Rehabilitacija , da ili ne???

[misirac]

Ја би лично М.Кесаџију "рехабилизовао", и то више пута!Ма шта ти то значило!

Originally Posted by drugi način

Ja predlazem da i Musu Kesedziju rehabilizuju.

[VIKKTOR]

nisu saradjivali?dali si bas siguran u to?

[VIKKTOR]

Istoričari Drugog svetskog rata protiv rehabilitacije Draže Mihailovića
Obnova procesa bila bi presedan u svetu

Mi, istoričari II svetskog rata na tlu Srbije, smatramo da se pitanje rehabilitacije Draže Mihailovića u ovom vremenu ne može postaviti iz suštinskih i formalnih razloga.
Ravnogorski pokret je samonikao, nastao od grupe nepredatih vojnika u Aprilskom ratu koje je pukovnik Dragoljub Mihailović odveo na Ravnu goru aprila 1941. Pokret je oformljen do septembra aktivnošću Draže koji je slao brojne poruke bivšim oficirima i uticajnim ličnostima, kao i kvislinškim liderima otvorenim kolaboracionistima. Draža je tajno, što mu je bio metod, pregovarao sa Titom, ali nije prihvatio kurs oružane borbe; pregovarao je i sa Nemcima i to uspešno. Sa iskustvom predratnog obaveštajca obmanjivao je saveznike da će napasti okupatora i zato je stalno tražio pomoć u oružju, opremi i novcu. Obmanjivao je sopstveni narod patriotskim parolama, te je uspeo da privuče deo javnosti.
U stvarnosti uloga Draže je bila krajnje retrogradna. Formirao je “crne trojke” koje su činile zločine nad civilima. Patentirao je slovo “Z” objavljivano preko Radio Londona, a četnička kama klala je Srbe. Žrtve ravnogoraca u Srbiji brojnije su nego žrtve svih ostalih kvislinga zajedno. Pored toga, u Sandžaku je ubijeno 30-35.000 muslimana, mirnih stanovnika. Akciju je vodio komandant crnogorskih četnika Pavle Đurišić, koji potom dobija gvozdeni krst od Hitlera.
Politički ciljevi Ravne gore izraženi su kroz mnoštvo dokumenata. Koncept “Homogena Srbija” nastao je juna 1941, u njemu se zagovara “Velika Jugoslavija” i u njoj “Velika Srbija” do linije Karlobag-Virovitica. Ta država bi kontrolisala sve oblasti javnog života. Bitan činilac je srpski narod koji se “nesme deliti po klasama”. Predviđa se jedna država, monarhistička i centralistička, jedno društvo bez političkog pluralizma pod jednim vođom “Čičom”, sve u “Novoj Evropi”. Draža je u naredbama zastupao iste stavove: “Čišćenje državne teritorije od svih narodnih manjina i nenacionalnih elemenata”. Draža je inicirao konferenciju četničke omladine Crne Gore i Sandžaka krajem 1942, na kojoj je zaključeno da će uvećana Jugoslavija biti centralizovana kraljevina. Hrvati i Slovenci će u njoj imati svoje oblasti, a “nacionalnih manjina neće biti”. “Neko vreme” (?) će jedini nosilac vlasti biti četnička organizacija. Svi državni činovnici i sudije biće iz četničkih redova. Vojska i žandarmerija pod direktnom kontrolom četničke organizacije…
Izveštaji britanskih vojnih misija jednodušno su ukazivali da se Draža ne bori protiv okupatora. Zapadni saveznici 1943. prestali su da pružaju pomoć četnicima, a na skupu velike trojice u Teheranu zaključeno je da treba pomoći samo Titovoj armiji. U leto 1944. Draža je raščinjen, a kralj Petar poziva sve četnike da pristupe Narodnooslobodilačkoj vojsci pod komandom Tita, kako bi izbegli “sramni žig izdaje”.
Sva dokumentacija u zemlji i svetu svedoči o četničkoj saradnji sa okupatorom. Suđenje Draži Mihailoviću 1946. u prisustvu stranih predstavnika i novinara bilo je javno i legalno. Kao i Nirnberški proces, suđenja po nacionalnim tribunalima za ratne zločine su važeća i nigde u svetu se nije postavilo pitanje njihovog prekvalifikovanja

[VIKKTOR]

Dr Dragoljub Petrović, dr Miroljub Vasić, dr Momčilo Isić,
dr Radoje Pajović, dr Milovan Bosić, dr Ranko Končar,
dr Pero Damjanović, dr Dušan Živković, dr Milan Borković,
dr Olivera Milosavljević, dr Branko Latas, dr Branko Pavićević,
dr Mladenko Colić, dr Nenad Petrović, dr Gojko Jakovčev,
dr Nikola Živković, dr Miodrag Zečević,
dr Milutin Folić, dr Mladen Stefanović, dr Gojko Miljanić

[VIKKTOR]

U poverljivom izvestaju Vrhovnoj komandi Vermahta 20. juna 1943. general-lajtnant Liters, opisujuci operaciju “Svarc” od 15. maja do 16. juna 1943, dalje istice:
Naoruzanje komunista je bilo dobro. Raspolazu zacudjujuce velikim brojem automatskog oruzja (lakim mitraljezima, teskim mitraljezima, minobacacima itd.) i uz to obiljem municije. Svi se izvjestaji slazu, a i nasi gubici to dokazuju, da ovim oruzjem umeju da rukuju. Odlicnom obavjestajnom sluzbom (pomocu stanovnistva itd.) vestim koriscenjem zemljista i kamuflazom (takodje i uniformama svih vrsta), uvijek su uspijevali da nasim trupama postave klopke.
Nesumnjivo je da su komunisti protivnik s kojim se mora ozbiljno racunati, kome je dorasla samo jedinica koja je opremljena i naoruzana svim potrebama za vodjenje borbe u planinama, koja je dobro uvjezbana i naviknuta na najveca tjelesna naprezanja.”
Dakle, u svijetlu podataka koje nam je pruzila autenticna istorijska gradja jasno je kao dan da je u Drugom svjetskom ratu Vrhovna komanda Vermahta dovodila svoje divizije sa Istocnog fronta u Jugoslaviju (”sedam ofanziva”) da operisu, a ne da se odmaraju, kako nas M. Mihailov - zastitnik od partizanskih mitova, obavijesti u Danasu - zakljucuje svoj odgovor Radomir Vujosevic.
Mihaila Ivezica iz Beograda na reakciju su naterali novi udzbenici istorije za osnovne i srednje skole, u kojima se dokazuje da su u Jugoslaviji bila dva antifasisticka pokreta. To, po njemu, nije tacno, i ovim redovima dokazuje svoj stav:
Kome je stalo do istine nije tesko utvrditi da se Draza Mihailovic, sa manjom grupom oficira i podoficira bivse jugoslovenske vojske, nakon kapitulacije 1941. sklonio na Ravnu goru i time izbegao zarobljenistvo. Vec u junu mesecu Draza je preko svojih oficira puk. Pantica i kapetana Mitrovica uspostavio vezu sa Nedicem i Acimovicem, a preko njih i sa Nemcima. Navedeni oficiri organizovali su i sastanak Drazi sa Nemcima u Divcima 11. novembra 1941. na kome je dogovorena saradnja cetnika i Nemaca o zajednickoj borbi protivu komunista (partizana), koja je trajala sve do kraja rata 1945. Pored navedenog sporazuma, cetnici su sa Nemcima sklopili jos 19 sporazuma i vodili 128 “zdruzenih operacija” protivu jedinica Narodnooslobodilacke vojske.
U septembru i oktobru 1941. Tito je sa svojim najblizim saradnicima dva puta isao na razgovore sa Drazom i to u Struganiku 19.09. i u Brajicima 26. i 27.10. da moli Drazu da zajednicki vode borbu protiv okupatora. Sklopljeni su i neki sporazumi, ali od svega toga nije bilo nista, jer je Draza u to vreme vec kontaktirao sa Nemcima. Tako je 1. novembra, tri dana posle razgovora sa Titom u Brajicima, uputio pismo Stabu 342. nemacke divizije u Valjevu, sa molbom da mu se isporuci oruzje i municija i da ce on sa svojim cetnicima ocistiti od komunista (partizana) celu zapadnu Srbiju. Tog istog dana 1. novembra Draza je sa svojim cetnicima frontalno napao partizanske odrede u zapadnoj Srbiji i time prekrsio sporazum sa Titom. Od tada pa sve do kraja rata Draza nije prestao da se zajedno sa okupatorom bori protiv NOV.

[brzigonzales1]

Originally Posted by VIKKTOR

nisu saradjivali?dali si bas siguran u to?

Odakle "avatar" - malo "sumnjivo"?

Sve koji to zaslužuju rehabilitirati.

[system]

99% su komunjare proglasilie za drzavne neprijatelje, svako ko je bio protiv njih odmah drzavni neprijatelj, glavne ubiju pa kao samoubistvo .

[drugi način]

Originally Posted by system

99% su komunjare proglasilie za drzavne neprijatelje, svako ko je bio protiv njih odmah drzavni neprijatelj, glavne ubiju pa kao samoubistvo .

Komunjare su bili kulturni ljudi, ubiju te, zataškaju ubitsvo pa čak na kraju te i proglase dobrim čovjekom.
Ovi sad, ubiju te i ostave na ulici, a to pripišu ko biva nekom mafijaškom obračunu.

[Aspirin]

BIVŠI ČETNIK DRAGOSLAV - CILE MARJANOVIĆ (88) DOKAZAO DA NIJE UBICA

POLA VEKA ČEKAO REHABILITACIJU

• Okružni sud u Valjevu doneo rešenje u kojem piše da on u ratu nikoga nije ubio

POKAZUJE SLIKU IZ ZATVORA: Dragoslav Cile Marjanović
I do sada je Dragoslav - Cile Marjanović (88), valjda jedan od najstarijih četnika u Srbiji i bivši dugogodišnji robijaš, koračao varošicom LJig visoko podignute glave jer je znao, a to su znali i drugovi i gospoda u LJigu, da u vreme svog četnikovanja nikog ni popreko nije pogledao, a posebno da nije ubio partizane Radenka Verbića Pilota i Ivana Arsenijevića Goluba zbog čega je u sudskom procesu koji mu je montirala Udba osuđen na 13 godina a njegov brat od ujaka Miodrag Vesić, sada pokojni, na 14 godina teške robije.
- Jašta, more, nego da idem podignute glave. Onomad mi poštar doneo plavu kovertu iz Okružnog suda u Valjevu na koju sam čekao 52 godine, a u koverti rešenje Okružnog suda u Valjevu u kojoj piše da smo i ja i moj brat Miodrag Vesić, sada već pokojni, rehabilitovani, odnosno, što je još važnije, da nismo ubice - počinje priču čika Cile Marjanović, jedan od najpoznatijih ljiških posleratnih fotografa koji je na pravdu čekao više od pola veka.
Drugi svetski rat je Dragoslava - Cileta Marjanovića zatekao u Beogradu kao đaka Državne trgovačke akademije, gde je, kao član Srpskog kultrnog kluba za ceo život prihvatio ideje Dragiše Vasića i Slobodana Jovanovića o srpskim nacionalnim idejama.
Svedoke grizla savest
Posle toliko godina čekanja i dokazivanja istine, Okružni sud u Valjevu, isti sud koji ga je i osudio, na osnovu iskaza istih tih svedoka, ali sada govoreći istinu, doneo je rešenje o rehabilitaciji njega i njegovog brata Miodraga koji, nažalost, nije dočekao ovo rešenje.
Iskreno, veoma malo sam četnikovao. Nakon što sam kao momčić otišao na Ravnu goru i tu imao vojnu obuku od tri nedelje, moje četnikovanje je bila moja nacionalna ideja, prikupljanje hrane za četnike i transport do Ravne gore i samo jedan jedini oružani sukob sa partizanima koji je trajao jedva nekoliko minuta. Međutim, bio sam pripadnik četničkog pokreta i ostao sam mu veran do dana današnjeg -kategoričan je čika Cile Marjanović
Kao pripadnik poražene strane u ratu, Dragoslav - Cile Marjanović se na raznorazne načine snalazio da preživi vreme dok se ne stabilizuje nova vlast kada će, kako je mislio i kako je i napisao u knjizi"Oprosti im, sine", moći da se kao čovek ne okrvavljenih ruku vrati normalnom životu. Međutim, Dragoslav - Cile Marjanović, uostalom kao i mnogi drugi, mislio je tako, ali nije tako mislila Udba, kao udarna pesnica nove vlasti kojoj su specijalnost u to vreme bili montirani procesi protiv svih koji im nisu bili po volji.
Godine 1957. Dragoslav - Cile Marjanović Udbi nije bio po volji zato što se u njega zaljubila Gordana Filipović, ćerka palog borca a i Cile je posle prvog susreta sa Gordanom shvatio da je ona žena njegovog života. No, u ljubavnu romansu između skojevke i bivšeg četnika umešala se i Udba koja je na sve načine pokušavala da rasturi vezu i spreči brak kako jedan reakcionar, kakvim je Udba smatrala Dragoslava Marjanovića, ne bi skrnavila svetle tradicije NOB-a i novog poretka. No, ljubav između Gordane i Dragoslava, i pored mnogih pretnji i upozorenja, krunisana je brakom i koji, i pored svih nedaća koje su preživeli Gordana i Cile traje i danas.
- Glavni režiseri montiranog procesa po optužnici da smo moj Miodrag Vesić i ja ubili partizane Radenka Verbića Pilota i Ivana Arsenijevića Goluba bili su šefovi ljiške Udbe pre svih neki Šarlo, koji su uz pomoć mnogobrojnih lažnih svedoka koji su bili primorani da svedoče, nego zbog svojih ranijih grehova, a neko iz straha od Udbe, na sudu dokazali da smo partizane ubili baš mi, iako su i vrapci u LJigu znali da su ih ubili četnici Milan Brđević Brđa i neki Lala, za kojeg se zna samo toliko da je bio negde iz Vojvodine. I, sud je doneo presudu po kojoj sam ja osuđen na 13 godina, a moj brat Miodrag Vesić na 14 godina zatvora. Naravno, bilo je i onih koji su tada govorili da smo dobro prošli jer je javni tužilc tražio smrtne kazne - objašnjava čika Cile Marjanović.
Dragoslav - Cile Marjanović je u zatvoru Zabela izdržao celokupnu kaznu bez ijednog zahteva za pomilovanje, odbio je i mesec dana skraćenja zatvorske kazne, a svoju borbu za dokazivanje istine započeo je odmah nakon izricanja presude.
Vreme je prolazilo, menjale su se i neke društvene prilike, a mnogim svedocima koji su me "videli da sam ubio partizane" bilo je vreme za umiranje. Mnogi od njih nisu mogli mirno da umru sa takvim teretom na duši, a neki su svoje porodične nesreće povezivali sa lažnim svedočenjem protiv mene. Mnogi od lažnih svedoka su me pozivali da im na samrtničkoj postelji oprostim ne bi li na miru umrli. Išao sam kod njih, opraštao sam im jer smatram da je ljudski opraštati, ali sam sa sobom u nekoliko slučajeva vodio sudskog zapisničara koji je beležio njihova priznanja o tome kako su me, zbog čega i pod čijim nagovorom optuživali, ali i o tome ko je stvarno ubio dvojicu partizana. Veliki doprinos istini o tome da ja i moj brat nismo ubice partizana i da smo robijali na pravdi Boga, dao je Vladislav Verbić, otac partizana Radenka Verbića Pilota, koji je u međuvrenu saznao ko mu je ubio sina i 1958. godine, na molbu mog oca, dao iskaz o našoj nevinosti, ali to još uvek nisu bila vremena za istinu. Da, bilo je i onih koji su samoinicijativno dolazili kod mene kući i kroz plač me molili da idemo u sud kako bi rekli istinu o lažnom svedočenju, odnosno o mom stradanju.
Spreman da oprosti
- Zaista bih bio srećan da mogu da zaboravim velike nepravde koje su mi učinjene i patnje kroz koje sam prošao. Ne mogu to ni danas, u dubokoj starosti, ali spreman sam da počiniocima oprostim - završava priču Dragoslav - Cile Marjanović čija životna priča, zahvaljujući ljudskoj zlobi, osionosti i pakosti, kao da je sišla sa filmskog platna.