[Stranac]

1.2.11. O ubijanju Srba u Goraždu, kao i o njihovom smeštaju u logore ("centre za izolaciju") odluèivalo je Ratno predsedništvo u Goraždu, formirano poèetkom maja 1992. godine, koje je preuzelo nadležnosti Skupštine opštine u ratnim uslovima. Kao predsednik SO Goražde, na èelo Ratnog predsedništva došao je Hadžo Efendiæ, a èlanovi Predsedništva su postali èelnici stranke SDA.

Prema saznanjima svedoka (36/95), Ratno predsedništvo je na predlog Efendiæa odluèilo da on bude likvidiran, ali je izvršenje te odluke spreèio bivši kapetan JNA - komandant muslimanskih jedinica na podruèju Goražda, zapretivši Efendiæu pištoljem.

Pored ovog, još neki muslimanski komandanti, bivši oficiri JNA, usprotivili su se ubijanju Srba - civila bez ikakvog sudjenja, pa je Hadžo Efendiæ formirao tobožnji preki sud èiji je zadatak bio da "presudama" naknadno pokrije veæ izvršena ubistva Srba od strane muslimanske policije i vojske. Efendiæ je ponudio Seju Imamoviæu, bivšem sudiji Osnovnog suda u Goraždu, da bude predsednik "prekog suda", ali je Imamoviæ to odbio, smatrajuæi da u civilstvu ne može da bude formiran "preki sud" i da bi prilikom sudjenja morala da bude poštovana redovna procedura.

Na traženje Efendiæa, funkcije predsednika "prekog suda" se prihvatio Kemo Djuliman, ranije sudija za prekršaje u Goraždu, koji je napisao "presude" za oko 100 ubijenih Srba.

Hadžo Efendiæ je bio na dužnosti predsednika Ratnog predsedništva do februara 1993. godine kada je prešao u Sarajevo na novu dužnost, a sada je ambasador u Beèu.

Jedan od najopasnijih i najrevnosnijih izršilaca Efendiæevih naredjenja i odluka Ratnog predsedništva bio je Ibro Merkez, naèelnik SUP-a Goražde. Merkez je neposredno pre izbijanja ratnih sukoba organizovao razdvajanje muslimanske i srpske policije, a poèetkom rata organizovao je tzv. rezervnu policiju u koju su ušli muslimanski ekstremisti i ozloglašeni kriminalci.

U nekim sluèajevima su, posle ubistva Srba u Goraždu, na mesto dogadjaja izlazile tobožnje komisije, sastavljene od predstavnika policije i vojnog ili civilnog suda koje su pravile lažne zapisnike kao da se radilo o samoubistvima.



1.3. Uništavanje civilnih objekata i druge imovine



Pored veæ pomenutih pojedinaènih uništavanja kuæa i stanova koji su pripadali Srbima, musilmanska vojska je od poèetka maja do poèetka oktobra 1992. godine u selima na teritoriji opštine Goražde masovno uništava srpske kuæe i drugu imovinu, bez ikakve vojne potrebe, uz ubijanje Srba koji nisu uspeli da pobegnu (o èemu je bilo reèi).

Kuæe su prvo pljaèkane, a zatim zajedno sa drugim objektima koji služe seoskom domaæinstvu spaljene. Opljaèkana je sva krupna i sitna stoka, a zemljište deljeno muslimanima - izbeglicama i gradjanima Goražda.

Od 33 sela u kojima su živeli iskljuèivo Srbi, samo jedno nije spaljeno (Šašiæi). Spaljena su sela:

Borak Brdo, Grabovica, Donja Sopotnica, Gornja Sopotnica, Jelah, Jabuka, Crvljivac, Pijevac, Gornje Selo, Uštanoviæi, Konjibaba, Ostružno, Ilino, Hranjen, Trešnjica, Gornja Brda, Završje, Mirliæi, Tupaèiæi, Markoviæi, Bukvica, Bogovoiæi, Mirušiæi, Ropoviæi, Crnci, Nekopi, Bašabuliæi, Podkozara, Buèje, Vuèetiæi, Orahovice i Kolijevke.

Srpke kuæe su spaljivane i u selima sa mešovitim stanovništvom. Procenjuje se da je u selima i gradu Goraždu spaljeno ukupno oko 1.500 srpskih kuæa i stanova.

Uništavana je i druga imovina Srba, kao što su voænjaci i šume. Tako je iskrèen Višnjik Boška Jankoviæa iz Donje Sopotnice, u površini od 3 duluma, a šuma Uglješe Droce iz sela Podranjen je zapaljena.

Dokaz: Komitet pod br. 36/95.



2. ZLOÈINI PREMA RATNIM ZAROBLJENICIMA



2.1. Na releju "Trovrh" kod Goražda je 24. avgusta 1992. godine muslimanska vojna jedinica kojom je komandovao Zaim Imamoviæ iz Goražda, sa pomoænicima Abdulselamom Sijerèiæem i Mithatom Drljeviæem, zarobila osam pripadnika srpskih oružanih snaga:



1. Lasicu Boška,

2. Lasicu Djoka,

3. Èeha Njegoša,

4. Vukoviæa Koja,

5. Todoroviæ Buda,

6. Todoroviæ Brana,

7. Radoviæ Tija i

8. Klaèar Rata, svi iz Goražda.



Muslimanska vojska je prilikom borbi upotrebila nedozvoljena borbena sredstva - bojne otrove.

Drljeviæ Mithat je sa grupom vojnika odveo zarobljenike u Silos u Kopaèima, nedaleko od Goražda. Tu su nekoliko dana muslimanski vojnici tukli i muèili zarobljenike. Da bi prekratio muèenje, zarobljenik Rato Klaèar izvršio je samoubistvo vešanjem. Preostalih sedam zarobljenika je prebaèeno u zatvor u Goraždu, gde su zadržani nekoliko dana i svake noæi tuèeni - do onesvešæivanja (zatvorenici su èuli njihove krike), a zatim vraæeni u silos u Kopaèima.

Posle nekoliko dana je svih sedam zarobljenika izvedeno pored Drine, ispod starog željeznièkog mosta i streljano, a njihova su tela baèena na smetlište u blizini železnièke pruge.



Podaci o izvršiocu:

1. Drljeviæ Mithat, iz Goražda, Ul. Milivoja Vuloviæa br. 19, rodjen 19.02.1951. godine u Goraždu, od oca Izeta i majke Esme, pomoænik komandanta muslimanske vojne jedinice,

2. Mašiæ Muhidin, iz Goražda, naselje Kopaèi, saobraæajni milicionar,

3. Drljeviæ Enver, iz Goražda,

4. Drljeviæ Juso, iz Goražda - naselje Kopaèi, po zanimanju nastavnik,

5. Pršeš Hamed, iz Goražda.



Dokaz: Zapisnici u dokumentaciji Komiteta pod br. 370/94-3 i 440/94-3 i 9.



2.2. Èetvoricu Srba medju kojima su bili i Slobodan Tanaskoviæ i Ljubinko Davidoviæ, kao pripadnike Teritorijalne odbrane Srpske vojske, zarobile su 16. septembra 1992. godine na mestu Meremišje u blizini Višegrada muslimanske vojne jedinice kojima je komandovao Ahmet Sejdiæ.

Muslimanski vojnici su odmah po zarobljavanju tukli zarobljenike kundacima od oružja, rukama i nogama, a zatim ih vezali i odveli u selo Medjedja gde su ih smestili u prostor ispod stepeništa u jednoj privatnoj kuæi. Tu su zarobljenici držani oko dva meseca i za sve vreme, a naroèito prvih 12 dana, tuèeni su pendrecima, drvenim palicama, nogama, rukama, kundacima od oružja i drugim predmetima koji bi im se našli pri ruci.

Ljubinko Davidoviæ je posle nekoliko dana umro od zadobijenih povreda. To se dogodilo tako što su ga muslimanski vojnici izveli na sprat zgrade i tu ga tukli, a zatim bacili niz stepenice medju zarobljenike, gde je kratko vreme ležao nepomièno i izdahnuo. Sutradan su njegovo telo bacili u Drinu.

Zarobljenike je najviše tukao Meho Kasapoviæ, koji je i druge podsticao na takve radnje. U tuèi i telesnom povredjivanju zarobljenika u Medjedji uèestvovali su i Avdija Šabanoviæ, Nihad Dizdareviæ, Dedžat Dizdareviæ i Salko Mutapèiæ.

Tuèi zarobljenika prthodila su tobožnja saslušavanja koja su obavljali Avdija Šabanoviæ i Korèiæ. Zarobljenicima su sve vreme ruke bile vezane (odvezivani su u retkim prilikama radi uzimanja hrane ili obavljanja nužde).

Zarobljenici su bili izloženi i raznim vidovima zastrašivanja. Davali su im u ruke puške i terali ih da puške okreæu jedan prema drugom. Plašili su ih noževima. Jedan muslimanski vojnik zaparao je B. tri puta vrhom noža po levoj strani grudnog koša.

Tuèe i fizièka zlostavljanja bili su takvog intenziteta da su zarobljenici gubili svest. Svoje muèitelje molili su da ih ubiju i tako im prekrate patnje.

Zarobljenici su bili izloženi gladovanju, dobijali su dnevno po jedno parèe hleba od oko 100 grama, a ponekad i ponešto kuvano.

Higijenski uslovi života su bili veoma teški - zarobljenici se nisu ni umivali, ni kupali.

Š, O. i Slobodan Tanaskoviæ su prebaèeni u Goražde i smešteni u podrum stare zgrade pošte. Tu su ih noæu u mraku, tukla nepoznata lica. Gladovanje je bilo tako veliko da je ponekad prolazilo i po èetiri do 10 dana, a da ne dobiju ništa od hrane. U prostoriji bez grejanja i sa razbijenim prozorima je u zimsko vreme bilo veoma hladno.

Od fizièkog zlostavljanja, iscrpljenosti i hladnoæe, umro je 06. 01. 1993. godine zarobljenik Slobodan Tanaskoviæ.

Posle oko mesec dana boravka u pomenutom podrumu, Š. i O. su prebaèeni u zarobljenièki logor u zgradi ZOIL "Sarajevo" u Goraždu. Smešteni su u podrum, u prostoriju za ugalj.

U logor su 26. 01. 1993. godine dovedena 24 zarobljena srpska vojnika iz Rudog. O postupanju prema zarobljenicima u ovom logoru biæe reèi pod 2.3.

Š. je razmenjen 08.07.1993. godine i prilikom pregleda u užièkoj bolnici je utvrdjeno da ima tragove preloma èetiri rebra sa leve strane grudnog koša i prelom grudne kosti. Na telu ima ožiljke od povreda, ošteæenog je zdravlja (prilikom mpregleda je imao 1,200.000 belih krvnih zrnaca), a telesna težina spala mu je sa 96 kg na 48 kg. Nisu ga prepoznali ni najbliži srodnici.



Podaci o izvršiocu:



1. Sejdiæ Ahmet, iz Višegrada, star nešto manje od 40 godina, završio Šumarski fakultet, pre rata radio u preduzeæu "Terpentin" u Višegradu, komandant muslimanske vojne jedinice,

2. Kasapoviæ Meho, star oko 40 godina, rodom iz okoline Višegrada, pre rata bio milicionar,

3. Šabanoviæ Avdija, iz Višegrada, brat Šabanoviæ Murata,

4. Dizdareviæ Nihad,

5. Dizdareviæ Dedžat,

6. Mutapèiæ Salko, zv. "Salkan",

7. Karèiæ iz Višegrada, ranije radio u Osiguravajuæem zavodu.

Dokaz: Zapisnik svedoka 594/94-12.