|
General major
Registrovan: 11.02.2007.
Postovi: 4706
|
Перун (III.dio)
Опште познати словенски бог, господар грома, како га зове Прокоп; словенски Зевс, како га назива Ј. Малала (III 13.) у X веку – бог, кога скоро сваки хроничар спомиње, који се највише одржао у фолклору, приповеци и песми свих Словена, који је оставио трагова на особним именима, на именима села, планина и биљака, јесте бог Перун. Ово божанство познавали су Словени без сумње још у индоевропској епоси својој. Перун представља бурно олујно небо. Он је бог грмљавине и грома, као Thor у Германа, Zeus keraunos у Грка, Juppiter Fulgur у Римљана.
Забележака и потврда о постанку и бити својој има Перун више него икоји други словенски бог. Под 907. /Chron. Nestoris c. XXI pg. 16./ годином прича Нестор: "И заклињаху се оружјем и Перуном богом својим, и Волосом скотијим богом, и утврдише мир." Под 945. и 971. годином заклињу се Словени, како то видимо у цитату у одељку врховног бога, опет Богом, Перуном и Волосом. 980. /Ibid. s. XXXVI pg. 42./ године вели Нестор: "постави (Владимир) Кумире на брду више свога двора: Перуна од дрвета са сребрном главом и златном брадом, и Хорса и Дажбога и Стрибога и Семоргла и Мокошу", а 988. /Ibid. s. CXLIII pg. 71./ године: "заповеди (Владимир) да привежу Перуна коњу за реп, и да га тако свуку до испод Боричева у оток; затим нареди дванаесторици људи, да га туку батинама. Док су га они тако вукли потоком, некрштени над њим плакаху. Тада, пошто су га тако довукли до Дњепра, баце га у њ. Владимир рече својим слугама: "Ако се где заустави, одгурните га од обале, док не прође водопад, а тада га оставите." Прође Перун кроз реку и избаци га ветар на обалу, која се од тога доба до данас зове "Перунова обала". У једном споменику из XII века: "Choždenie bogorodici po mukamъ" /Памјатн. стар. Русск. лит. изд. гр. Г. Кушелевим Безбородко III 119. С. Петерб. 1862./ налазимо сличан ставак.
"Sbornik Paisijev" је исто тако од врло велике важности као споменик за Словенску митологију. И он спомиње оне богове које и Нестор, који су, изгледа, били познати сваком Русу. Ставак који нас интересује гласи: "И верују у Перуна и у Хорса и у Мокошу и у Сима и Ргла и у Виле... Моле се... Вилама и Мокоши и Симу и Рглу и Перуну. – Почеше жртве приносити Роду и Рожаницама пре (него жртвоваху) Перуну богу њиховом... И по светом покрштењу Перуна одбацише... Моле се њему проклетоме богу Перуну и Хорсу и Мокоши и Вилама."
И споменик XIV века "Kirillo Belozarskij monastir" /Налази се у библиотеци Петроградске Духовне Акад./ врло је значајан. Он гласи: "Верују у Перуна и у Хрса и у Сима и Ргла, и у Мокошу и Виле; и они се моле огњу и Вилама, Мокоши, Симу, Рглу, Перуну, Хрсу, Роду и Рожаницама и свим проклетим боговима њиховим. И тим боговима жртве приноси и чини словенски народ... Вилама и Мокоши, Диви, Перуну, Хрсу, Роду и Рожаници... тј. Словени су почели постављати трпезу Роду и Рожаницама пре него (поставише трпезу) Перуну богу њиховом..." завршетак овог ставка је као и у већ наведеном Пајсијевом зборнику.
"Sofyskij Sobor" /Ibid./ из XIV века, који се почиње скоро истим речима, као и претходна два споменута ставка, има нарочито карактеристичан завршетак: "али и сада по појединим покрајинама моле се њему проклетом богу Перуну, Херсу, Мокоши и Вилама."
Споменик "Kirillo-Belozarskog monastira" садржи међутим још једну нову појединост кад вели: "И почеше жртвовати муњи и грому и сунцу и месецу, а остали Перуну, Хурсу, Вилам и Мокоши". Кад се Владимир вратио са војног похода у Кијев: "Поруши све идоле, Перуна, Хорза, Дажбога, Мокошу, и остале кумире", прича Нестор. Напокон у Споменику "Slovo někojego christoljubьca i revniritelja po pravěj věrě" "видимо колико је дубоког корена ухватила стара вера:" а то су Хришћани који верују у Перуна и у Хорса и у Мокошу и у Сима и у Ргла и у Виле – Моле се – Вилама и Мокоши и Симу и Рглу и Перуну и Роду и Рожаницама. /А. Востоков: Описианiе русск. и словен. рукоп. Румјанцовскаго Музеума С. Петерб. 1842, рд. 228-229./
Име Перуново задржало се на многим стварима у појединим покрајинама словенским као: Перуња вес, Перуњи врх, Перунова гора, па планина Перин (у Бугарској), Перун брдо, Перунова дубрава (у Хрватској), Перуновиј дуб (у Руса), Piornov (у Пољака) затим Прохи (у Полабских Словена) па напокон особна имена као: Pioruny (у Пољака), Перенит, Пересвет (у Руса), /Св. М. Морошкин: Славј. Именослов С. Петерб. 1867./ , Перован (у нас) итд.
Полапци имају и Перендан, а ми Срби цвет перунику, који се зове још и богиша.
Оволики број споменика имена Перунова сведочи нам не само то да је Перун постојао, него нам сведочи и то да је он и опште познати словенски бог.
Изгледа да су гром и Перун донекле били синоними, а повод за ову тврдњу даје нам поређење словачког: "Paramova strela v tja!" са чешким: "Hrom do tebe!" /К. Ј. Ербен: Slovnik naučny, VI 276 Praze 1867./ Ова клетва изједначује нам Paroma и Hrom, и тиме нам већ по мало одређује функцију Перунову.
"Perkunъ rekљe gromъ" вели летописац Перејесл. /К. М. Оболенскиј: Летоп. Перејесл. Москва 1851. pg. XXI./ и тиме нам још више потврђује горњу претпоставку.
Врло вероватан, а свакако исто тако и тачан податак о Перуну, даје нам Гвањини кад вели: "На овом месту, уздизаше се некада Перунов идол, баш онде где је данас манастир Перун, назван тако по имену овога идола. Он – идол, био је обожаван од Новгорођана. Представљао је човека, како у руци држи огњени камен; сличан је грому, јер реч "Перун" код Руса и Пољака значи гром. У почаст овога идола гораше и ноћу и дању ватара наложена од храстових дрва. Ако се непажњом слугу, који је морају чувати, ова ватра угаси, сви би, без икакве милости били осуђени на смрт." /Гвањини: Sarmatiae Europae descriptio 1578./ Кад би знали још и одакле је Гвањини ову забелешку узео, могли бисмо му сасвим поверовати. У том случају имали бисмо, већ самим овим досад реченим, посве јасну слику о Перуну и његовим својствима. Ови нам подаци ипак прилично јасно одређују Перунов карактер. Придодамо ли томе и етимологију Перунова имена, које је постало од корена речи: пер (у) што значи бијем силно ударам, отуд пьрати што значи; ударати, и наставка ун који означава извршиоца радње; увидећемо да је Перун чисто оличење грома и треса. Он је онај бог, који све удара и крха, а није само бог муње која тек севне. По другом значењу корена речи, наговештена је можда и киша, што се с громом из нагомиланих грозних облака на земљу лије, испирајући и чистећи небо. /N. Nodilo: Rad J. A. XXXXVIII.) Словенски Перун упоређиван је често и врло оправдано са индијским Pardžanjom, литванским Perkunasom и летским Perkonsom. Рекосмо да се сасвим оправдано упоређује Pardžanja са Перуном, јер ни Pardžanja није само бог кише, како се до скора мислило, него и бог грмљавине. /Г. Крек: op. cit./ Ригведа (V. 83.2) вели: "Ветрови дувају, громови пуцају, зелен ниче, небо се наоблачи, ствара се за свако створење окрепа, кад Pardžanja са својим семеном оплоди земљу" А даље "Ричи, грми, дај плода, облећи нас својим пуним воде колима (V. 83.4)." – "Ако, о Pardžanja, под руком грома погодиш зликовца све се весели што је на земљи (V. 83. 7);" – "Нека би шумне воде великога бесног бика облака земљу развеселиле (V. 83. 9)".
Хелмолд нам спомиње некога бога Provena и Provea. Ови богови су на сваки начин идентични са Перуном, а Хелмолд их је или криво чуо или криво записао. Сакс Граматик нам пак прича о неком богу Porenutiu, који би могао бити Пореновић, Перунов син. Да би се видело, на каквом месту су Стари Словени градили храмове Перуну, и шта су сматрали за најдраже обитавалиште Перуна и свих богова уопште, карактеристичан је навод Хелмолдов, који гласи: "Ми одосмо у онострану Славију и уђосмо у једну шуму. Ту, између врло старих дрвета, видесмо храстове посвећене Провену, богу ове земље. Ограђени су били шумском оградом, кроз коју се улазило на двоја врата. У свима селима ове земље има мноштво кућних богова и идола; али ово је место главно светилиште за цео овај предео. Народ, краљ, свештеници, сви ту долазе ради суђења спорова. Приступ у светилиште допуштен је само свештеницима и онима који хоће да принесу жртву, или онима којима прети опасност од смрти, а није им отказано право азила. Јер Словени толико поштују ове своје светиње, да не допуштају, да се непријатељском крвљу окаља ни ходник њихова храма". /Helmold: Chronica Slavorum, I, 83./
Да бисмо могли рећи коју о Перуну у нашој Народној песми, морамо најпре навести наставак оног већ споменутог уговора 945. године између Словена и Грка, који код Нестора гласи: "Сутра дан ујутру Игор сазва посланике (Грке) и оде на брдо, на коме бејаше Перун и ту положи заклетву са свима својим главарима, који беху некрштени: "А Руси хришћани положише заклетву у цркви Св. Илије". – Овај навод летопишчев, где крај Перунова кипа ставља храм Св. Илије, и где Св. Илију тако рећи изједначује са Перуном, врло је значајан.
Изгледа да је Перун на Св. Илију натоварио сав терет свога незнабоштва. Питање је сад, да ли је црква утицала на ову замену или није. Неки аутори /L. Niederle: op. cit./ премда сумњају, не могу ипак и да потврде ову замену. Међутим, ако се сетимо дипломације Цариграда у верској политици, јасно ће нам бити да је црква несумњиво утицала на то да се стара божанства замене хришћанским свецима и да се обичаји заодену у хришћанско рухо. Па не само источноправославна црква, него је и католичка црква утицала на овакве замене. Зар нам ову тврдњу, сем случаја Перуна и Св. Илије, не доказује и покушај да Световида прекрсте и замене Св. Видом; да Волоса замене Св. Власијем и Василијем; да град Јулин доведу у везу с Јулијем Цезарем? Зар није довољан доказ и то што су велики хришћански празници стављени у исто доба кад су биле велике свечаности словенских богова? Зар нам напокон не казује то и пример бога Вотана у Немаца, који је прекрштен и назван Св. Мартин? Овакви поступци, побожне лажи, лукавства и збрке имена /Л. Леже: op. cit./ нису ретка ствар код средњевековних калуђера и свештеника и источне и западне цркве. Према томе можемо посве слободно сматрати Св. Илију као директног наследника Перунова, па према томе и наследника свих његових својстава, а као таквог ћемо га одмах упознати и из наших народних песама.
По нашој Нар. песми Св. Илија је громобија; муња и стреле својина су других светаца. Илијин је гром, а он га својом властитом руком баца и њиме удара. Нар. песма вели: Проговара Св. Пантелија: "Удри громом громовник Илија – Удри огњем Огњена Марија – а ја ветром Св. Пантелија" – Ал говори Огњена Марија: – "Немој громом громовник Илија – ни ја огњем Огњена Марија". – Или: – "Из облака светац проговара: Огњем пали Огњена Марија – Стрелом стрељај Св. Пантелија – Громом удри Громовник Илија" – Или: "Не светкује петка ни недељу – ни Илију који громом бије – ни Марију која огњем пали".
Св. Илију спомиње наша Нар. песма и као кочијаша, који увек на гозби светаца седи на врх софре, баш као и Зевс у Грка. Јекавска Нар. песма (В. књ. II. 22.) пева: "Боже мили чуда великога – гледах чуда прије невиђена – у Павлову светом манастиру – постављени од злата столови – наврх софре громовник Илија..."
И Стари Словени мислили су да грми зато што се Перун вози на колима, баш као и индијски Pardžanja, /N. Nodilo, op. cit./ а и наш Св. Илија. Али Свети Илија је у моћи и да пљуском пусти кишу, а исто тако и да затвори небо. У песми "Свеци благо деле" Св. Илија затвара седмера небеса, и удара печат на облаке, да не падне дажда из облака. Ова моћ припада Pardžanji, а по дугој етимологији корена речи – пер(у) било би то у Перуново својство. Колико се наша стара вера и наше незнабожачко доба до данас очувало показује нам једна наша нар. песма, где се најдубље незнабоштво титра с хришћанским именима, а која је важна и стога што спомиње небо као својину врховног бога, а Св. Илију зове кочијашем и даје му сем громова и стреле. Она гласи: Хвалила се звијезда Даница: – Оженићу сјајнога месеца – испросићу муњу од облака – окумићу Бога јединога – деверићу и Петра и Павла – старог свата Св. Јована – војводу Св. Николу – кочијаша Св. Илију. – Што се хвали звијезда Даница, – што се хвали то јој и Бог дао, – оженила сјајнога месеца – окумила Бога јединога – одевери и Петра и Павла – старог свата Св. Јована – војводу Св. Николу – кочијаша Св. Илију. – Стаде муња дијелити даре: Даде Богу небеске висине – Св. Петру петровске врућине – а Јовану леда и снијега – а Николи наводи слободу – а Илији громове и стреле.
У словачким народним песмама налазимо Перуна под именом Paroma, који опет као и Перун баца громове. Оне гласе: "Bouh Parom zaoblacom; – A vidi to nahnйvany. Tresk! Zahrmi jej do čela – Hned iz deckem zkamenéla." (Ражљућен Бог Паром иза облака, виде то, и наједанпут баци гром и она би одмах скамењена), или једна друга: "Za onijeg časov – Za starijeh Bohov – Za Boha Paroma" (У оно доба, у доба старих богова, у доба бога Парома).
Ваља нам нагласити још једну особину бога Перуна, која се јасно види из свих уговора које хроничари спомињу, а у којима се Словени увек заклињу богом својим Перуном. Перун громом сатире рушитеље уговореног мира и кривоклетнике на народном суду. То је разлог, што се уз сваку заклетву редовно спомиње име Перуново.
Неколико пута споменут је до сада Огањ. Руски споменици из XIV и XV и XVI века зову Сварожића огњем. У нашој Нар. песми налазимо редовно уз "громовника Илију" и његову сестру "Огњену Марију". Риг-веда божанство које би одговарало Огњеној Марији зове "Agnis", и значајно је то да Риг-веда прве по реду и најтоплије химне своје управља и шаље богу "Agnis-у".
И ако немамо изричних потврда, или бар не многобројних и детаљних, ипак држимо да је посве природно и да је у суштини саме ствари обожавање огња или ватре, и да је оно постојало и код Старих Словена. Ватре или кресови у очи Ђурђева, Ивана и Петрова дне, па у очи Лазареве суботе, јесу несумњиве потврде наведене тврдње, а заостаци тога култуса.
|
