[Stranac]

Postojalo je svetlo ali nije paljeno, tako da su gotovo stalno bili u mraku, jer su vrata uvek bila zatvorena. Kondenzvane vlage je bilo po podu u visini od oko 10 cm. U dnu hodnika u fekalijama, pošto su na kraju hodnika vršili nuždu, razmnožavali su se crvi, tako da je bilo zagušljivo. Zidovi su bili krvavi. Prvo je bilo 25 logoraša, a kasnije su tu dovoðeni i drugi, tako da ih je najviše bilo 42.

Dokaz. svedok 488/94-6, 221/4-5, 221/4-7, 488/94-7, 630/1-9 4, 234/95-11, 65/1-95 i 221/94-3/1.

1.9.5. Prostorija nazvana "stacionar" ili "22" je ranije služila kao vatrogasno spremište. Ona se nalazi u zasebnom objekatu pored upravne zgrade. U njoj nije bilo nikakvih uslova za život. Prostorija je od betona sa limenim krovom, metalnim vratima i dva mala prozora, blizu plafona, koja nisu mogla sasvim da se otvore. Dugaèka je oko 10 m a široka 6-7 m. Pod je od betona. Imala je 12 kreveta, prebaèenih iz "bolnice za èetnike", i jedan poljski ležaj. Bila je namenjena za smeštaj najteže povreðenih, od kojih su neki tu i umrli.

Kroz ovaj "stacionar" je prošlo oko 50 logoraša. Na kraju su u njemu držana poslednja 32 zatoèenika ovog logora. Inaèe, prvi dovedeni Srbi su držani u ovoj prostoriji od 20. maja 1992. do oko 10. juna 1992. godine, kada ih je bilo više od 70, a po nekima, i preko 100. Zbog prenatrpanosti su poèeli da se guše, tako da su svi prebaèeni u "6". U ovom objektu su se kao logoraši nalazili i lekari dr G. P. i dr M. R. koji, i pored želje da pomognu unesreæenima, nisu mogli mnogo da uèine za njih, jer nisu imali ništa od opreme, a od lekova tek nešto antibiotika, analgetika i sanitetskog materijala. Pošto su od uprave dobili neznatan deo onoga što su tražili, od njihovog rada je bilo malo koristi.

Dokaz: svedok 236/94, 380/94 i 221/94-1.



1.9.6. Kod same kapije na ulazu u logor locirana je zgrada u kojoj se nalazila prijavnica.

Uz prijavnicu je prostorija u kojoj su bile smeštene logorašice. Boravile su u prostoriji dimenzija 3.20 m dž 2.20 m. Prostorija ima dvoja vrata od kojih su jedna zatvorena, jer je ispred njih bila postavljena kasa kao veliki gvozdeni orman. Na užem zidu je bio dvokrilni prozor koji je spolja bio obezbeðen rešetkama. Pod je od ploèica. Mada vrata nisu zakljuèavana, zatvorene žene su pokušavale da ih obezbede kako bi spreèile stražare, a posebno DELIÆ HAZIMA, da upadaju unutra i da ih siluju. DELIÆ im je zabranio to da èine. Tu je bio vojnièki krevet, neka æebad i dva vojnièka dušeka 80 cm dž 80 cm na podu. Kasnije su ubacili još tri takva dušeka.

Dokaz: svedok 221/4-3 i 412/94-27.



1.10. I S H R A N A

1.10.1. Hrana i voda, koje je bilo malo, bile su lošeg kvaliteta i èesto su uskraæivane. Više puta su kažnjavani potpunim lišavanjem hrane. Ovakve kazne su vršene, iz "osvete", u vreme pravoslavnih praznika. Hrana i voda im je uskraæivana, na primer u sledeæim situacijama: kada je na Petrovdan poginulo 9 muslimana, ili pred dolazak predstavnika MCK-a ili tokom prvih dana boravka u logoru, kao što je sluèaj sa zarobljenima kod Ljute i dr.

1.10.2. Imali su jedan ili dva obroka dnevno. Za obrok ili za ceo dan su najèešæe dobijali jedan hleb težak 600-700 grama, koji se delio na 17-18 ljudi, tako da bi svako dobijao po malo parèence hleba. Dešavalo se, po više dana, da dobiju samo to. Svedokinja 221/4-3 izjavljuje da su 42 dana dobijali samo po parèe hleba, a zatim tri dana ništa.

Neke logorašice su od izgladnelosti padale u komu, zbog toga što više dana nisu dobijale ni vodu ni hranu. Svedok 607/94 i mnogi drugi su padali u nesvest od gladi. Dobijali su ponekad kuvana jela: supu, makarone, pirinaè, pasulj i sl. - i to po nekoliko kašika za ceo dan. Svi su jeli samo sa èetiri do pet kašika, a bilo ih je najmanje 250. Hrana je èesto bila ukvarena, tako da su imali probavne smetnje. Nekoliko puta su dobili po malu konzervu paštete, koju je delilo 3-8 logoraša, i konzervu ribe na kojoj je pisalo da sadrži 99 gr. I nju je delilo 6 logoraša. Jedno jaje je deljeno na osam ljudi. Kada su dobijali jelo, sud je postavljan pored kante, u koju su logoraši vršili veliku nuždu, i na tom mestu su u grupama, po pet, na brzinu jeli.

Ni vode nije bilo dovoljno. Dobijali su litar vode dnevno na 8 ljudi. Vodu su dobijali ili svaki drugi dan ili na tri do èetiri dana. Srbi iz Bradine su dobijali još manje nego ostali.

Dokaz: svedok 260/94, 412/94-27, 234/95-12, 221/94-1, 221/4-6, 65/1-95, 236/94, 243/95-7, 630/1-9 4 i 274/95.

1.10.3. Kada su neki iz velike grupe ljudi, pokupljenih iz Bradine, dovedeni u logor i kada su zatražili da piju vodu, morali su da piju otpadnu vodu iz kanalizacije. Više njih je to i radilo.

Dokaz: svedok 243/95-4.

1.10.4. Kada su dobijali pasulj ili pirinaè, svako je mogao da uzme samo tri kašike. Ko bi pokušao više, dobijao je "degeneke". Ð. M. je jednom pokušao da uzme èetvrtu kašiku, pa ga je DELIÆ pred svima prebio.

Dokaz: svedok 488/94-2.

1.10.5. U vreme pravoslavnih praznika ili kada bi neko od njihovih poginuo ili bio ranjen, po 3 dana nisu dobijali ništa za jelo.

Dokaz: svedok 221/4-5.

1.10.6. Od 15. do 17. jula - 56 sati - nisu ništa dobili da jedu. Potom su svakom dali po jednu paštetu i veæi komad hleba i naterali ih da to sve brzo pojedu, tako da je veæina imala stomaène tegobe. Voda za piæe je bila ogranièena, a više puta su bili kažnjavani potpunim uskraæivanjem vode. Posle toga, svedok 488/94-1 nije imao stolicu 19 dana, a neki i po 45 dana.



1.10.7. Nisu im ništa dali da jedu 15, 16. i 17.07.1992. godine, a posle su jeli pa su svi imali smetnje i bolove u stomaku.

Dokaz: svedok 488/94-6.



1.10.8. Kada je grupa zarobljena kod Ljute, koju je vodio RAJKO ÐORÐIÆ, zatvorena u logor, nije dva dana ništa dobila da jede. Odnosno, od 30.05, kada su zarobljeni, nisu dobili ništa od hrane. Tada su doneli hranu i ostavili je ipred ulaza. Logoraši su se plašili da je uzmu, pa je izašao svedok 488/94-5.Èim se pojavio na ulazu, jedan stražar ga je udario èizmom meðu noge, tako da je svedok odmah pao. Uspeo je da ustane i da unese hranu. Bilo je za svakoga samo po parèe hleba, odnosno njih 16 je moralo da podeli veknu od 600 gr.

Nisu dobili hranu 90 sati pre dolaska MCK-a. Zatim su im dali da jedu, pa su svi imali bolove u stomaku.

Hrana je do 5. juna 1992. bila oskudna, ali su je dobijali skoro redovno. Posle su obroci smanjeni i proreðeni, pa je nastupilo gladovanje.

Izraèunali su da je u naredna èetiri meseca svaki logoraš dobio ukupno 3,5 komada hleba teškog 600 gr.

Vode je bilo malo i bila je prljava, tako da su trpeli žeð.

1.10.9. Prva tri dana ništa nisu dobili za jelo. Jedna vekna težine 600-700 gr deljena je na 14-18 logoraša. To je bilo za ceo dan. Nekada su dobijali i neku èorbu koja je bila kisela i nije bila za ljudsku upotrebu. Sipali su je u poklopac manjerke, tako da je pet logoraša moralo da jede istovremeno. Niko nije mogao da dobije više od nekoliko kašika. Kada bi jedna grupa završila s jelom, kašike su dodavali drugoj, jer je bilo samo 5 kašika na njih oko 250, što znaèi da su svi morali da se koriste istim kašikama.

Posle 13. jula 1992. godine, kada je poginula grupa od 9 muslimana, za šta su optužili Srbe, režim je pooštren. Zbog toga su dobijali još manje hrane i vode, s tim što prva tri dana posle ovog dogaðaja nisu uopšte dobijali ni hranu ni vodu. Dobijali su litar vode na 10 logoraša dnevno. Svi su imali zatvor, a svedok 25 dana nije imao stolicu. Tokom ta prva tri dana posle 13. jula, nisu uopšte smeli da legnu po ceo dan i po celu noæ.

Kada su bili pravoslavni - srpski praznici: Vidovdan, Petrovdan i Ilindan - po tri dana nisu dobijali ništa za jelo, èak ni po parèe hleba.

Dokaz: svedok 100/94.

1.10.10. Od 15. juna 1992. godine su dozvolili da se hrana, veš i dr. donosi logorašima od kuæe. Tako je i svedokinja 221/4-2 tog dana, odnela bratu i drugim roðacima hranu i veš. Stvari je primao stražar MAŠIÆ, ali njen brat, kao ni drugi, nisu dobili sve. Stražari su najbolje zadržavali za sebe.

1.10.11. Kasnije su hranu dobijali od rodbine, ali su im stražari veæi deo uzimali i davali svojim kerovima.

Dokaz: svedok440/94-1.



1.11. H I G I J E N S K I U S L O V I

1.11.1. U logoru nije mogla da se održava higijena ni na nivou potrebnom za preživljavanje. U tom pogledu je tretman predstavljao poseban vid muèenja, ubijanja ljudskosti i izazivanja telesnog i duševnog propadanja. Time se u potpunosti uklapao sa ostalim postupcima prema zatoèenicima u celovit sitem ostvarivanja osnovnog cilja: uništenja srpskog nacionalnog biæa.

1.11.2. U hangaru "6", nuždu su noæu vršili u uglu gde je bila jedna kanta, koja nije bila velika, tako da je nužda više vršena po betonskom podu. Za velikom nuždom, skoro, i da nije bilo potrebe, jer svedok 243/95-4 nije imao stolicu punih 48 dana. Bilo je i onih koji nisu imali stolicu dva meseca. Mada su ujutruèistili to mesto, ono je, uglavnom, ostajalo prljavo jer nije bilo ni vode ni sredstava za èišæenje. U toku dana su im na to isto mesto donosili i davali hranu.

Svi su jeli sa samo pet kašika, iz jedne èinije, a sudovi se nisu prali, tako da je skoro svaki imao dizenteriju ili neko drugo stomaèno oboljenje.

Preko dana su u grupama izvoðeni da vrše nuždu u kanal koji su iskopali mlaði logoraši. Postrojavali bi ih u hangaru, a na DELIÆEVU komandu su trèeæi morali da stignu do rova, obave malu nuždu, da se vrate i da ponovo stanu na svoje mesto. Ko za to kratko vreme - koje je prema procenama logoraša iznosilo 10-40 sekundi - ne bi stigao to da uradi bio bi kažnjavan. Stražari bi ga udarali palicama i drugim predmetima, a DELIÆ je udarao bezbol palicom. Prilikom prve posete logoru, 12. i 13. avgusta, predstavnik MCK-a MIŠEL je to posmatrao i merio vreme.

Dokaz: svedok 243/95-12, 221/94-1, 221/4-7, 440/94-1, 488/94-1, 221/4-5, 274/95, 221/94-3/1, 243/95-7, 100/94 i 412/94-23.

1