ВЕРСКИ ОБИЧАЈИ

[no_name]

КРСНА СЛАВА

Једна од главних одлика српског Православља, за коју не зна остали хришћански свет, јесте крсна слава. Пре примања хришћанства Срби су били многобожачки народ. Поред врховног бога Перуна, кога су сви поштовали, сваки дом је имао и своје домаће божанство. По природи сентиментални и везани за домаће навике и обичаје, у сусрету са хришћанством, Срби су се најтеже одрицали тих домаћих божанстава. Мудри и практични Немањин син, Свети Сава, многобожачке кумире и идоле, заменио је великим светитељима Цркве Христове, који постадоше заштитници и помоћници српских домова, цркава и манастира, породица и племена, села и градова, па и читавих покрајина и области. Тако је настала крсна слава,

Црква је, имајући у виду практичне разлоге, саветовала и препоручивала породицама које светитеље да узимају за своју крсну славу. Бирани су велики светитељи који се празнују у јесен, зиму и пролеће, када је мање радова у њиви, пошто су Срби били народ који се бавио земљорадњом и сточарством. Поједине породице, опет, бирале су дан када ће се крстити, и светитеља који се тога дана слави, узимале за своју крсну славу.

Значај славе, Слављење крсне славе је остала једина непрекинута традиција код Срба од времена покрштавања до данас. Много је штошта промењено у народном животу и обичајима, али се слава сачувала као највећа светиња нашег народа. Србин је славио славу у најславнијим данима своје историје, али исто тако и у току петвековног робовања под Турцима.Слављена је слава у време и невреме - у рату и изгнанству, у тамници и болници, у жалости и радости, у беди и сиромаштву исто као у богатству и изобиљу. Наши војници су у јеку најжешћих битака у рову ломили бајати војники хлеб (тајин) певали тропар своје славе, палили комадић воштанице који су од куће понели, молили се Богу за помоћ и срећније дане. После П светског рата у време невиђене безбожничке и антиверске пропаганде, Срби се нису одрицали своје славе и, слободно се може рећи, да је крсна слава сачувала православну веру и традицију у нашем народу.

Када један дом, једна породица, почиње да слави крсну славу?Слава се преносила и настављала са колена на колено са оца на сина тако, да се данас може лако закључити које су породице са истим презименима од једног претка, само по томе коју славу славе. Уколико славе исту славу онда су од истог претка, али су се током времена и расељавања удаљиле једне од других, и постале непознате .

Када отац предаје славу синовима? Уколико синови живе са оцем у једној кући, онда сви заједно славе славу. Међутим, када неко од синова заснује своју породицу, ожени се и не живи више са оцем, он треба одмах да почне да у свом дому слави крсну славу. Сасвим је погрешно, што поједини данас, не славе, зговарајући се: жив ми је отац и он слави. Значи, чим неко живи засебно и има своју породицу, дужан је да слави своју славу, јер је слава заштитник домаћег огњишта и помоћник у сваком раду, велики Божији благослов и заштитник свих укућана, нарочито деце.

Како се прима крсна слава од оца? Прве године, када син заснује самостално домаћинство, он долази код оца на славу. Кад се колач исече, отац из своје десне руке предаје сину једну четвртину колача, пољубе се, један другом честитају славу, а отац пожели сину да са својом женом и децом, будућим унуцима и потомцима, дуго у здрављу и добром расположењу слави славу. Син носи део колача кући, подели га са својом породицом, а већ наредне године почиње редовно да слави своју крсну славу.

Припреме за славу. На неколико дана пред славу, у дому у коме се слави почињу припреме како би се слава што свечаније и достојније дочекала. Кућа се распрема, чисти и сређује. Укућанима, деци нарочито, купује се понешто ново, од одела, да то "понове" на дан славе. У кући влада свечана атмосфера, ведро духовно расположење и радост у ишчекивању славе.

Свећење водице По древној и устаљеној пракси наше цркве, у време пред славу свештеник освећује водицу у домовима који славе. За освећење водице домаћица припреми следеће: једну посуду (чинију) са водом, букет босиљка, мању свећицу, кадионицу са жаром или брикетом, тамјана и списак укућана у кући. Све се то постави на сто у соби где је славска икона, која је на источном зиду собе. Пожељно је да на обреду освећења водице буду сви укућани са домаћином. Зато свештеник, бар на дан раније, "заказује" водицу, то јест, најављује домаћину у које време тачно долази, како би сви били на окупу и молитви. У селу се обично зна кад ће у тај крај наићи свештеник, па се водица не "заказује". Кад се водица освети, сви укућани се мало напију ове освећене водице, а од остатка се меси славски колач. Уколико се водица свети на дан славе, заједно са резањем колача, пошто се укућани по мало напију, остатак се сипа за неку калемљену воћку, или цвеће у кући.

Зашто се освећује водица у домовима за славу и Васкрс? Поред заједничких молитава и богослужења, који се обављају у храму, црква је одредила да се два пута у години одржавају обреди и молитве у домовима верника, за духовни напредак свакога дома. А то је све везано за два велика и најсвечанија дана - за славу и Васкрс. Освећењем водице и кропљењем дома, благодат Божија и свети Дух улазе у тај дом и његове житеље, и он им даје благослов и духовну снагу у њиховом свеукупном животу и раду. Молитва се приноси за напредак свих чељади у кући, и за покој душа умрлих сродника.

Позивање на славу У неким нашим крајевима, гости се на посебан начин позивају на славу. Домаћин или неко од млађих, оде у кућу онога кога жели позвати, или кога годинама позива, и уз пригодан разговор, позове пријатеља на славу. Негде се уочи славе, у куће које се позивају, шаље лепиња или мањи хлеб који се пече за славу, и на тај начин гости се позивају на славу. Негде се, опет каже: "на славу се не зове". Исправно је и једно и друго, али добро је, на неколико дана пред славу, потсетити своје пријатеље и званице, и у знак пажње и поштовања позвати их на славу. То се данас може учинити и телефоном, мада је прикладније и учтивије то учинити лично и непосредно.

Поздрављање и дочек гостију Домаћин госте дочекује пред кућом или на прагу свог дома. Најсвечаније обучен и свечарски располежен он госте дочекује речима: Добро дошли! Гости честитају Славу речима: Срећна слава домаћине, теби и твом дому и твојим укућанима, много година у здрављу и весељу. Домаћин одговара: Хвала добро дошли и вама нека Бог и ... (каже име славе) помогну да доста година долазите, и да славимо у здрављу и весељу. Гости улазе у кућу, и по старештву седају за сто где се обавља славски ручак, или у неку другу просторију где седе до почетка ручка.

Шта све треба припремити за славу? За славу је најважније спремити следеће: славски колач, кувано жито, црно вино и свећу.

Славски колач. На један дан уочи славе домаћица меси славски колач. Колач се меси од чистог пшеничног брашна. Тесто се закувава са водом, и додаје се мало богојављенске и освећене водице, коју је свештеник светио пред славу. Колач се украшава разним украсима од теста. На његовом централном делу и на четири стране у знаку крста одозго утискује се печат (слово) са словима ИС ХС НИ КА, што скраћено и преведено значи: Исус Христос побеђује. Сам колач символише Христа који је хлеб живота, а вино, којим се прелива, символише крв која је текла из Христових рана. После сечења колача, колач се исече на кришке као хлеб. Најпре домаћин и укућани узимају и једу по део колача, а остатак се поставља на трпезу.

Славска свећа За славу се купује већа свећа, по могућству од правог воска, обично дужине 50 -60 см, може и већа, или мања, зависно од прилика и могућности. Она се ставља у чирак (свећњак) и посебно украшава, Свећа се пали на дан славе, непосредно пред резање колача. Домаћин се прекрсти, помене у молитви Бога и име своје крсне славе, целива свећу и пали је шибицом. Свећа и њена светлост символизују светлост науке Христове. Свећа гори целог дана на дан славе, а када изгори на неколико сантиметара до свећњака, свећа се гаси на следећи начин: Домаћин се прекрсти, узме чашу са вином, из ње захвати једну кафену кашичицу вина и њу излије уз фитиљ свеће која гори. Вино полако угаси свећу. Потом се свећа и чирак стављају пред икону, или на неко друго свечано место у кући, и ту стоји до следеће године, и пали се приликом заједничких кућних молитви.

Славско жито Уочи славе домаћица припрема славско жито - кољиво или панаију. Славско жито се кува од чистог и отребљеног пшеничног зрна. Један килограм или пола килограма жита (зависно од броја гостију), укува се у чистој води, затим се процеди и мало просуши. Просушено жито се, затим, меље. У самлевено жито додаје се шећер, млевени ораси, мало ванилин шећера и мало морског ораха ради лепшег укуса. То се ставља у неку плитку чинију или тацну, лепо обликује , и по површини се поспе шећером у праху или млевеним орасима.

Приликом резања славског колача, у жито се, одозго у центар, ставља мања свећица која гори док траје обред резања славског колача. По завршетку обреда жито се прелива црним вином, свећица се гаси и вади из жита, а на њено место може се ставити неки цвет - каранфил, ружа, босиљак...

Служење житом. Када се заврши резање колача и жито прелије вином, најпре се домаћин послужи житом, а затим сви укућани. Онда се служе сви гости. И како који гост долази на славу, прво се послужује славским житом. Жито обично служи домаћица или ако има девојка у кући, ћерка или унука, а може и нека девојка или млађа жена од пријатеља или комшија те куће. Жито стоји на већем послужавнику са неколико кашичица на посебној тацни, затим једна чаша са водом у коју се стављају кашичице после послужења житом. У неким крајевима уз жито ставља се и чаша са вином, али обзиром да је жито преливено вином, ова чаша вина није обавезна. Жито се служи на следећи начин: Домаћица принесе жито, гост устане, прекрсти се, окрене се домаћину и домаћици и честита славу и узима жито. После послужења опет се прекрсти и поново седне. Житом се прво служе старији па млађи. Послужавник са житом стоји поред славске свеће док траје слава. Уколико жита преостане, оно се даје деци, или се спрема деци присутних гостију. Познато је да деца воле славско жито због његовог лепог укуса.

Славско жито се кува и приноси у славу Божију, у част светитеља који се слави, за здравље и напредак дома и његових укућана, као и за покој душа свих предака у том дому. Пшенично зрно у хришћанству је символ вечног живота - смрти и васкрсења. Јер када се сеје оно умире и клија, али из њега се рађа нови живот који доноси стоструки род.

Жито се спрема за све славе овде посебно наглашавамо да се жито припрема за све славе. Нажалост, има у неким крајевима погрешна навика да се жито не спрема за Аранђеловдан, Гавриловдан и светог Илију, јер ти свеци су "живи", како кажу у тим крајевима. Пре свега сви свеци су живи и од Бога прослављени. Значи, за све славе треба спремати жито. Наши манастири и цркве који славе светог Архангела Михаила или светог Илију, припремају жито и то мора бити пример како треба радити, јер се традиција и обичаји у цркви чувају неповређени. Неприпремање жита, и поред упозорења цркве, може се у том случају сматрати чак и грехом.

Обред резања славског колача и освећења славског жита. Колач и жито се на дан славе доносе у цркву на освећење. У поједине домове уколико свештеник може да стигне, а који то изричито желе, долази свештеник и у њима осв&#107

[no_name]

БОЖИЋНИ ПРАЗНИЦИ И ОБИЧАЈИ

Иако је Васкрс највећи хришћански празник - празник над празницима, код Срба се Божић и празници везани за њега најсвечаније прослављају и обилују нашим лепим обичајима, који време од неколико недеља око Божића чине најлепшим и најсвечанијим периодом у целој календарској години.

Божић се празнује као успомена на дан рођења Господа Исуса Христа, Сина Божијег, Спаситељa света. Та чињеница да је то празник рађања новог живота, празник деце и детињства, празник родитељства - очинства и материнства, украсио је код Срба овај празник најлепшим верским обичајима и обредима. Сви ти обичаји и обреди имају један основни смисао и своде се на један циљ: Умолити Бога да сачува и увећа породицу и имање домаћина. Све је то изражено у краткој народној здравици и молитви о Божићу: "Дај, Боже, здравља и весеља у овом дому, нека нам се рађају здрава дечица, нека нам рађа жито и лозица, нека нам се увећава имовина у пољу, тору и обору!"

Божићу се радује и старо и младо, и мушко и женско. На неколико недеља пред Божић (већ од Никољдана) и неколико недеља после Божића (до Савиндана) траје свечано празнично расположење. Народ се весели и радује, у кућама и породицама влада пријатно духовно расположење, у атмосфери се осећа неко тихо празнично блаженство, па се у таквим приликама људи мире, праштају једни другима увреде нанете преко године и цео народ постаје једна душа.

У овом периоду су најважнији следећи празници: Детинци, Материце, Оци, Туциндан, Бадњидан, Божић, Нова Година, Богојављење, Јовањдан и Савиндан. За сваки од ових дана и празника везани су наши лепи обичаји. Пођимо редом.

Детинци У трећу недељу пред Божић слави се овај празник. Тога дана ујутру рано, или по доласку из цркве са богослужења, одрасли вежу своју или туђу децу. За везивање се обично користи каиш, гајтан или обичан канап, или обичан дебљи конац. Обично се завежу ноге или руке, па се једним делом канап завеже за сто или столицу. Везивање на Детинце, Материце и Оце, има вишеструку символику. Прво символизује чврсте породичне везе, слогу, мир, поштовање и међусрбно помагање у свим приликама. Друго, упућује укућане на штедљивост и истрајност у врлинама, јер онај ко поседује поштено зарађену имовину и добра дела, лако ће себе откупити у свим споровима пред земаљским судовима, а посебно на последњем Страшном суду, где ће се само вредновати оно шта је човек добро у свом животу учинио.

Добра и штедљива деца прикупе нешто средстава штедњом па за тај дан набаве неку част и "дреше" се онима који их вежу.

Материце У другу недељу пред Божић пада овај празник. Ово је највећи хришћански празник мајки и жена. Тога дана деца поране и унапред припремљеним канапом, концем, шалом, марамом или каишем на препад завежу своју мајку, за ноге, на исти начин, као што су њих мајке везивале на Детинце. Мајка се прави да не зна зашто је везана. Деца јој честитају празник, а мајка онда дели деци поклоне, и на тај начин се "дреши". На исти начин се вежу и све удате жене, које се дреше поклонима деци: колачима, или неким другим слаткишима.

Празник Материца се у новије време свечано прославља и при нашим храмовима, нарочито по градовима. Богомољне жене у договору са свештеником припреме пригодну академију са програмом, у коме учествују деца са прикладним рецитацијама и певањем, а онда деца везују присутне старије жене. Оне им се "дреше" поклонима и припремљеним пакетићима, књигама, крстићима итд. Негде се организује посета болници, нарочито дечјим одељењима, где се деци носе поклони, што даје овом празнику пун хришћански смисао.

Оци или Очеви У прву недељу пред Божић празнује се овај празник. Тога дана, исто као на Материце, деца везују своје очеве, а ови им се "дреше" поклонима, исто као и мајке.

Оци, Материце и Детинци су чисто породични празници и за тај дан домаћице припремају свечани ручак на коме се окупи цела породица. Ови празници, и обичаји везани за њих, доприносе јачању породице, слози у њој, разумевању, поштовању између деце и родитеља, старијих и млађих, што све заједно чини породицу јаком и здравом. А зна се, да је породица темељ једнога друштва, државе и цркве.

Туциндан На два дана пред Божић, 5. јануара, је Туциндан. Тога дана се коље и реди печеница за Божић. Некада се печеница "тукла" - убијала крупицом соли, касније ушицама од секире, па се онда, убијено или ошамућено прасе или јагње кла-ло и редило. Зато је овај дан назван Туциндан.

За печеницу се обично коље прасе или јагње, а уз то неко још коље и припрема печену ћурку, гуску или кокош. Обичај везан за клање печенице, остао је вероватно из старих многобожачких времена, везан за жртвоприношење. Црква га је прих-ватила и благословила, јер после Божићног поста, који траје шест недеља, јача храна добро дође, поготово што су тада изузетно јаки мразеви и зиме.

На Туциндан, по народном веровању, децу "не ваља" тући, јер ће целе године бити неваљала и боловаће од чирева.

Бадњидан Дан уочи Божића, 6. јануара, зове се Бадњидан. Назив је добио по томе јер се тога дана сече бадњак и уноси у кућу. Са овим даном већ почиње Божићно славље. Ујутро рано, већ у зору, пуцањем из пушака и прангија објављује се полазак у шуму по бадњак. Чим сване, ложи се ватра и приставља се уз њу печеница. Жене у кући месе божићне колаче, торте, припремају трпезу за Божић.

Шта је бадњак? Бадњак је обично младо, храстово или церово дрво (у неким крајевима, јелово или борово), које се на Бадњидан ујутро рано сече и доноси пред кућу, Увече, уочи Божића, бадњак се пресеца и заједно са сламом и печеницом уноси у кућу.

Како се сече бадњак? Пре изласка сунца, на Бадњидан, домаћин са синовима или унуцима одлази у шуму да сече бадњак. Бира се обично млад и прав церић, ако нема церића, може и храст. Стабло церића треба да буде толико, да га домаћин на рамену може донети кући. Када одабере одговарајуће дрво, домаћин се окрене истоку, три пута се прекрсти, помене Бога, своју славу и сутрашњи празник, узима секиру у руке и сече бадњак. Бадњак се сече и засеца секиром укосо, и то са источне стране. По народном веровању, бадњак се мора посећи са три снажна ударца. Што секира од три пута не пресече, довршава се ломљењем или увртањем (сукањем). Тај ломљени део на бадњаку зове се брада и пожељно је да буде на сваком бадњаку. Води се рачуна да дрво приликом пада падне директно на земљу. Не сме се, дакле, заустав