Najljepsi tekstovi, odlomci, pjesme...

[lavica]

VATRA

Izgorese stari Mrahorovi dvori,
iz krova, iz vrata, iz pendzera svije',
ko dugi barjaci, plamenje se vije,
i oblaci dima uzdizu se gori.

Svijet juri, vice, glas borije bije;
i suse se grede; demiri se zare;
rasiplju se iskre pro mahale stare,
i u noci tonu ko crvene zmije.

O Serifo, otkad tvoje oci vidje'
i ja gorim 'nako, mira nemam nidje...
Golemi me oganj, porusi i satra!...

Ko svjetina ona, i ko dosad niko,
trcao bih i ja i mahnito viko,
Stiskajuci srce:"Vatra, vatra, vatra!"

Aleksa Santic

[lavica]

Prolecna pesma


Osecam veceras dok posmatram laste
i pupoljke rane
kako moje srce polagano raste
k'o vidik na lepe, nasmejane dane;

Kako s mladim biljem postaje sve vece
i lako k'o krilo.
I kako mu celo jedno nebo srece
i pakao bola ne bi dosta bilo;

Kako cezne za svim sto bi zivot mogo
lepog da mu dade,
i da mu nicega ne bi bilo mnogo
tako su velike ceznje mu i nade.

Osecam da dosad sve je bila sala
moga srca vrela;
da jos nikom nisam ljubav svoju dala
koliko bih mogla i koliko htela;

Da ima u meni cela nezna plima
reci nereceni',
da bih srce mogla poklanjati svima
i da opet mnogo ostane ga meni.

D.Maksimovic (jedna od najlepsih pesama)

[Stranac]

Neverna žena




I povedoh nju do reke,
devojkom je smatrajuci,
no, udata ona beše.
Zbilo se na Svetog Jaga,
u podesno nocno vreme,
kad pogase fenjeri se
i zrikavci kad zasvetle.
Na izmaku krajnjih kuca
dodirnuh joj grudi snene,
što se odmah rascvetaše
ko zumbula kite jedre.
I šumeli nabori su
uštirkane suknje njene
kao komad svile što,
od oštrica deset secen.
S krunama bez srebra sjajnog
naraslo je sve drvece,
dok lajaše vidik pasa
u daljini, preko reke.
Kad predosmo glog i trske
i kupina oštre vreže,
od njezine punde osta
na tlu blatnom udubljenje.
I ja na to mašnu skidoh,
ona haljinu sa sebe,
ja - opasac s revolverom,
ona - prslnik sav izvezen.
Ni smilje ni školjke morske
nisu takve puti nežne,
ni kristali na mesecu
takvim sjajem ne trepere.
Bedra njena bežahu mi
kao ribe uplašene,
do pola hladnoce pune
a od pola osvetljene.
I po putu najboljemu
jezdio sam noci cele,
bez stremena i bez uzde,
vrh omice te sedefne.
Ne želim, jer covek jesam,
da pomenem šta mi rece,
pamet zadrava nalaže mi
da se time ne razmecem.
Prljavu od poljubaca
i peska, nju ponesoh s reke;
do se s vetrom macevahu
ljiljanove sablje bele.
Pokazah se kao pravi
Ciganin što zna ko jeste.
Ja poklonih kotaricu
Njoj od trske ispletene,
Al u nju se ne zaljubih,
jer udata mada beše,
kaza mi da devojka je
kad povedoh nju do reke.

[lavica]

Presuda

Maksimalno tačno,
do granice bola,
popuštaš i stežeš
moje lance teške.

Tražiš da sam jaka.
Tražiš da izdržim
i reči... i dodir
i ne pravim greške.

Pokušaj bar, molim, da razumeš
nemir što me guši.

Ne pružaj mi ruku.
Ne govori ništa.
Oseti me samo –
presudi po duši.

[lavica]

Trazim te u nocnim tisinama u kojima odjekuju daleki koraci, u treperenju lisca,u uzdasima nad brdima iznad kojih plove oblaci,u dubinama mora gde skoljke blistaju u suzama,i tamo na zapadu gde krvavi mesec zalazi za horizont. Trazim te u svojim koracima,u umoru i zamoru, u kapima rose i na belom kamenu,trazim te u snu u kome sanjam visoku stenu umesto postelje. I tvoju glavu na mojim grudima.I napokon prestajem te traziti, da te jos na kraju ne zaboravim.

[lavica]

Dok me ima...

Noćas sam opet pod tvoje prozore došla
i bogzna gde sam pošla... ali sam ipak tu.
Znam... tu... iza tog prozora dišeš al nikad dalji nismo
i draže mi kad pišeš nego blizina ova.
Kako bih... samo... da malo snage smognem,
da poverujem ludo (sebi bih da pomognem)
da će se desiti čudo... uzalud!

A noć je hladna... i samu sebe čudim
tolko sam gladna da noćas te probudim...
U san ti stižem kradom a ti... ko da se budiš...
okrećeš jastuk i tom me kretnjom sludiš.
Bežim od sebe... od svega što sam htela,
žurim da tebe još usred sna tog vrela
dodirnem sumnjom da negde još postojim...
umrle zvezde brojim...


u nadanjima svojim jedno se Bogu molim...
da znaš da još te volim... i čekam... dok postojim.

[Stranac]

Ovo je tvoje zar ne?

[lavica]

po cemu si to zakljucio?

[lavica]

Noc je. Tama se vec davno spustila.
Svi spavaju mirnim snom.
Paznja mi je vec davno popustila.
Sama sam i budna samo sa mislju tom.

Vise i ne znam sta mislim,
umor mi lagano volju slama,
pokusavam da se setim, da se prisilim,
tisina prija, volim ponekad da budem sama.

Gledam u zvezdano nebo,
trazim zvezdu padalicu,
s tom nejasnom mislju o tebi,
posmatram promene na svom licu.

Ne znam da li sam zadovoljna,
ili u sebi nosim tugu,
nemir mi unosi taj plahi treptaj,
zelim SVE da ti kazem...kao najboljem drugu...

Umorna sam...veoma...jako...
vec vidim radjanje novog jutra,
i lepo je...i...bas tako...
radujem se...iscekujem...ne znam...sta mi donosi sutra.

[Stranac]

Mislim da te upoznajem polako B)

[Stranac]

Molitva
Umornim korakom, koracam kroz vekove,
brisuci maglu, sto pauk satkao je,
bezeci od ljudi, kao noc od svitanja,
brisuci tragove, kao tugu izboranu.
Trazim da vreme prestane da cuti,
da reci nemile, prestanu da muce,
da se duboki vir, podamnom otvori,
mene iz tame, mladog izbavi.
Koraci da budu kao pesma lagani,
vino kao voda sa izvora studenih,
trazim Svevisnji da me oslobodis,
trazim da budem kao ljudi zemljani.
Da mrzim i prastam,
kao svi koje poznajem,
da placem i volim, kao svi nemocni,
trazim Gospode, da sam ovdasnji.
Uzmi mi snagu sto davno mi pokloni,
ucini da molim u cas poslednji,
ne brani me od rana velikih,
pusti da volim, kao ljudi obicni.
Zelim da osetim, sta bol se zove,
da oprostis, sto krv moja ,
pocinje da gori,
kao suza devojacka.
Uzmi mi Sveti,sve sto svetlo je,
volecu, oprosti, platicu suzom,
neka me, tako je receno,
ne stiti me, lagah se istinom.
Ucini samo, da dan sutrasnji,
bar po necemu na mene podseca,
da imenom mojim, bar jedno ime zapocne,
da oprostaj Tvoj jednom saslusam.
Oprosti Gospode
Pusti nek snovi moji, put pronadju,
poklone sebe jednom svitanju,
pusti sad suze, dragi Gospode,
ja ne placem, ja govorim istinu.



Goran S. Ivanovic

[Stranac]

GUERNICA 1995
Video sam ti
Polomljene ruke prijatelju
Vestacko sunce
Utajeno u tvom oku
Mac klonuli
Vise se ne brani
Cuje se tuzno
Vrisak mladog zdrebeta
Daleki muk
Ranjene stoke
Majke bi da zaplacu
Deca im ne daju
Ona placu za njih
Iz prerezanog vrata
Izlazi pesma
Kao potok tiha
Promrzle noge
Gazi mrak
Bila je mlada
Njeno jutro zaustavljeno
Pre svitanja
Bila je ...

2.

Hoce li doci
Ocekivano sunce
Reci prijatelju
Ako te ruke ne bole
Smiri dusu svoju
Prastaj gresnima
Raduj se radjanju
Daleke vrbake
Isarane mrtvom maglom
Ne ostavljaj
Decaku u kolevci
Pusti samo
Kroz prozor najmanji
Novi zivot svetlosti
Pusti prijatelju
Samo ako te ruke
Vise ne bole

[lavica]

uh, ovo je jako tuzno

[Stranac]

Originally posted by lavica@21.09.2004. u 14:59
uh, ovo je jako tuzno

To je od mog prijatelja Gorana S. Ivanovica,

[no_name]

a kako mi je gogi

[Stranac]

Originally posted by no_name@21.09.2004. u 15:17
a kako mi je gogi

Nisma ga odavno vidio, od jula, inace nije lose

[lavica]

Eho

Previše je tužno.
Tišina među nama – kao teška bolest... traje
i mukom zaključavam vreme
u fijoke, u ormare, u sobe...
na kojima više ne otvaram prozore
da svežina spolja ne rastrči
sećanje na kraj.
Kobno me grize svako novo svanuće.
Za jutrom teku dani – jednolični...
i gluvi za moje uzdahe
i slepi za moje suze.
Gde da prepoznam sebe?
Pred vratima sam sobe –
jedine u kojoj sam umela da živim,
u kojoj sam jedino iskreno
poželela da budem...
Ne otvaraju se.
Nekome u toj sobi
ja više ništa ne značim.

[lavica]

* NA PETROVACKOJ CESTI *

Na cesti Petrovackoj izbjeglice
I trista djece u koloni,
nad cestom kruze grabljive ptice-
tudjinski avioni.
Po kamenjaru osnijezenom
celicna kisa zvoni…
U snijegu mrtva Marija,
mamina kcerka jedina,
bilo joj je sedam godina.
Tri dana snijeg je gazila
i posrnula stotinu puta,
suknju je imala ni kratku ni dugu
i prsluk malen, premalen,
a povrh svega kabanica
beskrajnih rukava, siroka, zuta,
od starog ocevog kaputa.
Ponekad mala plakala,
a sad se opet smijala
i vesela bila,
kad bi je mati tjesila:
Jos samo malo rodjena
pa cemo vidjeti Petrovac,
a to je varos golema,
tu ima vatre i `ljeba
i kuca – do samoga neba.
Radovala se djevojcica
i vatri i gradu nevidjenom,
a sada lezi, sicusna kao ptica,
na cesti Petrovackoj,
na cesti okrvavljenoj.
Oci gledaju sirom, al sjaja u njima nema,
sa mrtvih usana male optuzba tece nijema.
O, strasna ptico, ti si me ubila,
a sto sam ti kriva bila?
Sedam sam godina imala,
ni mrava nisam zgazila;
tako sam malo zivjela
i tako malo vidjela
a svemu sam se divila.
Bila sam bezbrizni leptir, a ti me pokosi, ptico,
ti mi ugasi zjene,
polomi rucice moje od gladi otezale,
od zime ukocene…
Optuzbu dize dijete, zgrcenih sicusnih pesti,
u okrvavljenom snijegu na Petrovackoj cesti…
Tudjinski ljudi krvavi
kucu su nasu spalili,
djetinjstvo su mi ukrali.
Tudjinske ptice, gvozdene, nemile
nad Grmecom su nasim letjele.
Planino moja visoka, planino ponosna, mila,
tek sam sedam godina imala
i tek sam putom prohodala,
a tebe sam u zimskoj noci pregazila.
Smraci se, rodjena goro i na sve nase pute
posalji sinove svoje i osvetnike ljute.
Osveti moje noge izranjene
i jutra gladna isplakana
i ruke modre i smrznute.
Zagrmi tata, iz velikog topa,
pomlati tudje gadove,
zabubnjaj braco, iz mitraljeza
mrtva te sestra zove…
Optuzbu vapije dijete, stisnutih modrih pesti,
u krvi i snijegu na
PETROVACKOJ CESTI.
Branko Copic
(sta reci na sve ovo….)

[Stranac]

Onamo, 'namo, za brda ona,
Govore da je razoren dvor
Mojega cara;onamo, vele
Bio je negda junacki zbor

Onamo, 'namo!da vidju Prizren!
Ta to je moje - doma cu doc
Starina mila tamo me zove
Tu moram jednom oruzan poc



Onamo, 'namo - sa razvalina
Dvorova carskih vragu cu rec:
"S ognjista milog bjezi mi, kugo,
Zajam ti moram vratiti vec "

Onamo, 'namo za brda ona,
Kazuju da je zeleni gaj
Pod nim se dizu Decani sveti,
Molitva u njih prisvaja raj

Onamo, 'namo! za brda ona,
Gdje nebo plavi savija svod,
Na srpska polja, na polja bojna,
Onamo, braco, spremajmo hod!




Onamo, 'namo, za brda ona,
Pogazen konj'ma klikuje Jug
U pomoc, djeco! u pomoc, sinci!
Svetit me starca svet vi je dug

Onamo, 'namo!-sablji za stara
Njegova rebra da tupim rez
Po turskim rebrim; da bjednoj raji
Njom istom s ruku ras'jecam vez.

Onamo'namo, za brda ona,
Milosev, kazu; prebiva grob!
Onamo!... Pokoj dobicu dusi
Kad Srbin vise ne bude rob.

[lavica]

Samoca

Svoju snagu prepoznaces po tome
koliko si u stanju
da izdrzis samocu.

Dzinovske zvezde samuju
na ivicama svemira.
Sitne i zbunjene
sabijaju se u galaksije.

Seme sekvoje bira cistine
sa mnogo sunca, uragana i vazduha.
Seme paprati zavlaci se u prasume.

Orao nikada nije imao potrebu
da se upozna sa nekim drugim orlom.
Mravi su izmislili narode.

Svoju snagu prepoznaces po tome
koliko si u stanju
da prebrodis trenutak
jer trenutak je tezi
i strasniji i duzi
od vremena i vecnosti

M.A.