Margumski Natpis

Stranac · 13.09.2004., 21:18

Penzioner iz Jagodine Staniša Atanasijević otkrio zagonetan natpis na rimskoj opeci rađenoj između 1. i 6. veka naše ere

«MARGUMSKI NATPIS» MENJA SRPSKU ISTORIJU?

Pre pedeset i više godina na lokalitetu «Orašje» kod Dubravice, u blizini Požarevca, tim arheologa je pronašao brojne predmete iz praistorije, antike i srednjeg veka. O nadjenim predmetima se saznalo više tek 1982. godine, dolaskom arheologa Dragana Jacanovića za direktora Narodnog muzeja u Požarevcu. Kao mlad i znatiželjan čovek Jacanovića su zaintereovali nalazi odloženi u muzejske depoe i zaboravljeni. Naišao je tada i na dva fragmenta rimske opeke sa čudnim natpisom i ćiriličnim slovima D,V i I, dok druga slova do tada nikada nije ni video. Opeka je imala dimenzije 40x25 cm i debljine 4 centimetra. Na njoj je bilo ispisano oko 180 znakova, od kojih su 49 bili različiti. U dokumentaciji i izveštajima rukovodilaca iskopavanja sa lokaliteta u stručnim krugovima poznatom kao antički grad Margum, i tekstova dr Rastislava Marića, Đorđa Manoa-Zisija i prof. Milutina Garašanina, koji su bili na čelu iskopavanja i tumačili latinske tekstove iz Marguma, arheolog Jacanović nije naišao na prateću dokumentaciju o ovoj opeci; pretpostavljao je da o opeci, koju je sada imao u rukama, tim stručnjaka nije mnogo znao.
Mladi arheolog se zainteresovao za poreklo nadjene rimske opeke i počeo da se raspituje kojoj vrsti pisma pripadaju. Arheolog Miroslava Mirković i stručnjak antike, bila je sigurna da se ne radi o latinskom i grčkom pismu, pa je zatraženo mišljenje stručnjaka za srednji vek. Ni epigrafičari se nisu složili oko toga: jedni su tvrdili da je u pitanju glagoljica, drugi da se radi o natpisu ćiriličnog porekla. Zagonetni natpis na rimskoj opeci niko nije umeo da protumači!
Lingvista prof. Radivoje Pešić osamdesetih godina prošlog veka i sam se zainteresovao za rimsku opeku u Požarevcu. Bilo mu je čudno slovensko pismo na rimskoj opeci, znajući da lokalitet «Orašje» sadrži materijal Starčevačke kulture do polovine srednjeg veka. Vremensko poreklo Margumskog natpisa nije bilo moguće utvrditi a, da cela stvar bude i komplikovanija, preovladalo je mišljenje da je natpis nastao u srednjem veku, iako ne predstavlja srednjevekovno slovensko pismo!
Prilikom otkopavanja «čudne» opeke, na drugim predmetima rimskog doba otkriveni su tada i žigovi Klaudijeve i Flavijeve sedme, odnosno četvrte legije. Tekst natpisa bio je utisnut u svežu opeku pre pečenja u keramičkoj radionici, korišćene su pritom formule, skraćenice i ligature karakteristične za pismo Gornje Mezije krajem 2. i početkom 3. veka naše ere. Saznanja vezana za oblik i fakturu opeke, uputili su potom stručnjake da odgovor potraže u antici. Prilikom dekodiranja natpisa prof. Radivoje Pešić je naišao na reči koje su zastupljene i u rašansko-etrurskoj leksici, ali je natpis i dalje ostao zagonetka.
Posle svega rečenog ostaje pitanje: da li Margumski natpis predstavlja tajnu, vešto režiranu prevaru ili se, naprosto radi o poturenom falsifikatu? Do danas niko to nije utvrdio. Ostalo je zapisano da je u pitanju ćirilično pismo čiji su pojedini znaci, s namerom ili ne, ispisivani naopako! Pored ćiriličnih slova, druga nisu slična poznatim pismima tog perioda. Margumski natpis je tako ostao zagonetka koju, pedeset i više godina niko nije umeo ili, iz nekih drugih razloga, želeo da protumači.

Penzioner “pročitao” poruku

Staniša Atanasijević iz Jagodine je istraživač i amater u oblasti istorije; strast mu je srpska drevna istorija. Rođen je 1935. godine u obližnjem Rakitovu; završio je srednju tehničku školu i Višu školu organizacije rada. Od skora je i penzioner, posle 40 godina rada na raznim poslovima u jagodinskoj ''Elektrodistribuciji''. Za jagodinski nedeljnik ''Novi put'' pripremio je do sada više napisa o poreklu Srba i sanskrit rečniku ali, to treba i reći, prilozi na ovu temu nisu naišli i na očekivana reagovanja.
A pre desetak godina, sasvim slučajno, na jagodinskoj pijaci, Staniša je naišao na staru knjigu “Panča Tatra”, štampane 1920. godine u Novom Sadu. Knjiga je obilovala brojnim pričama, medju kojima je uočio mnoga imena slična srpskim. To ga je motivisalo, ispričao nam je, da potraži i druge knjige iz stare indijske ''Vede''. Iz raznih izvora nabavio je petnaestak, a najvrednija je bila ''Bhagavadgita''. Prevedeno na sanskritu znači ''Božja himna'', a Staniša i pojašnjava: Bhag-Bog, vad-hvat, hvatawe, gita-gitara, pesma. Ili, sveto pismo bramanske vere Prasrba dok su živeli u Indiji pre pet hiljada godina. Moja saznanja, kaže Staniša, ubedila su me da su Srbi drevni narod Indije, i da su se na Balkan naselili mnogo pre od 6. veka i mnogo pre i od Hrista.

Srbi na tlu sadašnje Indije

Naslov devete knjige «Šrimadbhagavatam» (od preko 15 sa 147 hiljada stihova od po 32 sloga), Staniša tumači ovako: šri-šarm, lepota, mad-izmedju, hag-Bog, vatam-hvatam, sto znači «Lepota približavanja Bogu». Tridesetčetvrti stih iste knjige, u prevodu Staniše znači «Kralj Indra je ratovao sa kraljem Srbendam». I po tome zaključuje da je srpsko ime starije od 5000 godina, a «Srbenda» u nas se pominje za čoveka koji je «onako, malo na svoju ruku». Srbi se pominju i kao «Sirbide», «Srbinde» ili «Surabi». Proučavajući bramansku veru, kaže Staniša Atanasijević, došao sam do zaključka da mnogi bogovi i polubogovi nose srpska imena, poput «Šri Krišna» (Šri-šarm, lepota, Krišna-kršioc, krišioc zemlje, odnosno orač, lepi orač). «Šri Krišna» ima i druge nazive, poput Govinde-govedar, Kešava-košava, vetar.
Polu bog Brama ima nadimak «Vida», od koje reči je izveden i naš Vidovdan. Sveti Vid ima četiri glave i gleda na sve četiri strane sveta. Njegov drveni kip nalazi se u nacionalnom muzeju Danske kao Cvantevid, odnosno Svetivid. Zna se da u Sloveniji postoji naseljeno mesto Šentvid, što znači otpor.
Otac Šri Krišne se zvao Vasa, deda Nikola, a pradeda Vida. U indijskim knjigama našao sam, kazuje nam Staniša, porodična stabla vladara Indije od pre pet hiljada godina. U Indiji je postojalo čak 863 dinastije. Pod pretpostavkom da je svaka trajala prosečno 30 godina, živeli su 27.890 godina. Vecina tih vladara ima čisto srpska imena: Djaja, Raja, Vida, Nikola, Ranko, Pera, Mida, Mitar, Živa, Čeda i drugi. Poznato je da su Srbi došli iz Persije u Indiju pre 20 hiljada godina; sa njima su ratovali preko hiljadu godinu, osvojivši pritom celu Indiju i ostrvo Šri Lanka. Iza njih, ostali su danasnji nazivi reka: Jamna, Bakar, Sarbarija, Sarbara Mati, Mati, Dulna, imena naseljenih mesta: Bakar, Jagodnaka (Jagodina), Varanjasa (Vranje), Niš, Mala bara ili planina: Himalaji (Hima-zima, Laji-led), vindja (videla, dobar pogled)...
U Indiji, nastavlja Staniša svoju priču, danas postoji narod koji nema nikakva prava. Pokoreni su od pra Srba i zovu se Parije, od srpske reči para, i pre toga, pra baba, pra deda. Taj narod je ispod svake kaste, rasut je po celoj Indiji i bavi se samo grobarskim i drugim prostim poslovima ne mešajući se sa drugim narodima Indije.
Da su Srbi živeli na tlu danasnje Indije potvrdjuju i sanskritski brojevi koji su po Staniši ustvari prasrpski brojevi: nula-ništa, en-jedan, dva-dva, tri-tri, četvari-četiri, panča-pet, šasst-šest, sapta-sedam, asta-osam, nava-devet i daša-deset. Srbi su tako sačuvali imena brojeva u svom prvobitnom obliku, kao i dekadni sistem brojeva kojima su mogli da rade i višu matematiku; znali su da rešavaju logaritme i poznavali Pitagorinu teoremu. Za brojeve, koji se i danas u Evropi nazivaju arapskim brojevima, Arapi tvrde da su to ustvari indijski brojevi. Inače, pravo ime Indije je «Bharatavarsa» (znači: barata-bratska, bratova, varsa-pažnja, ljubav). I danas se kod nas, i medju našim starijim, kaže: «momak i devojka se paze, odnosno varde». Smisao ove reči je ljubav i sloga, znajući da još tada Srbi nisu bili složni.
Rezultati ispitivanja krvi po krvnim grupama i genima, prema knjizi Miloša Bogdanovića, krv Srba i danasnjeg indijskog čoveka, veoma je slična.
Sličnosti danasnjeg srpskog i nekadašnjeg sanskritskog jezika, pomogle su Staniši Atanasijeviću da na sanskrit jeziku prevede hriščansku molitvu «Oče naš», ili «Tata hnah», kako bi prasrbi u Indiji rekli. A molitva glasi: «Kah asi na nabhahsi (koji jesi na nebesima), da vi vidha nama tvaja (da se svetli ime tvoje), dabhijat aphi radja tvaja (da bude carstvo tvoje...»)
Staniša podseća da se i danas u Indiji kaže krava-krava, goveda-goveda, strina-strina, prija-prija, trava-trava, voda-uda ili apa, japha-sex...

Tajna sanskritskog pisma

Rimska opeka sa zagonetnim tekstom iz Požarevca samo je jedan od dokaza da su Srbi oduvek bili na današnjim prostorima, tvrdi Staniša Atanasijević. Po saznanju za Margumski natpis iz nekog starog časopisa, godinu dana sam ga proučavao, kao i pisma starih naroda: rune, starokeltsko, sanskritsko, starogrčko, starojevrejsko, glagoljicu, klinasto i druga pisma, danima iscrtavao i tumačio smisao pojedinih znakova na rimskoj opeci. Bio sam iznenadjen, kaže Staniša i obelodanjuje nam “prevod” natpisa sa rimske opeke. Koliko je samo, nastavlja potom, u njemu starih srpskih reči, kao što su: tavnica, leš, sad, molim, mirni, ubiga, oteo, izele…
Sa primetnom mirnoćom Staniša Atanasijević nam zatim saopštava da u Margumskom natpisu piše “da je neko ubijen od njegovih najbližih jer im je nešto oteo, da je ubijen u 32. godini i da je sada leš, sahranjen u vtavnicu…”
Jagodinski istoričari, sa kojima se Staniša druži, već su čuli za njegovo odgonetanje natpisa. Pitali smo ga kako su reagovali. Ostali su praktično bez reči, odgovara Staniša i obaveštava nas da očekuje skorašnji sastanak sa direktorom Narodnog muzeja u Požarevcu, odakle i potiče zagonetni natpis.
Magnumski natpis, iskopan u periodu 1947-1950. godine na lokaciji starog rimskog grada Margum kod Požarevca, više nije izazov, a nije više ni zagonetka. Bar kada se radi o čoveku iz Jagodine, istoričaru i amateru, penzioneru Staniši Atanasijeviću.

Smišljeno skrivanje sertifikata!

Vrlo zanimljivo Stanišino razmišljanje, kaže jagodinski profesor istorije Ninoslav Stanojlović. Da u nauci i kulturi imamo ljude koji pravilno razmišljaju, tada bi se i druga slična istraživanja uzimala sa većom ozbiljnošću. Vaspitavani smo da verujemo samo «autoritetima», te odbacujemo i samu pomisao da bi nekakav zaljubljenik ili romantik, u stanju da otkrije značajne stvari. Do najvećih naučnih otkrića dolazi se ogromnim radom, potom intuicijom kada čoveka nesvesno, nekakva sila usmerava ka određenom istraživačkom cilju. Ima i onih koji su u zabludi, gde ne ubrajam Atanasijevića ali, ako se sve generalno odbacuje, tada se i dešava da se «sa prljavom vodom izbaci i novorodjenče».
Penzionisani arheolog u Jagodini Savo Vetnić kaže: Zaista fascinantno! Jasno je da je natpis pisan ćirilicom, ali ostaje dilema u kom vremenu. Pošto stil podseća na mezijski, moguće je da se radi o rimskoj pločici. Ako bi to pouzdano moglo i da se potvrdi, onda bi promenilo celokupnu istoriju!
Dušan Vukotić iz Zrenjanina, koji se bavi genezom jezika i do sada objavio dve knjige na tu temu («Praroditelj evropskog jezika» i «Srpska zora bela» (velika tajna srpskog jezika), pita: Zar nije došlo vreme da prestanemo da skrivamo dokaze koji bi nam značajno poslužili da se stavi tačka na lažnu istoriju Srba u antičkom dobu i srednjem veku. Dr Pešić je bio u pravu: Srbi su se zaverili protiv sebe samih! Verujem da je Staniša to prilično dobro pročitao i tome bi se moralo dati ogroman publicitet. Svakako, uz proveru da natpis nije falsifikovan, mada sumnjam da je tako nešto i moglo nekome pasti na pamet sredinom prošlog veka. Natpis je pronađen pre 50 godina i ne znam zašto se toliko čekalo. Dali je u pitanju naša nemarnost ili smišljeno skrivanje svih sertifikata koji su mogli da “probude” srpsku nauku?”

Aspirin · 30.09.2008., 13:55

ne vjerurujem u ovo, a i kad bi bilo istinito bilo bi tuzno

U 9. knjizi «Šrimadbhagavatam» (od preko 15 knjiga sa 147 hiljada stihova od po 32 sloga), Staniša naslov tumači ovako: šri-šarm, lepota, mad-između, hag-Bog, vatam-hvatam, sto znači «Lepota približavanja Bogu». Tridesetčetvrti stih iste knjige, u prevodu Staniše znači «Kralj Indra je ratovao sa kraljem Srbendam».

I po tome zaključuje da je srpsko ime i starije od 5000 godina, a «Srbenda» u nas se pominje za čoveka koji je «onako, malo na svoju ruku». Srbi se pominju i kao «Sirbide», «Srbinde» ili «Surabi». Proučavajući bramansku veru, kaže Staniša Atanasijević, došao sam do zaključka da mnogi bogovi i polubogovi nose srpska imena, poput «Šri Krišna» (Šri-šarm, lepota, Krišna-kršioc, krišioc zemlje, odnosno orač, lepi orač). «Šri Krišna» ima i druge nazive, poput Govinde-govedara,
Kešave-košave, vetra.

Polu bog Brama ima nadimak «Vida», od koje reči je izveden i naš Vidovdan. Sveti Vid ima četiri glave i gleda na sve četiri strane sveta. Njegov drveni kip nalazi se u Danskom muzeju pod imenom Cvantevid, odnosno Svetivid. Zna se da i u Sloveniji postoji naseljeno mesto Šentvid, što znači otpor.
Otac Šri Krišne se zvao Vasa, deda Nikola, a pradeda Vida. U indijskim knjigama našao sam i porodično stablo vladara Indije od pre pet hiljada godina. U Indiji postoji čak 863 dinastije. Pod pretpostavkom da je svaka trajala prosečno 30 godina, živeli su 27.890 godina.
Vecina tih vladara ima čisto srpska imena: Đaja, Raja, Vida, Nikola, Ranko, Pera, Mida, Mitar, Živa, Čeda i drugi. Poznato je da su Srbi došli iz Persije u Indiju pre 20 hiljada godina; sa njima su ratovali preko hiljadu godinu, osvojivši pritom i celu Indiju i ostrvo Šri Lanka. Iza njih, ostali su danasnji nazivi reka: Jamna, Bakar, Sarbarija, Sarbara Mati, Mati, Dulna, imena naseljenih mesta: Bakar, Jagodnaka (Jagodina), Varanjasa (Vranje), Niš, Mala bara ili planina:
Himalaji (Hima-zima, Laji-led), vinđa (videla, dobar pogled)...

U Indiji, nastavlja Staniša svoju priču, danas postoji narod koji nema nikakva prava. Pokoreni su od pra Srba i zovu se Parije, od srpske reči para, i pre toga, pra baba, pra deda. Taj narod je ispod svake kaste, rasut je po celoj Indiji i bavi se samo grobarskim i drugim prostim poslovima ne mešajući se sa drugim narodima Indije.
Da su Srbi živeli na tlu danasnje Indije potvrđuju i sanskritski brojevi koji su po Staniši ustvari prasrpski brojevi: nula-ništa, en-jedan, dva-dva, tri-tri, četvari-četiri, panča-pet, šasst-šest, sapta-sedam, asta-osam, nava-devet i daša-deset. Srbi su tako sačuvali imena brojeva u svom prvobitnom obliku, sačuvavši tako i dekadni sistem brojeva kojima su mogli da rade i višu matematiku. Zna se da su rešavali logaritme i poznavali Pitagorinu teoremu. Brojeve, u Evropi nazvanim arapskim, i danas se upotrebljavaju, a Arapi tvrde da su to indijski brojevi. Inače, pravo ime Indije je «Bharatavarsa» (znači: barata-bratska, bratova, varsa-pažnja, ljubav). I danas se kod nas i među našim starim kaže: momak i devojka se paze, odnosno varde. Smisao ove reči je ljubav i sloga, znajući da još tada Srbi nisu bili složni.
Rezultati ispitivanja krvi po krvnim grupama i genima, prema knjizi Miloša Bogdanovića, krv Srba i danasnjeg indijskog čoveka, veoma je slična.
Sličnosti danasnjeg srpskog i nekadašnjeg sanskritskog jezika, pomogle su Staniši Atanasijeviću da na sanskrit jeziku prevede hriščansku molitvu «Oče naš», ili «Tata hnah», kako bi prasrbi u Indiji rekli. A molitva glasi: Kah asi na nabhahsi (koji jesi na nebesima), da vi vidha nama tvaja (da se svetli ime tvoje), dabhijat aphi rađa tvaja (da bude carstvo tvoje...)
Staniša podseća da se i danas u Indiji kaže krava-krava, goveda-goveda, strina-strina, prija-prija, trava-trava, voda-uda ili apa, japha-sex...
Tajna sanskrit pisma

Rimska opeka sa zagonetnim tekstom iz Požarevca, samo je jedan od dokaza da su Srbi oduvek bili na danasnjim prostorima, tvrdi Staniša Atanasijević, jagodinski penzioner i istoričar amater. Zainteresovao me je Margumski natpis i, gotovo godinu dana ga proučavao, kao i pisma starih naroda: rune, starokeltsko, sanskritsko, starogrčko, starojevrejsko, glagoljicu, klinasto i druga, danima iscrtavao i tumačio smisao pojedinih znakova do sada nepročitanog teksta na rimskoj opeci.
Bio sam jako iznenađen, nastavlja Staniša, pokazujući nam i po prvi put prevod nepročitanog teksta sa rimske opeke, koliko je starih srpskih reči u njemu, kao što su: tavnica, leš, sad, molim, mirni, ubiga, oteo, izele... Konkretno, u Margumskom natpisu, između ostalog, piše «da je neko ubijen od njegovih najbližih jer im je nešto oteo, da je ubijen u 32. godini i da je sada leš, sahranjen u vtavnicu...»
Kako su reagovali jagodinski istoričari po odgonetanju Margumskog natpisa, pitali smo Stanišu Atanasijevića. Ostali su praktično bez reči, odgovara i obaveštava nas da očekuje skorašnji sastanak sa direktorom Narodnog muzeja u Požarevcu, odakle zagonetni natpis i potiče. Margumski natpis, iskopan u periodu 1947-1950. godine, po čoveku iz Jagodine, više nije izazov i zagonetka.