[no_name]

Svakodnevno po nekoliko ranjenih. To postaje uobièajeno. Ilidžu i dalje besomuèno granatiraju.

25. mart 1993. godine

Dvanaest èasova, primirje, ili dogovoreni prekid vatre. Nastupilo je taèno u 12 sati, a u 12,30 donose èetiri momka. Èetiri deèaka, ranjena granatom. Jedan teže, tri lakše. Dolaze iz Hadžiæa. Neprijatelj je samo trideset minuta poštovao primirje, a onda poslao granatu. Jednog deèaka pretvorio u invalida, trojicu lakše ranio. Petnaest sati. Beogradski dnevnik javlja: "Primirje se poštuje." Izveštaè iz Sarajeva, sa Pala, takoðe javlja: "Primirje se poštuje. Nema nijednog ispaljenog metka na sarajevskom ratištu." A šta je sa majkom koja plaèe pored ranjenog sina sa istrgnutom šakom?! Šta je to?! Je li to jedan metak. Taj metak je toliko velik da primirja nema. Jedna majka plaèe, jedan deèak je ostao invalid, a svi javljaju: "Primirje se poštuje. Nijedan metak nije ispaljen."

28. mart 1993. godine

Žestok napad na Aerodromsko naselje. Uspeli su da probiju deo naših linija. Imamo ranjenih. Niko u životnoj opasnosti. Ovo pišem zbog jedne zanimljivosti. Možda da približim svu žestinu i neobiènost rata koji hara na ovom prostoru. Muslimani su probili našu liniju tako što su zauzeli jedan ulaz u zgradi koja ih ima deset. I nisu zauzeli ceo ulaz, nego jednu polovinu - vrata i deo ulaza sa dvorišta. Naši drže drugu polovinu sa ulice. Žestoke borbe za jedan ulaz. Ruèni bacaèi, bombe, mitraljezi. Ovo više nije rat dela zemlje protiv drugog dela, grada protiv grada, kuæe protiv kuæe, ulice protiv ulice - ovo je rat "polovine ulaza protiv druge polovine ulaza". Naši su u žestokom kontranapadu uspeli da povrate prvobitne položaje, i da zagospodare u svih deset ulaza i delom ulice. Neprijatelj se povukao u susednu zgradu, èitavih pet-šest metara daleko.
Front je ponovo uspostavljen. Linija razdvajanja takoðe. Nalazimo se na bezbednoj daljini od pet do sedam metara. Tolika je linija razdvajanja na mnogim delovima ilidžanskog ratišta. Oko ulaza je ostalo petnaest leševa džihad-ratnika. Danas mi je u poseti bio kapetan Lemon. Kapetan jedne od elitnih jedinica Legije stranaca. Pravi je prijatelj. Pomaže nam, druži se sa nama. Èuli smo da ga muslimani zovu ''èetnik". Takvi kao što je on daju nam nadu da ceo svet nije protiv nas, da æe istina pobediti. On je pošten, realan èovek, pravi vojnik, izvanrednog karaktera. Dolazi i pomaže koliko može. Verovatno je osetio na èijoj su strani istina i pravda. Jednog dana nam donese pomorandže, drugog dana lekove. Jednom je dao krv. Juèe je sneg padao èetrdeset osam sati neprekidno. Kraj je marta, a ovoliki sneg?! Ja ovakav nikad nisam video. Sada je najteže našim borcima u rovovima. Transport je potpuno nemoguæ, kretanje otežano i ogranièeno.

31. mart 1993. godine

Ranjenik sa Dobrinje. Pogoðen snajperom. Tanka creva na više mesta iskidana, debela creva, jetra takoðe. Mnogo je iskrvario, ali još je živ. Borimo se za njegov život. Dva sata posle operacije dobro je, prièa, stabilan je. To su naše pobede. U 16 èasova sa istog mesta u Dobrinji - drugi hitac dežurnog snajperiste. Ovog puta taèno u srce. Borac je donesen mrtav. Jutros rano operisao sam devojèicu od èetiri godine. Teško zapaljenje slepog creva. Zakasnila je, perforacija, akutni abdomen. Ispiram trbuh, èistim, biæe dobro. I to je sudbina. Dva-tri dana dete boli stomak, ali nema automobila da je preveze do bolnice. Stanuje negde u brdu prema Ilijašu. Teško je doæi i do ove bolnice, koja je bukvalno na prvoj liniji. A kako tek doæi do neke regularne bolnice u Beogradu? Malo bi ljudi preživelo. Juèe mi je dolazila mala Tanja iz Podlugova, posle teške operacije, posle ileostome, izvaðenog tankog creva kroz stomak. Bila je u Beogradu, u Centru za majku i dete. Vratila se zdrava, popravila se. Ljubim je, a ona se privila uz mene kao uz oca. Dao sam joj sok, kompot od kajsija, to što sam imao kod sebe. Mislim da smo konzervu kompota dobili od Francuskog bataljona. Vidim u njenim oèima radost i ljubav. Najtužnije oèi na svetu sada se ponovo smeju. Prièa mi da je u bolnici u Beogradu za 8. mart naslikala tri crteža, i da ju je èika doktor pohvalio. Kaže da je uzeo crteže za izložbu u holu bolnice. Pitam je šta je bilo na tim slikama, šta je crtala, a ona kaže ovako: "Prvo sam nacrtala èestitku na kojoj je bila moja majka, zatim sam nacrtala tri crteža. Prvi crtež, to je bio veliki, veliki helikopter." Tim helikopterom ona je otišla sa Pala za Beograd. Sama. Najusamljenije dete na svetu. Mala se nadala da æe se takvim helikopterom vratiti kuæi. A to je, verovatno, želela najviše na svetu. Na drugom crtežu - kuæa koja gori, a na treæem - deca koja se igraju u prirodi. Eto vam, deèiji psiholozi i psihijatri! Eto vam teme. I vidite kako deca žive, i da li su to uopšte deca? Pitam se samo gde ste?! Trebalo bi da ovde pomažete deci. Zvanièno primirje traje veæ tri-èetiri dana, ali ga stalno krše. U njega niko ne veruje. Znamo da se muslimani grupišu i gomilaju na Igmanu.

Šesnaest èasova. Još jedno dete. Dragan Lazareviæ, devet godina, iz Podlugova. Pogoðen metkom u stomak dok se igrao ispred svoje kuæe. A morao se igrati iza kuæe, jer on u kuæu ulazi kroz prozor. Dete se zaboravilo, izašlo napred, na vrata. S jedne strane siguran si od zidova, dok si veæ na drugoj strani meta neprijateljskog snajpera. Surovost rata, i još jedno deèje lice. Raznesen trbuh, tanka creva, debela creva, bubreg. Duga i komplikovana operacija. Deèko bistar, da bistriji ne može biti. Prepametan. Leži na stolu i èeka da ga uspavamo za operaciju. Gleda aspirator i pita: "Èemu služi ovo èudo?" Operisao sam ga. Šok soba. Budi se, zove me: "Doktore!" Pitam ga kako je. Traži mi vode. Kažem mu: "Ne može, Dragane, vode. Kad ti je stomak operisan, voda ne sme da se pije. Jesi li èitao nekad one romane o partizanima, o deèacima Mirku i Slavku? Znaš kad kažu, pogoðen u stomak, ne sme da pije vodu." Gleda on mene, i mrtav-hladan kaže: "Kakav si ti to èovjek kad mi ni vode ne daš? Kad bi ti došao kod mene u Ilijaš, ja bih ti dao sve." Æutim, tužno. Ovaj rat ne zaobilazi decu. Stradaju svakodnevno. Ali ne zaobilazi ni "budale". Evo, trojica, napili se i bacali bombe. Sami sebe ranili. Paradoks rata. Juèe je ovde obeležena godišnjica ustanka srpskog naroda Ilidže protiv islamskog fundamentalizma. Na taj dan pogoðena je beba. Imala je samo tri meseca. Pogoðena u svojoj kolevci. Ranjena kroz prozor. Zalutali metak. To je borac od tri meseca. Prvoborac. Metak je prošao kroz obe noge, a da nijednoj nije oštetio kost. U ovom ratu i na ovoj teritoriji više nisu sigurne ni bebe u kolicima. Moji prozori su zamraèeni. Razmišljam - kada bude mir, i kada odem odavde, verovatno æu se teško navikavati na prvi sumrak, na to da stalno ima struje i da ne moram prilaziti prozoru da spustim roletne i navuèem tamne zavese.

18. april 1993. godine

Muslimani su napadali, a naši izvodili žestok protivnapad. Do 14 èasova sve je bilo u redu, a onda, èetiri ranjena. Svi ranjeni u predelu karlice. Naši borci su odbili napad. Linija nije pomerena, jer iza nje nema druge. Iza te linije su Hadžiæi i srpska sela, iza te linije žive njihove porodice, i zato se mora braniti, po cenu života!

19. april 1993. godine

Od granate u Otesu stradalo je èetvoro dece. Jedno mrtvo. Mali Siniša Milivojeviæ, 1982. godište. Odvratnog li rata, gde nam decu donose ranjenu, gde nam mrtvu decu donose, gde su deca meta za odrasle! Odvratnog li rata!

26. maj 1993. godine

Nikad neæu zaboraviti dan i noæ 26. maja. Uvek sam pisao odmah, pod utiskom dogaðaja. Sada nisam imao snage. Nisam mogao. Dan smrti. Vreme primirja. Televizija i radio æute. Naše snage napadnute u rano jutro, lepo i sunèano, sa Igmana. Žestoke borbe prsa u prsa. A onda, naš kontranapad ka brdu Stupnik, dominantnoj koti iznad Hadžiæa. Za dvanaest minuta zauzeli smo cilj, brdo Stupnik. Brza i laka pobeda, ali uz gubitke. Opijeni sreæom što su potukli nadmoænog neprijatelja, naši borci ponašali su se u tom trenutku suviše slobodno i nepažljivo. Osloboðeno nekoliko naših ljudi koji su tu, na tom prostoru, kao zarobljenici, kopali rovove za muslimane. Izuzetan uspeh. A zatim - trenutak nepažnje. Muslimani se ubacuju u našu vezu. Motorole prave dezinformacije. "Balijama" stiže pojaèanje i pomoæ. Mrtvi i ranjeni. Operacija za operacijom. Operišem trojicu. Sve mladiæi od dvadeset do dvadeset dve godine. Prvi put mi umiru pacijenti posle operacije. Teške povrede karlice i krvnih sudova. Veæ iskrvarili kad su primljeni. Roditelji i sestre ispred Operacione sale plaèu. Nadaju se. Kažem, nade nema. Umiru. Plaè i lelek. Dan smrti, poraza i tuge. Ne ponovilo se, ako ima Boga! Od tog dana nikakvog primirja nema. Dan za danom ranjeni i mrtvi. Znamo da su na njihovoj strani ogromne žrtve, ali meni, kao hirurgu, kao Srbinu, kao rodoljubu, patrioti, nije važno i ne interesuje me koliko je njihovih poginulo. Ja vidim naše mrtve deèake, naše ubogaljene borce, naše stradale civile. Vidim užas ovoga rata.

31. maj 1993. godine

Sluèajno, danas je moj roðendan. Krvav i lud dan. Granate lete od ranog jutra. Ilidža, Rajlovac, Hadžiæi, žestoke borbe. Televizija takozvane Bosne i Hercegovine javlja i prikazuje krvave slike. Na Ilidži mrtvo dvoje dece. Beogradski dnevnik javlja o jednom od najkrvavijih i najtežih dana na sarajevskom ratištu. Istog dana iz Ilijaša donose deèaka od sedamnaest godina. "Pašteta". Noga raznesena iznad kolena. Pošao na kupanje u svoju reku, gde je znao svaki kamen, svaku granèicu, a nije znao da tu ima "pašteta", nehumanog oružja koje u trenutku može otkinuti nogu. Dovoze hrabrog naèelnika MUP-a Branu Mijatoviæa, iz Hadžiæa. - Ranjen na Igmanu, u žestokoj borbi protiv muslimana. Sam je puzao skoro kilometar i po, dok nije došao do naših. Živ je. Operišemo ga, previjamo. Èetiri metka u njegovom telu. Jedva èeka da se ponovo vrati u svoje redove. To su pravi sinovi srpskog naroda, Obiliæi, Lazari! Mnogo utisaka, mnogo znanih i neznanih heroja. Mnogo, da se samo èudom izdržava. A onda shvatam da crpim snagu od tih junaka i obiènih ljudi. Zato imam toliko snage. Nisam verovao da mogu sve to da izdržim. Crpim iz njihove siline, njihovog junaštva.