[no_name]

Da li je to Bog poslao po mene? Operišem u osam sati ujutro, a onda, iznenada, nekoliko granata direktno po nama. Mislim da smo pogoðeni. Ipak, sve je u redu. Nema povreðenih. Bog èuva svoje Srbe. Petoro ranjene dece, iz Ilijaša. Dvoje operišem: trbuh, vilica, šaka. Jedan je kao moj sin. Tuga. Mala deca ranjena granatama. Deèak iz Ilijaša, Krsmanoviæ Velibor, 1980, kao moj sin, lièi na njega: trbuh, vilica, šake. Drugi, Malinoviæ Radoslav, 1978, iz Hadžiæa, eksplozivne povrede lica i stomaka. Obojicu operišem. Tuga, mala deca ranjena granatama. Teži mi je ovaj dan nego svi drugi skupa. Mislim na moju Ninu i Peðu. I ovo su neèiji Peða i Nina. Moram da ih spasem! Jedan je dosta iskrvario. Dvadeset tri je sata, Intenzivna nega. Milujem plavu kosicu. Deca povraæaju. Ostali su živi. Sve æe biti u redu. Pored njih leži mala Tanja od sedam godina, iz Ilijaša, i plaèe. Mali Vele, pametan kako to samo dete može da bude, teši je: "Ne plaèi Tanja, proæi æe, tako mora biti." A Tanja zove: "Doktore moj lijepi!" Ljudi moji, pa oni su odrasli u telu deteta!

24. januar 1993. godine

Sedamnaest sati, sumrak. U sanitetsko vozilo ili, bolje reèeno, kamion "sto deset", pakujem "moje" troje dece. Bukvalno ih pakujem, kao sardinice. Tanja, Vele, Radoslav. Tanja me ljubi i miluje po kosi: "Doktore moj lijepi, ne ostavljaj me!" Vele pametno æuti i samo namignu. U nosilima na sprat, uvezani pojasevima da ne ispadnu, jer put nije put, veæ potok i njiva. Sa strane vise vezane kese sa drenovima i sonde. Odlaze pod zaštitom mraka, jedinom zaštitom od snajpera i granata na putu do Pala i sigurnosti. Moram ih poslati. Pretrpani smo. Ovih dana se oèekuju žestoke borbe na tom delu gde je put i on može biti neprolazan na duže vreme, a to znaèi u potpunom obruèu, a deci je potrebna specifièna nega na nekoj od deèjih hirurških klinika.

28. januar 1993. godine

Juèe i danas se vode žestoke borbe. Žuè, Sokolje, Rajlovac... Osam je naših mrtvih boraca. Šest teških operacija. Mijatoviæ Momèilo, 1968. godište, Rajlovac. Teška povreda karlice i unutrašnjih organa, veliko krvarenje, izuzetno teška operacija. Umro je pola sata nakon operacije. Draškoviæ Goran, 1966, Rajlovac, povreda grudnog koša. Duriæ Niko, 1938, Ilijaš, teška povreda trbuha. Put za Pale, i naš jedini izlaz, zatvoren je! 29. januar 1993. godine Put je vraæen, uz žrtve, ali oslobodili smo ga i odbacili neprijatelja. Ponovo imamo vezu sa svetom.

30. januar 1993. godine

Aziæi, deo ilidžanske opštine koji su držali muslimani. U žestokom kontranapadu oslobaðamo ga. Jedan borac je mrtav, više ranjenih. Jedna teška operacija grudnog koša. Beribaka Miro, 1964. godište, sa Ilidže; grudni koš razvaljen rasprskavajuæim metkom, pluæa iskidana, vise van grudnog koša. Spašavam ga. Operacija traje dva sata, izuzetno teška, ali živ je. Da je stigao petnaest minuta kasnije, bio bi mrtav. Ali, poginula su dva moja dobra druga, a jedan je teško ranjen. Novinari. Najhrabriji. Išli su zajedno sa našim borcima i snimali bitku. Ludo hrabri. Ovde biti, to je veæ hrabrost. Iæi u bitku, u prve redove, sa kamerom i reèima, da direktno pišeš istoriju, to je ludo hrabro. Poginuli su od granate. Moji dragi drugovi, novinar Radio-Ilidže Miloš Vuloviæ, i snimatelj, saradnik TV Novi Sad, Žika. Svi smo ga tako zvali. Neka im je slava. Svi tugujemo za njima. Troje male dece ostaloje bez oèeva. Moj drug, novinar TV Novi Sad, Vlado Vukašinoviæ teško je ranjen. Odmah sam ga operisao. Život mu nije u opasnosti. Prebacujem ga na Pale, a odatle helikopterom na Vojnomedicinsku akademiju.

3. februar 1993. godine

Povratak u Srbiju, u Niš. Odlazak deci, porodici. Posle pet meseci. Noæ, vožnja bez svetla. Na istom mestu gde su i ranije pucali na nas, ponovo su nas èuli dok smo gurali zaglibljena kola, i pucali po nama. Pogodili su samo zadnji branik i lim. Rupa od metka. Srbija, zvornièki most, posle pet meseci. Na Ilidžu se vraæam za dve nedelje. Ne ostavljam svoje prijatelje, ni narod! Ne ostavljam Republiku Srpsku!

22. mart 1993. godine Ilidža.

Proleæe je otpoèelo granatama i haubicama. Haubica i dalje ukopava Srbe, ravna srpsku zemlju i plaši. Ilidžu veæ èetiri-pet dana intenzivno granatiraju. Ima poginulih. Straviènost rata je svakodnevica ovde. Vratio sam se na Ilidžu pre mesec dana. U Nišu sam bio petnaestak dana. Danas prvi put pišem. Pre sedam dana ovde su se vodile žestoke borbe. Još traje bitka za Ilidžu, Rajlovac, Hadžiæe, Ilijaš, Vogošæu, Sokolje. Tu su, da nam pomognu, specijalne jedinice iz Doboja, Bileæe, Trebinja, Bijeljine. Žestoke borbe, gori zemlja. Gledamo sa prozora bolnice. Vidimo eksplozije, dim, èuju se jake detonacije. Sokolje, jako muslimansko utvrðenje, odakle nas svakodnevno gaðaju. Tamo su ljudi pacovi, koji doèekuju svaki naš pešadijski napad. Ukopani duboko pod zemljom, u tranšejama, idu ispod kuæa, preživljavaju artiljeriju, a onda izlaze na površinu kao pacovi. Oko 11 èasova, ponovo žestoke borbe. U bolnicu dovoze ranjene. Nisu uspeli da se dokopaju prvih muslimanskih tranšeja. Jedan od ranjenih je sa prezimenom Bratiæ. Mislim da je iz Trebinja. Otac èetiri devojèice. Stiže i deo naše tenkovske posade, ranjeni. Jedan mladiæ bez pola trbušnog zida. Maljutka je prošla kroz transporter i spržila mu trbušni deo. Ime mu je Domazet Nemanja, sa Ilidže. Operišem ga, sve je u redu. U isto vreme uzvraæamo na muslimanske napade u predelu Stupskog brda. To je za nas kapija Sarajeva, za njih jedini izlaz i proboj blokade.

Hrabri Ilidžanci se bore i polako napreduju, kuæu po kuæu, ka èuvenoj Hladnjaèi, mestu odakle snajper gaða po ilidžanskim ulicama i donosi smrt graðanima. Sa Igmana gaðaju, kažu, nekim novim oružjem. Jake detonacije. Granate koje lete sa Igmana padaju na asfalt. Ne na zemlju, nego na asfalt. Donose smrt civilnom stanovništvu. Pet mrtvih civila. Velika razaranja. Ovo su žestoke borbe. Donose Draga Milanoviæa, 1963. godište, Ilijaš. Teška eksplozivna povreda, šok, povrede dijafragme, pluæa, slezine, bubrega, velikih krvnih sudova. Hitna operacija, borimo se za njegov život. Umro je petnaest minuta nakon operacije. Kljajiæ. Dragan, 1943, Rajlovac, povreda trbuha, operisan, dobar. Ilikiæ Željko, 1965. godište, strahovite povrede trbuha, povreda slezine, bubrega, pankreasa, debelog creva, želuca. Da li æe ostati živ? Teška operacija. Preživeo je. Transportovan za Beograd. Damjanoviæ Sretko, 1934, Rajlovac, teška povreda grudnoga koša, jetre, pluæa. Popoviæ Bogdan, 1933, povreda grudnoga koša. Kopiæ Slobodan, 1956, povreda grudnoga koša. Kandiæ Vukosav, 1938, Aerodromsko naselje, povreda stomaka i debelog creva. Kljajiæ Branislav, 1967, Ilidža, teška povreda stomaka i jetre. Ronèeviæ Radivoje, 1970, Hadžiæi, povreda grudnog koša. Mijatoviæ Ana, 1949, Ilijaš, povreda stomaka s povredom debelog creva. Surtov Dragoje, 1947, Naselje aerodrom, teška povreda stomaka, tri puta operisan za pet dana. Borba za njegov život, i naša i njegova. Ostao je živ. Èudo, ostao je živ! Zbog velikog broja ranjenih i malih kapaciteta bolnice, uz pomoæ Francuskog bataljona, njihovim transportnim sanitetima pacijenti se prebacuju na Pale. Odatle odlaze na Vojnomedicinsku akademiju, Urgentni centar u Beogradu i druge bolnice. Neposredno pred polazak, u Intenzivnoj nezi, pacijent je premešten sa kreveta na nosila. U prisustvu francuskog lekara, dva oficira i dva-tri vojnika, morao sam da radim urgentnu torakocentezu, sa troakar-drenažom. Specijalnim troakarom, šiljkom, probija se grudni koš i postavlja dren, da bi se krv iz grudnog koša izvadila kako bi se omoguæilo normalno disanje. Toje strahovito bolno, i za oèijezivo. Normalno, to sam morao da radim naživo, bez anestezije. Ni reèi, ni grimasa bola, a ludaèki boli. Kada su Francuzi pitali pacijenta kako je, kako to izdrži, pokazao im je palac i rekao OK. Pravi srpski borac, junak! I inaèe, Legija stranaca sa oznakama UN, koja se u ovom trenutku nalazi na ovom delu sarajevskog ratišta, dosta nam pomaže. Svojim transporterima oni preko aerodroma prebacuju naše ranjenike, i time se put do Pala sa èetiri skraæuje na manje od jednog sata.
Put do Pala, do helikoptera, do spasa! Beograd, Vojnomedicinska akademija, Urgentni centar, druge bolnice. Bez Francuza mi preko piste ne možemo, jer muslimani kontrolišu taj deo snajperima, minobacaèima. Nalaze se sa obe strane piste, na dvesto-tristo metara, tako da naš sanitet ne može da proðe. Francuzi nam to èine kad god ih pozovemo. Prijatelji bez ikakvih obaveza, barem za sada. Upoznao sam Branka, legionara. Roðen je u Tivtu, živeo tamo èetrnaest godina. Sada ima trideset. Sa sedamnaest godina je prišao Legiji i nikad više nije bio kod svoje kuæe, u svom gradu. Sestru od tada nije video, majku prvi put pre godinu dana, u Italiji, i nije je prepoznao. Govori nekim èudnim crnogorskim akcentom, ali francuski savršeno. Pomaže nam koliko može. Ponekad nam nabavi hrane, lekova. Krv nije voda. Mnogo je ljudi, prièa, seæanja... Rat je. Slika za slikom se veoma brzo menja, i što se ne zapiše - brzo se zaboravlja. Ono što je bilo strašno, duboko tragièno, brzo bledi pred novom tragedijom, novim razaranjem, pred smræu, koja je svakodnevica. Ponovo stižu ranjeni borci. Pripadnik Specijalne jedinice iz Doboja Dragan Ðukiæ - geler kroz grudni koš, probijeno pluæno krilo krvari. Geler je prošao kroz grudni koš i probio ruku. Hitna drenaža grudnog koša. Vadimo krv, skoro dva litra. Uspostavljeno disanje. Mladiæ je spašen. Gledam ga i povezujem naše sudbine. Došao je iz Doboja da pomogne srpskom narodu u Srpskom Sarajevu, da obuzda muslimanski fundamentalizam, džihad-ratnike. Ja sam došao iz Niša da leèim ranjene borce.