
Tu presudu ce nasa poklana deca izreci.
Hrvati neće biti, Hrvata ne sme biti.

Nece ni tada pomoci plast nekih jugoslovena.
Dosta smo dugo gajili na srcu svome zmiju,
Ocevi sto ne digose to ce sinovi dici
Nasega cara Petra i nasu CAR SRBIJU.



Vojislav Ilic Mladji

[lavica]

Čekasmo se dugo,a kad smo se sreli,
Dala si mi ruku i pošla si sa mnom,
I idući stazom nejasnom i tamnom,
Iskali smo sunca i sreće smo hteli.

Oboje smo strasno verovali tada
Da se besmo našli.I mi nismo znali
Koliko smo bili umorni i pali
Od sumnja i davno preživljenih jada...

I za navek kad se rastasmo,i tako
Stežuć svoje srce rukama obema,
Otišla si plačna,zamrzla i nema,
Ko što beše došla,tužno i polako.

Jovan Ducic

[Stranac]

Prizrene stari, kapije rastvori,
Po pragovima, sagove razgrni,
Skerletom teškim doksate ogrni -
Tvoje se carstvo vraća! Gle, u zori,

Velikoj zori, Bog nad tobom bdije!
Prizrene! S pesmom srpskoga ustaša,
Žezlo to nose dva orla krstaša,
Mila dva brata, zlatne krune dvije!...

Zaljuljaj zvona neka Vaskrs jave!
S Lovćena tvrdog i Avale plave:
Sjutra, uz trube, pod stjegom u zori,

Vitezi silni, gromovi u boju,
Jezdiće gordo uz kaldrmu tvoju -
Prizrene stari, kapije rastvori!


Aleksa Santic

[lavica]

Dodji u moj cardak!...Samu mi je zima...
Svi duseci moji za te su prostrti...
Hocu poljubaca u kojima ima
i vatre, i sunca, zivota i smrti!...

Tvoji zagrljaji neka budu zmije,
Neka stezu divlje uz vihore zara!
U njima da umrem, Serifa, sto prije,
Mirisuci baste, tvojijeh njedara...

Zeljan sam ljepote, i zenskoga stasa,
grceva i slasti, smijeha i vriska,
pomame i ognja, i miloste tajne...

Hodi! Neka ti se sva dusa zatrese,
i po mojoj sobi, ko procvale rese,
Svog proljeca prospe pahuljice sjajne...

Aleksa Santic

[Stranac]

Sto bih ja volio da je voo bila privatna poruka