[no_name]

Sa momcima izviðaèko-diverzantske grupe odlazim za Doboj. Veliki grad u srpskim rukama. U bolnici - èetiri stotine naših ranjenih boraca. Radi šest hirurga. Grad je pust. Radnje ne rade. Na ulicama mnogo vojske. Pravo ratno stanje. Znamo da se neprijatelj sprema da napadne ovaj grad, ali spremno ga èekamo. Modrièa. Sa petoricom prijatelja ceo dan tražim našu bazu. Pred mrak, nalazimo ih na èetiri stotine metara od ustaškog uporišta, zvanog Dobar-kula. Radujemo se susretu, ali u tišini jer neprijatelj je blizu. Dole ispod nas je Bosna, a preko puta, uz njenu drugu obaluje koridor - "put života". Tuje i sam ulaz u Modrièu. Gledam dvogledom: zastao konvoj naših kamiona i cisterni koji je pošao prema Beogradu. Ne shvatam zašto stoje. To što vidim ja vide i ustaše sa iste daljine, samo više ulevo od mene. U jednom trenutku pokušavaju da gaðaju konvoj, ali naši iz Modrièe žestoko odgovaraju i uæutkuju ih. Oko 21 sat konvoj odlazi. Tišina. Znam daje sutra ujutru, u šest sati, napad krajiških jedinica na Dobar-kulu, koja još uvek kontroliše koridor. Jutro. Celu noæ pada kiša.

Tihi polazak. Odlaze mi najbolji prijatelji, njih sedamnaest. Ja se, sa trojicom, spuštamna obaluBosne ipreko improvizovanog pontonskog mosta. Naša artiljerija iz Modrièe poèinje napad na Dobar-kulu. Oni odgovaraju. Mine padaju oko nas. Projurila je i maljutka negde u blizini. A onda kreæe naša pešadija, prekaljeni borci Krajine. Pobeda! Vije se srpska zastava na Kuli. Rafali radosti. Sada je put, napokon, bezbedan. Moji prijatelji odlaze dalje za Odžak, Brod, na Savu. Osvojili smo "put života". Mnogo nas je poginulo. U samo jednom danu velièanstvenog Vidovdana, a tužnog sata, poginulo je sedam hrabrih Kostajnièana i dvadeset troje ranjeno. Srpski borci za koridor biæe slavljeni kao novi kosovski junaci. Konvoji puni hrane i druge robe polaze polako iz Srbije i kreæu ka Krajini. Narod ih doèekuje suzama, cveæem, raširenih ruku. U ovoj velièanstvenoj bici za koridor, za "put života", uèestvovalo je više od devedeset hiljada srpskih boraca. Nikada u svojoj istoriji, ni u jednoj bici, nije bilo više srpskih boraca. Ali znaèaj ovog koridora za krajine, za Banjaluku, jeste - život! Bez njega, života nema.

12. juli 1992. godine

Povratak kuæi u Niš. Kontrola srpskih vojnika na svakih desetak kilometara. Prolazim preko Vuèjaka. Odatle je èuveni odred "Vukova sa Vuèjaka". Ludo hrabri momci legendarnog komandanta Veljka Milankoviæa. Na desetak kilometara ispred Doboja ulazim u kolonu naših tenkova. Odlaze u Doboj. Posle nekoliko dana saznao sam razlog njihovog odlaska. Muslimanske snage su pokušale da napadnu ovaj grad, ali su saèekane i uništene. Nema više izdaje. Sve je dobro organizovano. Ovo je srpska vojska. Modrièa je pust grad, dosta razrušen. Saznajem da su naše snage danas ušle u Odžak. Sreli smo konvoj kamiona koji ide put Krajine. Vraæaju život srpskom narodu. Za njima konvoj od dvadesetak autobusa "Laste" iz Beograda. Vraæaju žene i decu iz Srbije posle dva meseca potpune blokade. Sledeæe mesto - Brèko. Pust grad. Nije mnogo porušen. Ljudi nema. Od Brèkog put vodi dvadesetak kilometara duž same obale Save. S druge strane obale je "lijepa njihova", samo kojih pedeset metara. Bijeljina. Slobodan i živ grad. Prodavnice pored puta sa voæem i sokovima. Važe svi dinari, i stari i novi jugoslovenski, i novi Srpske Republike. Kuzmin, teritorija Republike Srbije - granièni prelaz. Kontrola dokumenata kratko traje. Nema nikakvih rampi. Posle tri meseca, opet na tlu Srbije. Radujem se, jer se vraæam u Srbiju, tugujem, jer napuštam srpske krajine. Beograd. Kafane pune, piæa hladna. Deca ližu sladoled. Izlozi puni. Vidim novine na kioscima. Ljudi puše prave cigarete. Kao da sam pao sa neba. Dva meseca boravka u Nišu, nakon povratka iz Krajine, prošla su kao rukom odnesena. Krajem avgusta i poèetkom septembra 1992. godine dobio sam poziv Ministarstva zdravlja Republike Srpske - molbu da na mesec dana doðem u Banjaluku, a odatle u Mrkonjiæ-Grad, gde se formira bolnica, da im pomognem neko vreme. Kasnije sam shvatio, to je bila bitka za Jajce i za taj deo Republike Srpske. Odgovorio sam da æu doæi i, negde oko 15. septembra, krenuo u Beograd. Tamo su me ljudi iz Ministarstva zdravlja obavestili da su formirali hiruršku ekipu za Mrkonjiæ-Grad, ali da im je hitno potreban hirurg za Sarajevo, za Pale. Zamoliše me da krenem tamo i kraæe vreme pomognem srpskom narodu i srpskim borcima. Prihvatio sam. Krenuo sam za Pale na mesec dana, a videæete, ostao sam pune tri godine.

20. septembar 1992. godine

Bolnica "Koran" Pale - ratna bolnica. Stigao sam helikopterom iz Beograda. Pale - centar, Televizija, Radio, Vlada, Predsedništvo. Sigurnost. Bolnica ,dobro opremljena. Operišem.

Odlazim na Ilidžu, na drugu stranu Sarajeva. Slepo crevo. Sa svih strana su "oni", samo jedan put slobodan - severnim obodom Sarajeva. Njive, potoci, puteljci, èetiri sata putovanja. Ovim jezivim putem, nazvanim "srpska magistrala" (humor svojstven našem èoveku i u najtežim situacijama) putuju ranjenici sa "najžešæeg" dela sarajevskog fronta do prvog hirurga i spasa. Èetiri do pet sati užasa. Putuju kamionom, sanitetskim, koji prima pet do šest ranjenika. Ko se jednom vozio tom "stodesetkom", zna kakoje teško i najzdravijem, na asfaltu, a kamoli ranjeniku po rupama, njivama i klizištima. A kad padne sneg, prolaza nema. Od pet ranjenih, dva umiru, tri prežive. Preživeli su u teškom šoku, na granici života. Ranjenici dolaze iz pet sarajevskih opština: Ilidže, Neðariæa, Hadžiæa, Vogošæe, Rajlovca i Ilijaša. Drugi put za život nisu imali. Na Ilidži imaju bolnicu, ali nemaju opšteg hirurga. Sa instrumentarkom i jednim kolegom odlazim na Ilidžu, u neizvesnost, i, sigurno, najopasniji deo bosanskog ratišta. Bolnica pored Ilidže, jedan kilometar od Vrela Bosne, na samoj padini Igmana, ratna bolnica "Žica". Lep objekat, ali na èistini, osamsto-devetsto metara vazdušne linije od njihovih položaja. S jedne strane Igman, s druge - Otes. Igman, svuda oko i iza nas. Odatle se muslimani spremaju na proboj prema Sarajevu. Mi smo im, bukvalno, na putu.

26. novembar 1992. godine

Juèe sam bio na Ilidži i greškom pošao prema Butmiru, koji "oni" drže. Malo je falilo da odem na neprijateljsku teritoriju. Inaèe, ovde operišem gotovo sve, izuzev glave. Jedini "radim" trbuh i grudni koš. Do sada, oko trideset teških operacija i više od sto ranjenih. Vodim i postoperativnu intenzivnu negu. Pre dva dana ovde je bila doktorka Braun iz Meðunarodnog komesarijata za pomoæ, i kada je videla Intenzivnu negu, broj ranjenika, teško operisane, pitala me je da li je moguæe da sam sve to sam operisao. Kada sam odgovorio pozitivno, rekla je da mora da sam ili fantastièan hirurg, ili lud èovek. Pre pola sata gaðani smo teškim granatama. Sedam ih je palo u krug od sto metara oko nas. Nije prijatno. Inaèe, imamo dosta ranjenih i poginulih. Bolnica i ja, kao jedini hirurg za grudni koš i trbuh, pokrivamo ogroman prostor, koji je, ujedno, i najžešæa linija sukoba na sarajevsko- romanijskom ratištu, koja èini osamdeset odsto celokupnog ratišta. Mnogo radim. Fizièki sam sposoban, psihièki se držim. Za sada imamo materijala za rad. Kako æe biti dalje - ne znam. Kompletnu bolnicu, lekove, opremu, instrumente, hranu, dobijamo od Francuza. Verovali ili ne, ali je istina. Iz Srbije, iz Jugoslovenskog crvenog krsta pomoæ uopšte ne stiže. Da nije pripadnika Francuskog bataljona, francuskih "Lekara bez granica" i njihovih novinara, bolnice ne bi bilo.

27. novembar 1992. godine

Ponovno granatiranje Ilidže. Dvadeset pet ranjenih, èetiri teško. Operišem mladiæa od dvadeset godina - ruptura desnog bubrega, tanka creva na više mesta iskidana, povreda kième, krvari. Elez Želivoje, 1969. godine roðen, sa Ilidže. Mislim da æe preživeti. Radim od podne do jedan sat ujutru.

28. novembar 1992. godine

Danas do 12 sati pet ranjenih. Operišem mladiæa sa povredom trbuha. Treæi brat Simiæa. Pre dva meseca dva brata Simiæa takoðe operisana. Ovaj jetra i želudac. Biæe sve u redu. Posle toga, u mom životu najteža operacija. Pet sati oèaja. Jevriæ Dragan, 1958. godište, Ilijaš. Iskidani glavni krvni sudovi noge. Nemam veštaèku protezu za premoštavanje arterije i vene. Da li samo zbog toga seæi u kuku nogu mladom èoveku?! U zadnjem momentu pronalazimo jednu protezu, ali je ona mnogo veæeg promera nego što treba. Uspevam da prespojim krvne sudove. Ujutro, noga topla i puls opipljiv.

30. novembar 1992. godine

Nekoliko ranjenika bez operacije. Danas sam bio u Štabu Bataljona Pejton, na Ilidži, oko 18 sati. Vidim svetla, kao auto-put kod naplatne rampe Nais (to je ulaz u Niš iz Beograda). Svetla su na tristo-èetiristo metara od mene. Pitam šta je to. Pista sarajevskog aerodroma Butmir. Puca na sve strane. .Vode se velike borbe u Otesu, naselju pod njihovom kontrolom. Inaèe, to je deo Ilidže. Vraæam se u bolnicu i pripremam se za sutra. Biæe žestoko, oseæam. Uèestvuju dve naše brigade, tenkovi i sva ostala sila. Ipak, svi su bili sigurni da æe sutra deo Ilidže, zvani Otes, biti naš. Gradska borba, zgrade, ulice. Dobili smo informaciju da neprijatelj može upotrebiti bojne otrove. Naši nemaju gas-maske. Svako veèe zamraèujemo prozore bolnice. Sa njihovih položaja vidi se naša bolnica. Taj famozni Otes, na koji sutra kreæu naši borci, nalazi se oko hiljadu metara od naše bolnice. Vidim golim okom njihove zgrade. Zaista sam na prvoj liniji. Razmišljam o strahu, ali stvarno ga ne oseæam. Otupeo sam potpuno.