[no_name]

Tri dana pakla. Više desetina naših ranjenih. desetine poginulih. Juriši naših snaga na Otes i Sokolje. Njihovi strahoviti kontraudari po Ilidži višecevnim bacaèima raketa i minobacaèima. Veæ tri dana i noæi operišem bez prestanka. Imali smo sreæu i ja i ranjenici što je na nekoliko dana neposredno pre napada došao pukovnik Borkovac, veliki hirurg i èovek. Došao je sa Pala da pomogne. Radimo bez prestanka u dve sale. Operišemo borce, ali i decu, žene, starce, ranjene za vreme granatiranja Ilidže, Hadžiæa, Rajlovca, Ilijaša. Evo samo nekih imena ranjenih: Trifunoviæ Zoran, 1970, Vasiæ Miodrag, 1969, Rusov Ðurica, 1969, Milanoviæ Srðan, Andriæ Branka, 1964, Šilj Nevenka, 1939, Kljajiæ Slobodan, Govedarica Radovan, 1953, Laloviæ Vid, Buha Dušan, Džebo Stojan, 1924, Mijatoviæ Radojka. Sve su to teški ranjenici, pristigli u jednom do dva dana. Sve operacije trajale su po dva-tri sata, izuzetno teške i komplikovane. U šoku imam dve curice, od tri i šest godina. Starijoj je granata uletela kroz prozor, majku na mestu ubila, a njoj skoro amputirala nogu. Borba. Tri operacije. Mislim da æe noga ostati. Mlaða ima samo tri godine. Zagrlila me i ne pušta. Kontuzija glave, granata u Vogošæi. Tamo je sa bakom. Roditelji nisu uspeli da izaðu iz Sarajeva. Na poèetku sukoba bila je kod bake i tu ostala. Samo pita za mamu i traži cucu. Da umreš. Spašava me jedna sestra iz Intenzivne nege. Kada je malecka videla nju, poèela je da plaèe i doziva je: "Mama, mama!" Verovatno lièi na njenu majku. Sestra je uzima i malecka je ljubi. Suze. Svi plaèemo. Ona grèevito drži Snježu. Kanonade traju neprekidno veæ tri dana. Doleæu meci i na našu zgradu. Zamalo ne strada deèak, zovemo ga Kapetan, koji steriliše hiruršku opremu u dvorištu bolnice. Sa Igmana sipaju granate po nama. Naši neustrašivo vraæaju, uz velike žrtve, ali njihove su deset puta veæe. Puni su rovovi njihovih leševa.

4. decembar 1992. godine

Svanulo je. Èudno zatišje. Navikneš se na kanonadu, a onda tišina. Ona više plaši. Sedam je sati. Kao da se zemlja otvorila. Pakao poèinje. Moral naših boraca je izuzetan. Borba za svaku kuæu. Oko nas gori. U sali smo od 10 ujutro do 21 uveèe, neprekidno. Pet operacija. Oko dvanaest poèinju da padaju teške granate na pedeset do sto metara oko nas. Nema straha. Operišemo i æutimo. U 16 sati vidim užarene kugle naše artiljerije koje lete ka Igmanu. Pokušavamo da uæutkamo njihove minobacaèe. Više stotina mina po Ilidži. Gori Igman, gori Ilidža. Njihova smrtonosna gnezda su zaæutala. Ovo je pravi rat. Sad je oko 21 sat. Baš u ovo vreme donesen je leš komandanta Zorana Borovine. Poginuo je predvodeæi svoje borce u jurišu. Nema desnu šaku. Povrede glave, grudi, lica. Meðu njegove borce pala je ruèna bomba. Hrabri komandant Ilidžanske brigade pokušao je da je vrati neprijatelju. Eksplodirala je u njegovoj desnoj šaci. Zaštitio je vojnike svojim telom. Bio je pravi komandant. Na levom džepu svoje vojnièke bluze nosio je bedž sa likom Njegoša. U desnom je imao bombone. Iste one koje je delio deci pre pet-šest dana, kada je dolazio u posetu bolnici. Da li i on ima negde svoju decu? Žao mi je komandanta i velikog borca Zorana Borovine. Teško mi je i kao èoveku i kao hirurgu. Neverovatno teško. Ali oseæam veliku sreæu što pomažem svom narodu, ponosan sam što sam deo ove velike srpske borbe.

7. decembar 1992. godine

Još traje pakao. Prekjuèe dvanaest operacija, juèe èetrnaest. Nisam imao vremena ni reè da napišem. Ni sna ni spavanja èetrdeset sati. Juèe pedeset ranjenih, osam mrtvih. Do sada, više od tristo pedeset ranjenih i pedeset mrtvih. Zovu me u prijemnu ambulantu. Trojica jako krvare. Noge. Izlazim iz sale. Jedan veæ mrtav. Od druge dvojice jednog mogu uzeti, drugog osuðujem na smrt. Ili, možda bih mogao da kažem: jednoga spašavam, a opet, ostaje mi u srcu, u mislima, da sam drugoga osudio na smrt. Biram mlaðega. Tada nisam znao ni ko je, ni šta je, ni odakle je. Njegovo ime je Batkalj Aleksandar, 1968. godište, dobrovoljac iz Beograda. Klinièki veæ mrtav. Uz hitnu reanimaciju, srce ponovo radi. Moram amputirati nogu u natkolenici. Ipak, spašen je. Živ! Sve to radim za dvadesetak minuta i trèim do drugoga. Kasno je! Mrtav je! Moje godište, 1955, Ilidžanac. Sav sam u krvi. Gaæe natopljene krvlju, èarape takoðe, klompe se raspale. Ovo se reèima ne može objasniti! Stojim pored prozora Intenzivne nege i èekam da uradim jednu drenažu grudnoga koša. Na moje oèi, na pedeset metara od prozora, direktan pogodak granate sa Igmana u najbližu kuæu. Pršte crepovi, ruši se deo krova. Ovo je pakao rata! Okolo Bejrut! Unutar zidova krv, lelek i jauk ranjenih, a tela mrtvih sklanjaju. Otes je slobodan, naš! Pobeda!

Radim u krvi, paklu i tuzi, ali i radosti života. Ponosan sam na ovu bolnicu i sve njene radnike, ali do ludila umoran. Tuga, bol, radost. Sve zajedno, ludilo. Juèerašnji dan - nestvaran dan. Sedam operacija - tri mrtva. Borac mojih godina, raznesena oba bubrega i kièma. Snajper. Ja operišem, on živi. Završavam operaciju. Umire nakon sat vremena. Strahovito iskrvario - nismo imali krvi. Ispred operacione sale èekaju njegova deca - sin sedamnaest godina, kæi trinaest. Ja sa njima. Saopštavam da je otac umro. Plaèu. Bol u grudima, suze. Lepa žena, 1956. godište. Teška rana u predelu gornjeg dela kième. Intubiramo je. Pokušavamo da je reanimiramo. Želimo da živi. Umire. Devojèica, devojka, lepa kao slika, petnaest godina, pogoðena u glavu gelerom. Mozak po majici i farmerkama. Sutra joj je šesnaesti roðendan. Nema spasa, umire. Otac plaèe, kuka, trèi oko kreveta mrtve kæeri. Kako sve to izdržati?! Ne mogu više! Odlazim u svoju sobu i povraæam, dušu da ispovratim. Jovo, èovek iz obezbeðenja, ulazi i moli me da svratim do njegove kuæe, da na trenutak zaboravim sve ovo. Zaboraviti - nikada! Ja sam mrtav, a ovo oko mene je, verovatno, pakao.

13. decembar 1992.godine

-15 sati Više od petnaest teških granata ppalo je na nas. Jedna samo dvadeset metara od mog prozora. Èudnoje koliko smo svi mirni i kako radimo dok padaju granate sa Igmana.

16. decembar 1992. godine

Borbe za Žuè još traju. Izgleda da smo deo teritorije vratili, ali oni, ipak, drže najvišu kotu, kotu 850. Kontrolišu put za Pale. Imamo žrtava. Ako nešto hitno moramo da transportujemo za Pale i Srbiju, možemo samo preko aerodroma koji kontroliše UNPROFOR. On odobrava prelaz preko aerodromske piste, ali to je krajnje opasno. Pucaju snajperima po nezaštiæenom sanitetu. 18. decembar 1992. godine
Bio je to krvav dan. Više od pet stotina teških granata palo je po Ilidži i Blažuju, sedam stotina po celom našem frontu. A onda su krenuli pešadijskim napadima na Hadžiæe, i sa Igmana na naše. Odbili smo ih uz žrtve. U operacionu salu sam ušao u šest, a izašao u 23 sata. Šest teških torako-abdominalnih operacija zaredom. Èetiri borca, od kojih jedna hrabra devojka. Samardžiæ Radoslav, 1970. godište, iz Vogošæe - teške povrede stomaka. Kakuæa Radovan, 1955. godište, Semizovac - teške povrede stomaka i jetre. Rosuljaš Novo, 1968. godište, Ilijaš - teška povreda stomaka i Radovanoviæ Sanja, samo dvadeset èetiri godine, srpski borac sa Žuèi, devojka iz Vogošæe, eksplozivna rana trbuha - pola desnog bubrega je smrskano u trbuhu, pola je ispalo napolje, kroz veliku ranu. Debela i tanka creva su iskidana na više mesta. Delovi dva kièmena pršljena odvaljeni, veliko krvarenje pored kième, smrskana bedrena kost sa desne strane. Radio sam je dva sata, brzo. Krvarenje je zaustavljeno, tehnièki sve uraðeno, ona stabilna. Èak i razgovaramo posle operacije. Biæe dobro. Ovo mi je nagrada za sve muke. Jedan mladi život poklonjen. Kažem joj: "Sad je jutro, dva sata. Poèeo je 19. decembar 1992. godine. Danas je Sveti Nikola. To je moja slava, a, Sanja, od danas, to je i tvoja slava." Taèno posle godinu dana, u moju sobu u bolnici ušla je jedna mlada, lepa devojka. Nasmešila se. Nisam je prepoznao: "Doktore, Sanja." Donela mije sliku, akvarel, na poklon. Sama je naslikala za vreme rehabilitacije u Srbiji. Danas ta slika visi na zidu moje radne sobe u Nišu.

19. decembar 1992. godine

Samo nekoliko sati odmora. Od 11 sati sam u sali, u 18 sam izašao. Više od sedam sati. Dve teške povrede. I dalje napadaju pešadijski. Oni su tu, na samo kilometar iza i oko nas. Tuku nas teškim mitraljezima. Operacije nikad teže. Povrede sve raznovrsnije, razaranja sve veæa. Upotrebljavaju rasprskavajuæe metke. Creva na više od dvadeset mesta iskidana i izbušena, bubrezi i jetra, kosti karlice, velika krvarenja. Mokar do kože od krvi i sadržaja creva. Juèe sam završio operaciju tako što sam sa sebe skinuo i mantil i rukavice. Operisao sam golim rukama.

20. decembar 1992. godine

Jutros je mirno, ali to ne miriše na dobro. Juèe su Srbi ovde slavili Svetoga Nikolu i sahranjivali svoje mrtve sinove.

31. decembar 1992. godine

Sreæna Nova godina! Godina! Ironija! Gadost! Dvanaestoro dece je ranjeno u Hadžiæima. Troje sam operisao. Velike povrede. Kad vidim ranjeno dete, umirem. Danas sam umro dvanaest puta. Oèekujemo napad na nas. Veliku ofanzivu, kako je muslimani najavljuju. Ima ih dvadeset hiljada na Igmanu. A neæemo se dati! Zadnja dva dana palo je više od dvesta granata po nama. Pa onda reci - "Sreæna Nova godina''

2. januar 1993. godine

Treæa kalendarska godina kako sam na ratištima. Juèe ujutru, 1. januara, u 7 sati, operisao sam jednog ranjenog borca. Trbuh. Sve je ostalo isto. Oèekujemo napad. Sneg je žestoko napadao. Možda je to i dobro, da pokaže tragove zveri.

7. januar 1993. godine

Hristos se rodi! Nemam ni vremena ni strpljenja da pišem. Na desetine ranjenih i mrtvih za zadnja tri-èetiri dana. Desetak teških operacija: Antelj Milivoje, 1960. godište, Hadžiæi, povrede velikih krvnih sudova desne noge. Ždrale Milorad, 1964. godište, Rakovica. Lemez Dragiša, 1957. godište, Rajlovac. Obojica teške povrede trbuha. Pajiæ Boro, Ilijaš, 1960. godište, teška povreda trbuha i krvnih sudova noge. Laziæ Stanimir, 1966. godište, Rakovica, povreda grudnog koša. Serafijan Novica, 1950, Rakovica, povrede trbuha. Više od dvadeset èetiri povrede tankih creva. Stolica Pavle, 1958, Rakovica, povreda trbuha. Adžiæ Dušan, 1923, Vogošæa, povreda trbuha. Bjeloš Dušan, 1931, Ilijaš, povreda grudnog koša. Petroviæ Radovan iz Hadžiæa, povreda stomaka. Laziæ Mile, 1949, Rajlovac, povreda trbuha. Uspeli su da nam probiju liniju na nekim mestima, ali nakratko. Danas su naši uzvratili. U jakom kontranapadu vratili su rovove na Veloj. Èetrdeset njihovih leševa u snegu. Uglavnom, belosvetski džihad-ratnici.

1. januar 1993. godine

Puno je posla ovih dana. Ne pišem. Današnji dan poèinjem reèju - snajper. Jedan santimetar sam bio od smrti, sigurne. Samo jedan santimetar niže, i pogodak u moju slepooènicu. Spasao me je ram na desnim vratima golfa, na putu Ilidža-Vogošæa-Pale. Metak nije uspeo da probije dupli lim. Pošto mi je u tom trenutku glava bila naslonjena baš na to mesto, bio sam samo kontuzovan. Da je išao jedan santimetar niže, bio bih bez pola lobanje. Tri sata ležimo u blatu, pod kišom metaka iz nekoliko snajpera. Kola ispred i iza nas. Ne pomeramo se. Tuku po nama nemilice. Gume na autima izbušene. Pucaju stakla na kolima. Jedan metak mi je prošao kroz džep pantalona, u kojem je bila vunena kapa, i progoreo je, napravivši dve rupe na njoj. Zapaljivi meci. Na kraju, pretrèavanje brisanog prostora od pedeset do šezdeset metara. Nije prijatno. Èuvam zrno namenjeno meni.