[no_name]

Ovom prilikom moram da se vratim mesec dana unazad, na 13. juni 1993. godine. Ime - Zdravko Crnogorac, godište 1979, Rajlovac. Zovu me u ambulantu. Leži mlad deèko, lep, bled... bled... bled... iskrvario. Donesen dva-tri sata posle povreðivanja. Teška povreda desnog ramena, desne pazušne regije. Ne mogu da zaustavim krvarenje. On polako umire. Hitno u salu! Ulazim. Pokušavam da zaustavim krvarenje u pazušnoj jami. Ne može se, toliko je razneseno. Vidim da nema mnogo vremena, možda deset-petnaest minuta. Ako budem duže pokušavao da zaustavim krvarenje, deèak æe verovatno umreti. A koje je drugo rešenje? Seæi ruku u ramenu?! Kako seæi ruku u ramenu, kad su prsti èitavi, nepovreðeni. Ispod operacionog kreveta stvara se lokva krvi. Anesteziolog govori: "Lazo, uradi nešto, jedva ga držim!" Gledam, i ne mogu da se prelomim. Znam da je život u pitanju, ali, kako odseæi ruku. Anesteziolog govori: "Lazo, odlazi. Ne mogu više da ga držim!" U trenutku kažem - "skalpel"; u sekundi, u nekoliko sekundi, mlad lep deèak ostaje bez ruke u ramenu. Operaciju završavam automatski. Ne mogu da gledam deèaka bez desne ruke. Pitam anesteziologa, skoro nezainteresovano, kako je? Žao mi je ruke, kao i života. Kaže: "Izvuæi æe se. Dobro je." Rasprskavajuæi metak u Rajlovcu. Dobro je, ostao je živ, iako je ostao bez ruke. Zašto ovo tek sada pišem? Pre dva dana svratio je kod mene deèko, lep, zgodan: "Kako ste, doktore? Evo, doneo sam vam flašu piæa." Ne mogu da se setim ko je. Kad je skinuo jaknu, nema desne ruke. Setih se. Kaže: "Doktore, super je. Ja sam sreæan èovjek, jer sam živ!" U tom trenutku shvatio sam da sam uradio pravu stvar. A malo je falilo da ruku ne odseèem, da se još borim za nju, i da danas taj deèko ne bude živ. Njegovi roditelji, njegovi prijatelji, moraju biti sreæni. Mnogi su i zbog manjih rana daleko, daleko od ovih prostora, otišli gore, verovatno u raj.

5. juli 1993. godine

19,30 èasova. Tutnji iz pravca Sarajeva, Kiseljaka, sa Igmana, svuda okolo. Nas granatiraju sa Igmana i Sokolja. Dokle æe? Nadam se ne dugo. 16.juli1993.godine Krenula je, izgleda, naša velika srpska bitka. Bitka za Igman. Srpska vojska je krenula sa generalom Mladiæem na èelu. Krenula da skine zidine iznad srpskih glava, koje svaki dan odnose po nekoliko života. Oslobaðamo Trnovo. Povezujemo se sa srpskom Hercegovinom. Srpska vojska, neustrašiva i nazadrživa, ide ka Bjelašnici i Igmanu. Ispred nas beže muslimani. Tutnji zemlja. Panika u Sarajevu. Beže iz Dobrinje, Butmira, u Centar. Koliko nas je taj Igman koštao života? Nadnesen nad nama kao crni zid, donosio nam je smrt i patnju, razaranje i uništavanje. Sada se ljulja. Odozdo nismo ništa mogli, a više puta smo pokušavali. Sada dolazimo sa druge strane, otpozadi, odakle nas nisu oèekivali. Cilj nam je Igman, a zatim, videæemo. Nadam se - i Sarajevo æe doæi na red. Slušamo vesti. Šiber, ustaški general na strani muslimana i naèelnik njihovog štaba, kaže da je oko Sarajeva veæa sila nego oko Berlina. U strahu su velike oèi. Srbi ovde, Rusi onde. Imam nekakav oseæaj da mu to doðe isto. A ja se nadam da æe kraj biti isti, kako za Nemce, tako i za muslimane. Ponovo su u istom ratu, na istoj strani. Izgleda da æe sudbina jednog postati sudbina drugog. Ovih desetak dana radim dan i noæ. Spavam kad mogu, u tri-èetiri ujutru, u podne, u šest po podne, u devet, kada imam vremena. A nikada duže od sata. Ima dana kada operišem bez prestanka, po ceo dan. Držimo dva fronta. Naš, srpski front, i front HVO-a, centralnu Bosnu. Ogromno ratište, na desetine ranjenih. Pre dva dana pogoðen je autobus koji je vozio sa Pala na Ilidžu. Operišem ženu - iskidan trbuh, jetra, creva, krpim, spajam. Dug posao, težak. Život je ostao. Posledica, verovatno, neæe biti. Svaki dan je borba za život. Stres. Trka s vremenom i otkucajima srca. A kada srce nastavi da radi, ja skinem rukavice. Radost zbog pobede nad smræu daje novu snagu. Mnogo je tuge, tragedije, ali i mnogo sreæe i oseæanja pobede i uspeha. Kažem, stalna borba života i smrti. Doðemo kao neki borci na strani života - i osoblje, i kolege, i sestre, i svi ostali. Fantastièni, neumorni, živimo jednim dahom, jednom misli. Stotine srpskih boraca smo vratili u stroj. Vratili majkama sinove i kæeri, deci oèeve i majke. Mnogo je suza i boli prošlo našom bolnicom, ali mnogo više života i radosti. U takvom paklu crpim energiju iz tih ljudi, iz tih tragedija, tih radosti. Ovih dana radimo sa još jaèom snagom. Ide se na Igman. Naši dobro idu. Gaze one koji su do juèe sijali smrt po ovim prostorima.

17. juli 1993. godine

Ova prièa i ova stranica posveæena je deèaku od sedamnaest godina, po imenu Peða. Tako se zove i moj sin. Moj sin je u Nišu, a ovaj deèak je sa Vrela Bosne. Taènije, bio je sa Vrela Bosne. Ceo dan žestoke borbe za Igman. Tutnji oko nas. Žestoka bitka. Posle dvanaest meseci kreæe se na tu "planinu smrti". Zavila nas je u crno i, evo, i danas gaðaju po nama, po bolnici, po prostoru na kojem se nalazi. Oko sedamnaest sati, iz oèaja, iz nemoæi, fanatici ciljaju bolnicu. Jedna granata pogaða dvorište susedne kuæe. Majka i sin. Sin, sedamnaest godina, ima ime kao moj. Otac Žika je gore na Igmanu. Bori se za svoju porodicu i svoju kuæu. Ispratili su ga jutros rano žena i sin. Brinu za njega, gore visoko na Igmanu, odakle vidimo i èujemo žestoku bitku. Ostali su u svojoj kuæi i brinu za oca i muža. Direktan pogodak. Granata taèno izmeðu njih dvoje, na dva-tri metra. Deèko bez rada srca, u klinièkoj smrti. Hitno ga intubiramo, reanimiramo, masiramo. Majka, takoðe teško ranjena, plaèe i pita za sina. Srce ponovo radi, deèak je živ. Hitno u Operacionu salu. Operišem ga. Grudni koš, jetra, bubreg, creva, leva ruka, više od trideset rana po telu. Završavam operaciju. Možda je grubo reèeno, ali operacija je tehnièki dobro odraðena. Deèak ide u Intenzivnu negu, ali se ne budi. Jedna zenica je šira. Strah u mojim oèima. Mnogo sam puta to video i znam kako izgleda kad je mozak ošteæen, kontuzovan. Nešto se u glavi dešava. Plašim se da se, i pored ove operacije, neæe nikada probuditi. U drugoj sali kolega Èaliæ operiše majku. Takoðe teška operacija. Više desetina povreda. Slika sledeæa: deèko i majka u Intenzivnoj nezi. Jedno pored drugog. Kreveti broj èetiri i pet. Majka umire neposredno posle operacije. Deèak se budi. Na trenutak poèinje spontano da diše, govori nešto nerazumljivo i okreæe glavu prema krevetu gde je bila njegova majka, do pre nekoliko minuta. Nešto strašno! Neverovatno! Da niko ne veruje! Suza u deèakovom oku i jedine reèi koje je izgovorio jasno: "Majko". Rastaje se sa srpskom bolnicom i njenim osobljem. Poljupci i mahanje. Na naše: "Do viðenja", njegovo, na srpskom jeziku: "Akobogda!" Drag prijatelj je otišao. Ostalo je veliko prijateljstvo. Hvala ti za sve, hvala ti na podršci, na pomoæi srpskom narodu. Neka je Bog sa tobom, to ti žele tvoji prijatelji, Srbi sa Ilidže. Šta donosi sutrašnji dan? Bože, poštedi decu! Nemoj samo deca da stradaju! Još sam pod utiskom deèaka od èetrnaest godina koji je pogoðen u grudni koš dok se igrao u centru Ilidže. Mnogo dece je stradalo u ovom ratu, i veæ se plašim njihovog dolaska u bolnicu. Oni ostavljaju poseban trag u našim dušama. Mnogo veæi, mnogo jaèi ožiljak, od koga se teško oporavljamo. Pišem, ali mi je sve teže da uzmem olovku u ruku. Da li to znaèi da me ruše strahote ovog pakla, ili sam premoren? Od krvi i rana nemam vremena za druge stvari.